Ometanje saobracaja posle oluje pistaljki...

Radnici kojekakvih giganata strajkuju i demonstriraju iz dosade, jer ionako nemaju sta da rade jos otkad im je Onaj kojem su klicali Vratio Dostojanstvo. Oni bi sad da im isti vrati i pare, kao da nismo svi vaspitavani da dostojanstvo ide zajedno sa siromastvom

Teofil Pancic

Ovih dana je izrazito tesko kretati se prestonicom Svih Srba Sveta i najvecim crnogorskim naseljem na planeti: vrucincinu i guzvu nekako i prezivis, ali cim udjes u krug Dvojke, iza krivine te sacekaju prosvetari besni sto su poslednju platu primili jos za zivota Druga Tita, a i ta nije bila bogznasta. Koju stotinu metara dalje, eto i onih u belim bolnickim mantilima, nezadovoljnih zato sto je proklamovano socijalisticko besplatno lecenje u bizarnoj praksi Srbije devedesetih dobilo originalno tumacenje da lekari treba besplatno da lece, a za zivot, valjda, da zaradjuju preko vikenda, svercujuci razne andrmolje iz Rumunije i ostalih zemalja u koje su nekada, sa sto maraka u dzepu, ulazili kao oslobodioci. Kosovski istocnjaci se ulogorili u parku, i nedeljama ne mrdaju, odlucni da isteraju pravdu na cistac. Ko ce njima sad da objasni da je sve dzaba-ga-bilo, da se cela Srbija pretvorila u jedan veliki Istok, i doslovno i preneseno koekude? Na kraju (?) balade, i studenti resili da organizuju reprizu Vudstoka samo nekoliko meseci kasnije, poizvadili pistaljke, transparente i ostali rekvizitarijum i prosetali ulicama Beograda, tek da ih malo mine zal za mlados'. Devizne stedise, ti tuzni postsocijalisticki turbokamatasi i njihova dinarska sabraca koja su tresnula sa novcane piramide periodicno prodefiluju gradom, tek da podsete da ih jos ima, i da se ne stide sto su to sto su (bogati, kao gadz power parade u San Francisku!), radnici kojekakvih giganata koji su ponos nase napredne industrije strajkuju i demonstriraju iz dosade, jer ionako nemaju sta da rade jos otkad im je Onaj kojem su klicali Vratio Dostojanstvo. Oni bi sad da im isti vrati i pare, kao da nismo svi vaspitavani da dostojanstvo ide zajedno sa siromastvom!

Covek koji se probija izmedju kordona razlicitih Buntovnika Sa Razlogom mogao bi da pomisli da se ovde deava nekakvo predrevolucionarno vrenje, i da "samo sto nije puklo". Ovo, naravno, u slucaju da je doticni neko ko je juce stigao iz Tunguzije, sa kraceg tridesetogodisnjeg radnog i studijskog boravka. Drugi se na taj lepak, valjda, vise ne primaju. Sve sto se ovih dana u Beogradu desava svodi se, naime, na ometanje saobracaja, kako je rezimska stampa jos zimus definisala manifestacije gradjanskog nezadovoljstva, a mi nismo hteli da joj verujemo. Cetiri meseca nakon kraja Velike Setnje (kako je taj romanticni period nasih zivota lepo nazvala Ljiljana Sop), nasa stvarnost je ovaplocenje trijumfa teze vazda prema ovdasnjim zanosima opreznog i skepticnog Mise Stanisavljevica iz "Republike": sve sto tiranina ne "ubija", to ga jaca i ucvrscuje! Tri meseca smo grajali po varosi i bilo nam je lepo, izveli smo najveci i najlepsi performans na svetu i ceo globus nam se divio (sto je bila veoma, veoma prijatna promena), i mi smo se sami sebi divili; jedino je politicki odavno precvali, ali i te kako zilavi Harizmarh gledao svoja posla, zavukao se pod cebe i preziveo oluju pistaljki. Oni koji su dirigovali tom pistecem horu okrenuli su se zato sebi (sto je najneugledniji pravac koji su mogli da izaberu), rezeci jedni na druge glede bratske podele mrvica koje im je, zbog mira (i Mire) u kuci, udelio Gazda.

