Sedam veoma slicnih dana

Dokle ce ovde, umesto prirode, glavni gospodari zivota (i smrti) biti predsednici, lideri, vodje... razni koji su, raspamecivali u vreme proizvodnje rata a raspamecuju i danas, u vreme proizvodnje mira. Krajnje je vreme da se otvore prozori. Svako svoj. Ovde klaustrofobija vec postaje deo genetskog koda

Pise: Zoran V.Sekulic

Ne volim da pisem dnevnike, a jos manje da ih objavljujem. Najpre zato sto sam lenj da belezim privatne ispovesti, a zatim nekako mi voajerski deluje da ih stavljam na uvid drugima.

Ako nam je ista ostalo, onda je to valjda bar malo prava na privatnost.

Politicke ili novinarske dnevnike ne volim da pisem, jer smatram da su se i politicari i novinari vec svima popeli na vrh glave, pa i meni samom.

Narocito ne volim 'programske' dnevnike, pisane kodiranim recnikom, kao domaci zadatak za politicku elitu i diplomatski kor, koji direktno ili inderektno najavljuju sta ce se zbivati, ne samo sa kljucnim akterima na javnoj sceni, vec i sa nasim zivotima.

Uostalom, nekoliko proteklih godina, vise nego bilo kada ranije, u ovoj i onoj Jugoslaviji pricali su i pisali uglavnom politicari i novinari. Kako nam je bilo znamo, kako ce nam biti - ne zna se.

Mozda nam je zato sada upravo ovako - ako tako nam i treba.

Ostali su, u medjuvremenu, uglavnom cutali i trpeli, a neki, na zalost, nasilnim putem napustise, ne samo ovu zemlju, vec i ovaj svet.

Dakle, prvi razlog za ove redove je profesionalno i kolegijalno uvazavanje "Nase borbe" i njene citane rubrike. Drugi razlog je taj sto, kada se vec ukazala ovako lepa prilika, ne bi trebalo ostati nem. Na to se nema ni pravo.

Citalac bi, naravno, kada su u pitanju novinari iz dnevnih redakcija, a narocito agencija, uzimajuci u ruke njihovo stivo, unapred trebalo da im oprosti izvesnu povrsnost, bar ih takav glas bije.

Valjalo bi, takodje, da uvazi prokletstvo profesije reporter, oliceno u cinjenici da svakodnevno izvestavanje lici na mehure od sapunice, koji se ujutru naduvaju, a uvece rasprsnu.

I tako vec danima, nedeljama i godinama.

Dakle, rec je o veoma kvarljivoj robi, a bogme i o kvarljivim ljudima, mozda na ovim prostorima proteklih godina vise nego bilo gde u Evropi.

Mnogopostovane kolumniste ne bih pominjao ovom prilikom. Oni su bozanstva po sebi i za sebe.

Doduse, ni njihov udeo u sizofrenoj medijskoj stvarnosti, koja vec hronicno boluje od viska komentara, a manjka informacija, niposto nije za potcenjivanje.

Bilo kako bilo, dnevnik koji belezim za proteklu nedelju, izgleda manje-vise isto kao da je pisan u bilo kojoj od sedmica u protekle tri ipo godine, od kada sam se, zajedno za nekoliko cestitih ljudi, avanturista, upustio u 'alhemicarski' poduhvat - osnivanja, opstanka i razvoja Novinske agencije FoNet.

Zato i ne pisem dnevnik po danima, vec opisujem celu nedelju, po mukama, rizicima, ali i zadovoljstvima, istu ili slicnu tolikim prethodnim, a slutim i tolikim buducim.

Zato i ne pisem o konkretnim politickim dogadjajima, kao sto bi prilicilo novinaru-hronicaru u dnevniku ugledne beogradske novine.

Umorio sam se od konkretnih dogadjaja, jos vise od njihovih protagonista, a najvise od njihovih reci i postupaka, tragicnih utisaka dana, meseci i godina, svakodnevnog (pretencioznog) samopropitivanja: ko je ovde lud, ja ili oni?

Tesim se da je za sada nereseno: ja ne pristajem, oni ne odustaju.

Strepim, medjutim, da ce izdrzati vise od mene, da ce me nadziveti.

Zato se cesto i osecam ubijenim - u pojam. S tim sam nekako i nacisto - odavno verujem da su zivoti nas iz srednje urbane generacije vec upropasceni.

