Evropa ide dalje

Odjeci buducih koraka

Na samitu evropske petnaestorice inaugurisana je taktika "malih koraka". Ta taktika, koja cini osnovu evropske integracije, samo je jedno, od nekoliko mogucih objasnjenja, zasto projekt ujedinjene Evrope trenutno prolazi kroz krizu

Mirko Klarin
dopisnik "Nase Borbe" iz Brisela

Probna voznja: Evropski premijeri u Amsterdamu

Od svih Evropljana, bivsi Jugosloveni - ili kako god da se zovu podanici njenih drzava-naslednica - su mozda u najboljoj poziciji da shvate muke na kojima su se, pocetkom ove sedmice u Amsterdamu, nasli sefovi drzava i vlada evropske "petnaestorice." Bivsi Jugosloveni, naime, imaju stanovita iskustva o tome kako je vraski tesko (a u njihovom se slucaju pokazalo i nemogucim) sacuvati uniju sest teorijski ravnopravnih partnera. Kao sto, takodje, imaju izvesna iskustva i sa posledicama takvog neuspeha. A sada neki od njih sticu nova iskustva da ni zivot u dvoje nije tako jednostavan, dok se u Amsterdamu, upravo, radilo o tome kako ne samo sacuvati, vec i unaprediti, uniju 15 istinski ravnopravnih partnera. Amsterdamski samit je uspeo na oba ta plana. Evropa se nije raspala i ide dalje, mozda ne tempom koju su prizeljkivali neki od najvatrenijih pristalica brze i dublje integracije, ali nesumnjivo ide dalje. Tempo tog kretanja odredjen je nivoom ambicija svakog pojedinog partnera, kao i stepenom konsenzusa koji su oni, u datom trenutku, u stanju da ostvare. Nikada, zapravo, i nije bilo drugacije: Evropa se oduvek gradila naizgled malim, pragmaticnim koracima na prevazilazenju podela i uskladjivanju interesa. Kljuc njenog uspeha je u pristupu korak po korak, u kojem jedna promena dovodi do druge i tako se, polako ali nepovratno, gura napred. Sustina tzv. Moneovog metoda je, upravo, u izbegavanju da se projektima radikalnih promena i skokova izaziva nepoverenje i konfrontacija medju ucesnicima u zajednickom projektu. Rezultat je konstantno cetrdesetogodisnje napredovanje evropske integracije: od inicijalne "sestorke" (1957), preko "devetorice" i "dvanaestorice", do sadasnje "petnaestorice" i verovatne "dvadesetorice" pocetkom sledeceg veka.

Tri nosioca stuba EU

Serijom malih, ili naizgled malih, koraka, Amsterdamski samit je nesumnjivo obelezio novu etapu u razvoju evropske integracije. Otklonjena je prepreka koja se, neocekivanom polititickom promenom u Francuskoj, isprecila na putu ka jedinstvenoj evropskoj moneti ciji je start planiran za 1. januar 1999. Ne zrtvujuci budzetsku i finansijsku strogost tzv. Pakta stabilnosti - cije je usvajanje nova francuska vlada dovela u pitanje - Samit je prihvatio Zospenove zahteve za tesnjom koordinacijom ekonomskih politika "petnaestorice" i odlucniju zajednicku borbu protiv nezaposlenosti. Mada ostaje otvoreno pitanje na koji ce se nacin to prakticno izvesti - odnosno kako ce se "petnaestorica" zajednicki suociti sa nezaposlenoscu (18 miliona u zemljama-clanicama EU) ako su, na nemacko instistiranje, iskljucena zajednicka ulaganja u kreiranje novih radnih mesta - preovladjujuca je ocena da "Amsterdamski kompromis" ipak uspostavlja izvesnu ravnotezu izmedju monetarne i socijalne Evrope, te time, izlazi u susret teznjama sve veceg broja Evropljana koji, kako je uoci Samita primetio nedeljnik "Tajm", i dalje veruju u Evropu - ali "nezniju Evropu od one koja je na umu bankarima i politicarima." U svakom slucaju, kompromisom je ucvrscen prvi od tri "noseca stuba" EU: ekonomska i monetarna unija.