Politicka i socijalna borba tako se opet preselila u famozne institucije sistema, a zanrovski se vratila na teren kuloarskih smicalica, dakle bas tamo gde je Presidentissimus najjaci. Vrativsi u igru sampionsku ekipu s kojom je onomad krenuo u ratni pohod i druge avanture koje su, doduse, urnisale Srbiju, ali su zato jacale Njega i Familiju mu, Milosevic je pokazao da vise nece da tolerise politicke amatere, seprtlje i smusenjake u svojoj najblizoj okolini, samo zato sto ih simpatise njegova supruga. Tako se to radi: poklonis zeni kolumnu, kcerci radio, sinu disko, pa neka se zabavljaju, da ne smetaju dok se radi! Samozvani Milosevicev najljuci konkurent je, doduse, u pogledu svoje zene, takodje pokusao trik sa kolumnom, ali ocito da to u njenom slucaju nije bio dovoljno jak sedativ. Sto je najgore, i on sam je poceo to da cita! Sledeci logican korak ce biti da to pocne da salje u Bazu kao Materijal koji treba proradjivati u Aktivima i Kruzocima. Ili se to, mozda, vec naveliko radi? S obzirom da se tamo uglavnom radi o primenjenoj istoriji za (po)cetnike i odokativno odmerenoj genealogiji svih koji Paru Broj Dva stanu na zulj, nije nikakvo cudo da takvi opozicioni prvaci zapravo nemaju sta da kazu ljudima koji tumaraju Beogradom trazeci malo hleba ili malo pravde, po mogucstvu smuckano u koktel. Njih to ne zanima, oni su uzleteli sa Ravne Gore, i sada su Prvi Srbi U Kosmosu, i nema te kontrole leta koja ce ih ponovo privesti ovozemaljskim problemima.

Najgore od svega je sto se opste drustveno stanje ne moze nazvati cak ni apatijom: da vlada apatija, beogradske ulice bi bile prazne i saobracaj bi se uredno odvijao. Ono sto budi nespokojstvo je fakat da je cela zemlja postala jedan veliki nezadovoljnik, da su se radnistvo, seljastvo & postena inteligencija udruzili u buntu protiv "smernih" gulikoza "progresistickog" vokabulara, ali se ipak nista ne pomera i nista ne desava, i zemlja tone na evropsko dno, postajuci rezervat nevidjenog siromastva, frustracije i besperspektivnosti, daleko od famozne Evrope kao "Crvena Zvezda" od pobede u Kupu Sampiona. Zato se nase trenutno stanje (koje ce, bogme, potrajati...) moze opisati kao trijumf drzave nad drustvom, kao konacan poraz nade da cemo se relativno lako i jeftino izvuci iz zivog blata u koje smo onako populisticki radosno i "antibirokratski" poletno uronili jos pre deset godina, sve misleci kako "okrecemo novi list", i kako ce "konacno videti dusmani ko smo i sta smo"! Eh, bolje da nisu videli, imali bi nekih iluzija.

Beznadje, naravno, nije nikakav program, ni preporuka, ni terapija, niti od "politickog egzistencijalizma" ima bilo kakve vajde, mada je "Mucnina" neizbezna. Radi se samo o elementarnom postenju da se prizna stanje stvari. Sva nasa kultura bunta je sadrzana u tradiciji efemernog galamdzijskog praznjenja koje traje dok nam neko ne udeli koju kocku secera, da se smirimo do sledece neprilike. Bio je jedan tromesecni "trenutak" kada je izgledalo da ce agonija ove zemlje da se zavrsi brze i bezbolnije nego sto smo zasluzili (i to izlecenjem, ne smrcu "pacijenta"), ali to u stvarnosti ne biva. Izgleda da cemo ono sto smo progutali krajem osamdesetih morati do kraja da sazvacemo i svarimo. Jedina uteha je u tome sto sada vec (skoro) svi znaju kako se zove to sto smo progutali. I da se to u srecnijim zemljama ne jede, pa im zato i ide tako dobro.