Nije, rekao bih, rec o egoistickom sindromu. Kada se osvrnem, vidim da od iste bolesti pati mnogo meni dragih ljudi.

Neki su se, na zalost, predali, u tom slucaju je boljka neizleciva.

Mozda ni za mene nema seruma, ali - mazohisticki ili ne - nema ni odstupanja: zbog mirnog sna, ljudi sa kojima radim, a nadasve zbog mojih Pece i Djoleta.

Uzdam se jedino u to da ce se, ipak, jednog dana u Srbiji moci. Ko zna kojeg...ali ce se moci - 'ziveti kao sav normalan svet'.

Zato je motiv oko kojeg smo se okupili u nasoj maloj-velikoj Agenciji daleko vise od naloga zanata - to je, bar kao nasa iluzija, karta za izlaz iz Podzemlja, mali, mozda i marginalni, putokaz. Makar za one koji dolaze. Po svemu kroz sta smo prosli do sada, vredan truda i borbe sa vetrenjacama.

"Bolje svakog dana upaliti makar i najmanju svecu, nego celog zivota proklinjati mrak", napisao mi je u posveti prijatelj advokat pre petnaestak godina, prizeljkujuci (uzaludno - i sam je znao) da cu, umesto u novinarstvu, zavrsiti u advokaturi.

Ma koliko cesto obeshrabreni, izmuceni i depresivni, nije nas malo koji palimo te nase svece. Duvaju nam sa raznih strana, gaze po njima i gase ih, ali iz kruga onih koji slicno misle ne znam ni jednog ko je (svecu) nije ponovo upalio.

To je ta tinjalica koju ne mogu unistiti. Da sam na njihovom mestu, plasio bih se tih sveca. Svakoj novoj se obradujem. I Bogu treba pomoci, a ne samo prizivati ga.

"Prozor nocas mora pasti", nije bila samo komanda pre 50 godina zapocetog, a jos nedovrsenog rata, vec i cela ideologija - ideologija moranja. I danas aktuelna.

Zna se sta se u zivotu jedino mora, ali dokle ce ovde, umesto prirode, glavni gospodari zivota (i smrti) biti predsednici, lideri, vodje...razni koji su 'raspamecivali' u vreme proizvodnje rata, a raspamecuju i danas, u vreme proizvodnje mira.

Krajnje je vreme da se otvore prozori. Svako svoj. I to ce, za pocetak, biti nesto. Ovde klaustrofobija vec postaje deo genetskog koda.

Tu bi otvoreni i slobodni mediji, potrebniji nego ikada, konacno mogli vise da urade. Ako zaista hoce, ako umeju i ako se izbore.

Svesne su, medjutim, velmoze te opasnosti, pa ih zatvaraju, guse, saplicu, jer u uslovima (samo)izolacije drzave, koja izgleda jedino njima odgovara, lakse proizvode maglu i manipulisu.

A nije da im i novinari, oni zagledani pod suknje vlasti, umesto prema javnosti, ne idu na ruku.

U ovom trenutku na tu temu, dakle odnosa politike i novinarstva i obratno, ne mogu da se setim niceg tacnijeg od oporih reci Juga Grizelja, koji je u vreme 8.sednice, u cuvenom intervjuu zagrebackom "Danasu", na pitanje o prilikama u srpskom novinarstvu, odgovorio ispricavsi vic:

Na pocetku skolske godine, uciteljica je prvake pitala sta su im roditelji po zanimanju. Jedan od klinaca je odgovorio: "Moj tata je violinista u kupleraju".

Uciteljici to bi cudno, pa je otvorila dnevnik da proveri, kad tamo pise da mu je otac novinar.

"Zasto si me slagao, sto ne kazes da ti je otac novinar?", upitala ga je. Decak je oborio pogled i odgovorio: "Pa, znate, sramota me je".

Nije zaboravljeno kakvim je sve neprijatnostima zvanicna Srbija izlozila Grizelja zbog tog intervjua. Posle je umro.

Da je ziv, danas verovatno ne bi pominjao violinistu, vec simfonijske orkestre u kupleraju.

Jos nas, medjutim, ima koji u tim orkestrima nismo bili, nismo ni sada, niti cemo biti. Pa, dokle izdrzimo.

P.S. Izvinjavam se sto ovo bas i nije pravi dnevnik. Duzan sam, takodje, izvinjenje svima koji ce pomisliti da sam 'promasio temu'.

(autor je direktor i glavni i odgovorni urednik Novinske agencije FoNet)