Mada su ambicije "tvrdog jezgra" evropskih integracionista bile mnogo vece, ne smeju se potceniti ni mali, ili naizgled mali, koraci koji su u Amsterdamu ucinjeni na razvijanju i ucvrscivanju drugog "noseceg stuba" EU: zajednicke spoljne i odbrambene politike. Evropa, istina, jos nije dobila svog "ministra inostranih poslova" - ali je ipak ucinjen korak koji ce omoguciti da zajednicka spoljna politika "petnaestorice" dobije lice i glas, u liku Visokog predstavnika. To, istina, nece biti licnost "visokog politickog profila" (recimo, bivsi sef diplomatije ili premijer neke od zemalja-clanica), vec "visoki funkcioner", tj. cinovnik, sa zvanjem Generalnog sekretara Saveta ministara. On ce prisustvovati sednicama Saveta ministara i ucestvovati u formulisanju, razradi i realizaciji zajednicke politike. Strateski okvir te politike definisace se jednoglasno, s tim sto je Amsterdamskim ugovorom prvi put predvidjena mogucnost "konstruktivnog uzdrzavanja", sto znaci da pojedine zemlje-clanice mogu da ne ucestvuju u nekoj zajednickoj spoljo-politickoj akciji ili inicijativi, ali da time ne blokiraju ostale. Takodje prvi put, novi Ugovor o Evropskoj uniji uvodi vecinsko odlucivanje u domenu spoljne politike: strategija se usvaja jednoglasno, ali o njenoj prakticnoj realizaciji odlucuje kvalifikovana vecina.

Izvestan pomak je, napravljen i u domenu zajednicke odbrambene politike. Nije, istina, prosla inicijativa francusko-nemackog "tvrdog jezgra" za integrisanje Zapadnoevropske unije (evropske vojne organizacije) u Evropsku uniju, ali je u Amsterdamski ugovor ukljucena mogucnost saradnje EU i ZEU u akcijama odrzavanja i uspostavljanja mira, kao i u humanitarnim misijama, sto po oceni Pitera Ludloua, direktora briselskog Centra za evropske studije, "predstavlja 95 odsto problema evropske bezbednosti." Ugovorom je, takodje, precizirano da ce EU teziti "progresivnom definisanju zajednicke politike odbrane, sa perspektivom uspostavljanja zajednicke odbrane."

Lideri zive u strahu da u integraciji i odricanju od nacionalne suverenosti u prilog Unije, ne odu dalje nego sto je njihova skepticna javnost u stanju da prihvati.

Treci "noseci stub" EU je zajednicka politika u domenu unutrasnjih poslova i pravosudja. I na tom planu je u Amsterdamu nacinjena serija malih, ili prividno malih, koraka. Najznacajniji i niposto mali korak je ukidanje unutrasnjih granica za slobodnu cirkulaciju ljudi (roba, usluge i kapital su tu privilegiju vec ostvarili) izmedju 13 zemalja-clanica (izuzetak su Britanija i Irska, koje mugu da zadrze kontrolu na svojim granicama). Time je tzv. Sengenski sporazum, kojim su od 1995. otvorene unutrasnje granice izmedju sedam zemalja-clanica (Francuska, Nemacka, Belgija, Holandija, Luksemburg, Spanija i Portugalija), inkorporiran u novi Ugovor o Evropskoj uniji.

Kako je nestalo 50 funti?
Britanski Bi-Bi-Si je na prvi dan Amsterdamskog samita emitovao prilog inspirisan primerom kojim je bivsi predsednik Evropske komisije, Zak Delor, jednostavno i upecatljivo objasnjavao prednost jedinstvene evropske valute. Delor je to, naravno, objasnjavao uz pomoc francuskog franka, dok su se Britanci, jasno, posluzili svojom funtom.
Reporter je, naime, napravio krug Evropom sa 100 funti. Najpre ih je u Parizu zamenio za francuske franke, onda je u Madridu to ulozio u pezete, pa je u Rimu pezete promenio u lire, zatim je u Becu za to kupio silinge, koje je potom u Minhenu menjao za nemacke marke.... Sledile su, potom, iste transakcije u Stokholmu, Kopenhagenu, Amsterdamu i Briselu. Kada se, konacno, vratio u London, u banci je za belgijske franke koji su bili poslednja karika u tom lancu... dobio 50 funti! Ostalo je, jednostavno, "nestalo" u kursnim razlikama i bankarskim provizijama.
Britanski reporter je jos dobro prosao. Jer, da je kojim slucajem u opisani lanac ukljucio i Jugoslaviju, moglo mu se dogoditi da ostane i bez tih 50 funti! Da mu ih, naime, revnosni carinici oduzmu na granici, posto je zaboravio da ih prijavi prilikom ulaska u zemlju.

Izuzetak kao pravilo

Izuzetak koji je svojevremeno napravljan Sengenskim sporazumom, sada bi mogao da postane neka vrsta pravila. Naime, Amsterdamski ugovor uspostavlja tzv. princip fleksibilnosti, koji grupi zemalja-clanica omogucava da krenu u brzu medjusobnu integraciju - ne cekajuci na ostale, bas kao sto je navedena "sedmorka" ucinila sa Sengenom. Istina, za takva "iskakanja iz stroja" morace, najpre, da se dobije zeleno svetlo ostalih, koje ce se u vecini slucajeva davati kvalifikovanom vecinom, a izuzetno jednoglasnim odlucivanjem (kada neka zemlja oceni da se takvom "pojacanom saradnjom" nekih zemalja-clanica ugrozavaju njeni vitalni interesi).

