ZAVRSEN PROJEKAT REFORME PORESKOG SISTEMA, KOJI JE NARUCILA VLADA SRBIJE

Ukoliko se prosecne penzije svedu na nivo od 65 odsto od prosecne zarade, uz uvodjenje namenskog poreza (recimo na benzin), koji bi vazio u "sanacionom" periodu, takvi izdaci mogli bi se pokriti iz postojecih izvora, tvrdi dr Zoran Popov

Bojana Jager

Projekat reformi penzijskog sistema, koji je marta prosle godine narucila Vlada Srbije, gotov je i bice joj upucen ovih dana. Predlozena resenja polaze od konstatacije da na sadasnju krizu uticu tri grupe faktora, demografski, ekonomski i normativni i da ona ne bi mogla biti izbegnuta i da nije doslo do ovako drasticnog pogorsanja ekonomskih prilika u zemlji, objasnjava jedan od autora dr Zoran Popov.

Cinjenicu da domace stranovnistvo stari, objasnjavaju podaci, prema kojima smo 1980. imali 3,6 zaposlenih (dakle, onih koji placaju poreze i doprinose) na jednog penzionera, dok je lane taj odnos sveden na 1,6 osiguranika prema jednom penzioneru. Da bi se vratili na stanje iz 1980. morali bismo zaposliti preko pet miliona ljudi, sto i kada bi privreda radila punim kapacitetom ne bi bilo moguce, jer nemamo toliko radno sposobnog stanovnistva, predocava ovaj ekonomista.

Naravno, ekonomska situacija zemlje se pogorsala, sto je samo zaostrilo ovaj i inace prisutan problem. Zatim, u penzijski sistem, kao u javnu potrosnju u celini, ugradjena su izuzetno sirokogruda resenja, pa bi po procenama dr Popova, puno finansiranje javnih rashoda, onako kako su to normirali vazeci propisi, angazovalo cak 65 do 70 odsto drustvenog proizvoda zemlje. Lane je, na primer, prosecna starosna penzija za devet odsto bila veca od prosecne plate, sto je podatak u koji u svetu malo ko moze da poveruje. Istovremeno, ukupna prosecna penzija iznosila je 89 odsto od prosecne zarade, sto je takodje svojvrstan apsurd. Uz to domaci penzijski sistem stimulise ljude da se rano penzionisu. Dr Popov iznosi svez primer jednog bivseg direktora srednje skole, koji je otisao u penziju sa 2.400 dinara, dok sadasnji direktor iste skole ima platu od 1.500 dinara.

Problem uvecava sadasnja ogromna finansijska nedisciplina, u kojoj preduzeca na zatezanje monetarnih stega i na cinjenicu da su im na vrat natovarene socijalne funkcije koje pripadaju drzavi i da moraju da zaposljavaju duplo vise radnika od stvarnih potreba, reaguju kroz masovno neplacanje poreza i doprinosa. Cak i da preduzeca prepolove zarade da bi izdrzala fiskalni namet na njih, opet u penzijskim fondovima ne bi bilo dovoljno para, kaze dr Popov. I prognozira da ce se situacija u pogledu finansiranja penzija pogorsavati, nezavisno od ekonomskog oporavka, barem u narednih petnaestak godina. Po njegovim analizama, 2011. godine imacemo 2,3 miliona penzionera, a najvise do 3,5 miliona zaposlenih.

Kratkorocna resenja se mogu traziti u okviru tri mogucnosti - rasta poreza i dopronosa i smanjivanja samih penzija - ili njihovog kombinovanja. U prvim godinama, kaze dr Popov, ili ce se doprinosi unekoliko povecati ili ce morati da se uvede namenski porez (recimo, na benzin) sa ogranicenim trajanjem, kako bi se prikupila potrebna sredstva. Istovremeno, sprovodio bi se princip da penzije moraju zaostajati za rastom zarada, kako bi se u odredjenom roku svele na nivo 65 odsto od prosecnih zarada. Taj nivo, uz pomenuti dopunski porez, omogucio bi da se penzije finansiraju postojecim izvorima, tvrdi dr Popov. Po njegovim recima, penzioneri (kao i drugi korisnici u javnoj potrosnji) mogu da biraju - da zadrze postojeci nivo prava, pa da se ona uspevaju isfinansirati tek sa dve trecine, ili da se prava redukuju, a da u celosti budu materijalno obezbedjena. Prosto receno, ili da porcija bude osam (a mozda i manje) "velikih" penzija godisnje, ili 12 manjih i redovnih.

Uz to predlaze se ukidanje obaveze da se po sili zakona ide u penziju, zatim podizanje vremenskog minimuma za penzionisanje i stimulisanje rada duzeg od 40 godina osiguranickog staza (recimo, tako sto bi se smanjili doprinosi i povecala buduca penzija). To je gruba skica predlozenih resenja za sanaciju sadasnje krize (i za one iz redova starijih zaposlenih, koji vise nemaju vremena da ustede za starost), uz koju u roku od pet-sest godina treba pripremiti teren za dugorocnu reformu penzijskog sistema i za resenja slicna onima koja se primenjuju u zapadnim zemljama. Rec je o postupnom uvodjenju kapitalnih penzijskih fondova. Drzava bi obezbedjivala minimalnu penziju (recimo 30-40 odsto prosecne plate), a i pojedinci i poslodavci bi bili obavezani da mimo toga stede preko ovakvih fondova.