Bulat Okudzava - 1924-1997

Okudzava je bio prvi koji je u Rusiji otvorio put toj struji "poezije uz melodiju", prvi ko je uprkos svim mogucim cenzurama socrealizma i zahtevima zvanicne kritike, osvojio milionske mase slusalaca svojim pesmama umnozavanim putem magnetofonskih zapisa. I to sve uprkos potpunom ignorisanju zvanicne stampe radija i televizije

Pise: Mihajlo Mihajlov

U Parizu je 12. juna u 73. godini umro, a sahranjen u Moskvi nedelju dana kasnije, Bulat Okudzava. Okudzavu nije jednostavno okarakterisati velikim pesnikom iz jednostavnog razloga sto se njegova poezija ne cita vec slusa. I sto je jos vaznije - da bi se do kraja ta poezija ocenila neophodno je cuti glas samog autora uz diskretnu pratnju njegove gitare. Tek takvo "citanje" poezije velikog umetnika pruza objasnjenje za onu neverovatnu svenarodnu popularnost barda, popularnost koju do njega nije dozivio nijedan ruski pesnik, a posle njega samo jedan - Vladimir Visocki, takodje bard sa gitarom i neponovljivim glasom.

O toj struji ruske poezije koja je dozivela procvat u drugoj polovini naseg stoleca, pisace se (i slusati) jos decenijama. Izmedju brojnih bardova koji su pisali poeziju i stvarali za nju melodije te pevali uz gitaru, izdvajaju se tri grandiozne figure Bulat Okudzava, Aleksandar Galic i Vladimir Visocki. Okudzava je bio prvi koji je u Rusiji otvorio put toj struji "poezije uz melodiju", prvi ko je uprkos svim mogucim cenzurama socrealizma i zahtevima zvanicne kritike, osvojio milionske mase slusalaca svojim pesmama umnozavanim putem magnetofonskih zapisa. I to sve uprkos potpunom ignorisanju zvanicne stampe radija i televizije.

Mora se priznati da je toj nevidjenoj popularnosti pesnika doprinela upravo ta zvanicna literatura socrealizma, u kojoj je sezdesetih godina ostala skoro sama gola ideologija, ociscena od bilo cega ljudskog i intimnog. Okudzava je uskrsnuo u ruskoj literaturi coveka, pojedinca, usamljenog stanovnika velikog grada, zrtvu "slavne epohe". I to ne na protestni "disidentski" nacin, vec na beskrajno lirski i nenasilni. Upravo zato je boriti se protiv Okudzavinog uticaja i popularnosti ideolozima za CK KPSS bilo tako tesko.

Biografija Okudzave je bila tipicno "sovjetska". Otac Gruzinac je bio partijski funkcioner streljan u velikim cistkama 1937. Majka - Jermenka, koja je posle streljanja muza provela u sibirskim logorima skoro dve decenije. Bulata su vaspitavali rodjaci, a 1942. je kao dobrovoljac otisao na front, gde je u borbama s Nemcima bio tesko ranjen.

Kasnije je studirao u Tbilisiju i Moskvi literaturu, te radio u "Literaturnoj Gazeti" kada je krajem pedesetih godina u jednom drustvancetu svojih prijatelja prvi put improvizirao - otpevavsi jednu svoju pesmu uz pratnju gitare. To se toliko dopalo ljudima preko guse sitim zvanicnog socrealizma, da su se Okudzavine pesme preko noci rasirile prvo po Moskvi, a posle toga po celom SSSR-u. Na Zapadu je njegovo ime postalo po prvi put poznato iz moje knjige "Leto moskovsko 1964". Naime, mada sam se profesionalno bavio ruskom kulturom i literaturom, doputovavsi u Moskvu otkrio sam da nikada do tada nisam cak ni cuo za tada najpopularnijeg ruskog pesnika. To nije bilo cudno, o Okudzavi se do pocetka sedamdesetih godina skoro i nije moglo nista cuti iz zvanicne stampe. Bilo kako bilo, ja sam se tada 1964. sreo sa pesnikom, presnimio brojne njegove pesme na magnetofon i u svojoj knjizi napisao o njemu veliku glavu. Knjiga je, sticajem okolnosti, bila prevedena na brojne jezike, te je tako o Okudzavi doznao celi kulturni svet.

Kasnije je pesnik dobijao razne pesnicke premije cak i u Jugoslaviji, a 1994. je dobio najprestizniju danasnju rusku knjizevnu nagradu "Buker". Mada je pisao darovite istorijske romane, u istoriji ce ostati upravo kao bard.

Posle Okudzave, koji je dominirao sezdesetih godina, dosao je Aleksandar Galic sa mnogo vise angazovanom satiricnom poezijom, zbog koje je kao disident bio nateran na emigraciju, te je 1977. umro u Parizu. Medjutim sedamdesetih godina nesto posle Galica, koji je bio veoma popularan medju inteligencijom, dosla je epoha Vladimira Visockog, cija popularnost je daleko premasila cak i popularnost Okudzave. Ako se sezdesete i prva polovina sedamdesetih godina u Rusiji mogu slobodno nazvati epohom Solzenjicina, druga polovina sedamdesetih i osamdesete godine su bez ikakvog preterivanja epoha Visockog u Rusiji. Kada je 1980. umro, nije imao ni 45 godina.

Medjutim poezija i svenarodni uticaj Visockog su posebna tema, a prvi je na taj put krenuo i sve brane otvorio upravo veliki ruski pesnik Bulat Okudzava, koji je poslednji od trojice velikana umro ovih dana.

I jos mali dodatak, koji pokazuje do koje mere je poezija u Rusiji jos uvek vazna stvar, uprkos duhovnom vakuumu nasih dana. Licno predsednik vlade Viktor Cernomirdin je najavio sahranu pesnika u Moskvi na Vaganjkovskom groblju 19. juna. Isti taj Cernomirdin, koji se zatekao u Njujorku u dane smrti Josifa Brodskog je otkazao vazan sastanak sa biznismenima i otisao u crkvicu na Menhetnu da oda pocast umrlom pesniku. To daje nadu u buducnost Rusije. I sveta.