To su samo neki od malih pomaka koje su pocetkom ove sedmice u Amsterdamu napravili sefovi drzava i vlada evropske "petnaestorice." Pored vec opisanog metoda "malih koraka" koji je u osnovi evropske integracije, postoji jos nekoliko mogucih objasnjenja zasto, tom prilikom, nisu otisli jos dalje. Prema vec pomenutom direktoru Centra za evropske studije, Evropa trenutno prolazi kroz "moralnu, politicku i psiholosku krizu, ciji su koreni pre svega u ekonomskom kontekstu i krizi zaposljavanja." Tome, po njemu, treba dodati i "krizu upravljanja", odnosno "lose funkcionisanje" ne samo evropskih institucija, vec i nacionalnih vlada.

Sve to doprinosi "evroskepticizmu", koji se u protekle cetiri decenije integracije ciklicno smenjivao sa "evrooptimizmom", ponekad cak i "evroeuforijom." U takvoj situaciji, lideri zive u strahu da u integraciji i odricanju od nacionalne suverenosti u prilog Unije, ne odu dalje nego sto je njihova skepticna javnost u stanju da prihvati. Otreznjavajuce je, u tom smislu, delovalo iskustvo koje su neke vlade imale sa Mastrihtskim ugovorima: u Danskoj je na prvom referendumu propao, a na drugom jedva prosao; u Francuskoj su na referendumu pristalice Mastrihta za dlaku prevladale nad njegovim protivnicima; britanska, pa cak i nemacka vlada, imale su silne probleme da osiguraju ratifikaciju tog ugovora u njihovim parlamentima.

Amsterdam je, dakle, bio "Mastriht 2", a nakon njega ce slediti "Mastriht 3", pa "4" i tako dalje, koliko god bude potrebno. Evropa ide dalje i nemoguce je predvideti njen konacni oblik. Ne samo nemoguce, vec i - kako su upozoravali njeni tvorci, Mone i Suman - nepotrebno, pa cak i kontraproduktivno. Jer, govorio je Mone: "anticipacija ishoda - ubija invenciju. Samo gurajuci napred i gore... otkrivamo nove horizonte."

Paradoksi "glasacke aritmetike"

Mali ravnopravniji od velikih

Najveci neuspeh Amsterdamskog samita, po opstim ocenama, je nesposobnost "petnaestorice" da se dogovore o reformi institucija EU, a pre svega o tzv. ponderaciji glasova s kojima zemlje-clanice raspolazu prilikom odlucivanja u Savetu ministara. Svaka zemlja, naime, raspolaze odredjenim brojem glasova: pet "velikih" (Nemacka, Francuska, Britanija, Italija i Spanija) imaju svaka po 10 glasova, a ostale po koji glas manje, do Luksemburga koji raspolaze sa 2 glasa. Iz toga je sledio cesto pominjani paradoks da Luksemburg ima glas na svakih 220.000 stanovnika, a Nemacka to isto na svakih osam miliona.
Kada je Zajednica, pre cetiri decenije, uspostavljena, sa pocetnih sest zemalja-clanica (Francuska, Nemacka, Italija te tri drzave Beneluksa), "glasacka tezina" je tako rasporedjena da su se odluke mogle donositi samo ako ih podrze zemlje koje predstavljaju ukupno 70 odsto stanovnistva. Sirenjem Zajednice na 9, 12 i konacno 15 zemalja-clanica, tzv. kvalifikovana odnosno dvotrecinska vecina svela se na 58,3 procenta populacije, a daljim sirenjem sa sadasnjih 11 kandidata taj procenat bi spao na 50,3 odsto. Sto znaci da bi u odredjenom trenutku Nemacka, Francuska, Britanija i Italija - svi zajedno - mogli da budu nadglasani od "koalicije malih". No, vec i danas je, po misljenju "velikih", situacija neodrziva: pomenuta "petorka", naime, predstavlja gotovo 80 odsto populacije EU, ali u Savetu ministara raspolaze sa samo 55 odsto glasova.
Problem sa ovom reformom je sto niko ne moze da dobije, dok neko ne izgubi. Odnosno, nemoguce je povecati relativnu "glasacku tezinu" tzv. velikih, a da se istovremeno ne smanji relativna "glasacka tezina", ili malih. A oni koji bi u tome izgubili, raspolazu vetom na odluku koja im ne odgovara. U Amsterdamu je odluceno da se o tome ne odlucuje, odnosno da sadasnji sistem ostane na snazi jos izvesno vreme, dok ne postane jasnije kada ce se, i s koliko novih clanica, EU prosiriti.

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /