Arhitekta Bogdan Bogdanovic, bivsi gradonacelnik Beograda, na privremenom boravku u Becu

"Ne mogu da zamislim da se ulazi u jednu izbornu borbu a da se ne pokrene pitanje rata. Zasto rat? Moze da se postavi i pitanje zasto je rat izgubljen, ali oni cak ne racunaju ni da su izgubili rat. Neka vrsta amnezije postoji, a sada zaista treba pogledati istini u oci"

Dragan Banjac

Bogdan Bogdanovic, arhitekta, bivsi komunista i nekadasnji gradonacelnik Beograda koga mnogi vise pamte kao graditelja i univerzitetskog profesora, nego po preporodu Beograda. Kao arhitekta ostavio mnoge spomenike sirom one Jugoslavije, u medjuvremenu nervira nacionalpomiritelje u Zagrebu i lazne patriote u Beogradu. Izvan "svog dvorista" mnogo vise je cenjen a njegova publicistika s vremena na vreme izaziva burne polemike. Svoj deo domovine preselio je izvan drzave u kojoj je ziveo. Za neke je izdajnik, za druge pravdoljubivi rodoljub, ali uvek dovoljno intrigantna licnost za razgovor, poput ovog koji je vodjen tokom dva dana, s prekidima i u raznim miljeima Sarajeva. Povod bi mogla biti i nedavna Herderova nagrada, ali i vise od toga. Bogdanovic i dalje pise, crta i govori u Becu (gde "mozda i zivi"), a jednim okom virka u bivsu zemlju i svoj rodni grad.

"Srecan sam sto sam danas medju vama ovde u Sarajevu", rekao je na okruglom stolu Srpskog gradjanskog vijeca BIH. "Malo je tezi slucaj da se prisetim u ime koga vas ja pozdravljam. U zivotu sam danas u situaciji da nemam kolektivnu pripadnost nikojoj vrsti. Poznajemo supruga i ja u Becu mnogo ljudi s ovih nasih bivsih jugoslovenskih prostora, divnih ljudi, ali cini mi se da su svi oni ostali u jednini. Dakle, pozdravljam vas u ime bivsih Jugoslovena, svih redom, koji su ostali u jednini - ako tako moze da se pozdravlja. Cini mi se da drukcije ne bih umeo. E, sad, posto nemam nameru da vas pozdravim u svoje ime, onda dozvolite da vas pozdravim u ime nekih nacela kojih sam se prisecao poslednjih godina. Malo cete se zacuditi, ali prisetio sam se veronauke iz osnovne skole, ateista sam, razume se (ne razume se nego se zna), ali se secam nacela vere, nade i ljubavi pa, dakle, u ime tog nacela smem da vam se obratim. Vere, koje i kakve? U mom slucaju vere prilicno pokolebane u coveka i njegov razum, nade koje i kakve, maglovite ali strasne".

- Mnogo sam oklevao, jako strahovao da vidim jedan grad koji sam toliko voleo, da ga vidim razorenog, hocu li moci da prihvatim uzasne slike koje sam ocekivao. Da budemo precizni ne mislim na ono sto smo videli na televiziji, to se dalo videti, nego na grad u ljudima. Mogu vam reci da sam, bar u krugu ljudi medju kojima sam se kretao, dobio jedan veliki poklon - nadu, kaze Bogdan Bogdanovic. Video sam da ni grad nije mrtav, ni nacela civilizacije nisu mrtva, ni opsta nacela ljudskog morala nisu mrtva.

Svojevrsna "provokacija" za vas je i Mostar?

- Poznato je da je moja, nadam se plemenita, opsesija - gradovi, sudbina grada, gradske civilizacije, coveka i gradskih vrednosti. Svi znamo da je pored uzasa ove, da je tako nazovemo, etnicke agresije koja je bila uperena na Bosnu, postojala jedna agresija negradskog coveka na gradove. I to ne vazi samo vise za Bosnu, to vazi i za Vukovar, ali i za gradove koji nisu bili u ratu. I Beograd je grad koji treba da izdrzi navalu necega antigradskog. Hoce li se odrzati ili nece, ja iz ove pozicije ne mogu da odgovorim, ja sam vec cetiri godine u Becu. Ali, Sarajevo uliva nadu. To je glavno bogatstvo, dobitak.

Ima nekih razmisljanja o tome da li Mostar treba uopste obnoviti, ili ga ostaviti kao opomenu, kao spomenik?

- Tesko je reci. Prihvatio sam se clanstva u pocasnom odboru za izgradnju mosta i moram reci da postoje i zamisli da se ni most ne rekonstruise, vec ostavi kao primer stravicnog zlocina. Pitanje je vrlo komplikovano. Rekonstrukcija starog Mostara nije neizvodljiva, to je kamen, nacin zidanja je starinski, ali postoje majstori. To nije problem, vazna su sredstva. Nedavno sam isao kroz Nemacku za koju sam mislio da je najbogatija zemlja u Evropi i da je uspela da obnovi sto posto svoj poruseni fond. Nije. I onda se prestravite nakon takvog saznanja. Drugo, Mostar i most nisu ruseni fizicki vec duhovno, kao tragovi kulture. Kao Stolac, Pocitelj... Ako neko rusi kulturne simbole oni se onda moraju obnoviti. Nema druge. I za most je, s te strane, bolje da se ponovo izgradi. To moraju da rade stari majstori - original je radjen zivim krecom i sumnjam da bi se neko danas prihvatio tako ropskog posla, ali je to onda vecito - i veliki je problem, u tehnologiji. Ima i ta zamisao da se uzvodno pedesetak do stotinu metara podigne apsolutna replika starog mosta, a da se ovo sve ostavi. Ona je zaista sva metafizicka jer imate suceljavanje dobra i zla, lepotu linija, lepotu arhitekture, kosmicku konstrukciju koja je bila zaista i sanjarska i fantasticna, ali se ne usudjujem da presudjujem.

A da Vi napravite, posto ima i takvih predloga, neki nov spomenik Bosni, odnosno dobru i zlu?

- Ne verujem. Nije vreme. Spomenici su prilicno iskompromitovana rabota i prepustimo to drugim generacijama kada budu stvari gledale s daljine i kad budu bolje od nas.

Sirom bivse Jugoslavije dosta se, iz razlicitih uglova i pobuda istina, govori o razlicitim interesima sveta i velikih sila na ovim prostorima. Kakve su nam svima perspektive i koliko je sudbina ovih prostora u nasim rukama?

- Odgovori su, svakako, negde izvan nas. Ohrabren sam dolaskom u Sarajevo. Osetio sam grad u ljudima. Gledam Mostar. Situacija je paklena, ali smo ipak bili pri sebi. Pronasao sam u ljudima isti onaj svoj stari Mostar kao i ovo Sarajevo i to je bogatstvo koje cu poneti. Mislim da ce se na kraju naci snage i da ce se Bosanci to odrzati. Zapad, taj spoljni svet simplificira, drzi se opstih mesta, uvek polazi od sema koje su davnasnje. Dok su postojala dva bloka, zort je bio i svi su slusali svoju komandu, a sada su se svi prisetili svojih zaboravljenih prica i doslo je do konfuzija. Oni kao da ne mogu da shvate nasu situaciju. Ali jedan libido, bioloski nagon da se sacuva svoje, grad kao deo identiteta, to je za mene ohrabrujuce. Ne znam hocu li imati dovoljno godina da vidim to ostvareno, ali ne sumnjam.

Da li ste se i koliko promenili?

- Odgovor bi bio kratak. Upravo osecam da sam isti covek, sad i to spada u metafizicki dozivljaj o kome govorim. Hrabri me sto sam sa svojim prijateljima ovde u Bosni i pored silnih zivota kojih nema. Jer svi smo mi, svi koji lutamo po svetu, pomalo u krizi i pred pitanjem ko smo i sta smo, da li smo snazni da ostanemo ono sto smo. Ja jesam ono sto sam bio i svestan sam da treba to i da ostanem.

Bosanci, makar oni koji nisu doprineli ratu i mrznji, misle da su ideologije prosle, pitajuci se gde je njihovo mesto u nekakvom novom, takozvanom "svetskom poretku"? Predstoje li, mozda, dalji sukobi?

- Opet je u pitanju, sa zapadne strane, jedna simplifikacija, sukob konfesija, sukob religija, to je sve na neki nacin skolski, ali na kraju krajeva moze biti i mnogo strasnije i mnogo lepse. Sarajevo je mnogo vise Sarajevo nego sto je Beograd - Beograd koga sam ja ostavio. Ne sada ovaj Beograd koji je meni potpuno stran grad i to je krupna stvar. Sta se svima nama sprema, da li je to bila proba, ili neopreznost i glupost ljudi koji nisu mogli da shvate situaciju kod nas - ne znam. Cini mi se da su ljudi na Zapadu malo uplaseni, da pocinju da shvataju da su stvari suvise krupne i da se radi i o njihovoj kozi. Strah od desnog ekstremizma je vrlo veliki i vrlo realan. Na zalost, fasizma moze da bude, a ovo je bilo isprobavanje fasizma i sve to ljudi na Zapadu osecaju kao nesto mnogo ozbiljnije nego sto razumeju. Zapad je proziveo pedeset godina lagodnog zivota, mozda je bilo i nekog intelektualnog popustanja, izbegavale su se dramaticne teme, mnogo se toga i tamo preoblikovalo. Nemac se recimo uplasi kad se pomene Vagner, ali kad sam ih vec pomenuo, oni su imali svoje ociscenje. Da li ce to ociscenje da ima moja domovina, moja nacija ili onaj deo sveta kome ja pripadam? Sumnjam.

U Beogradu ste jos pod raznim sumnjama i optuzbama?

- Ja sam tamo u Beogradu pod zestokom sumnjom, ali ne svih. Narocito, ne znam da li smem da kazem, medju mladjim ljudima. U mom krugu imam izvanrednih prijatelja, ali ako treba da biram: da li da budem pod sumnjom establismenta u Beogradu ili da budem njihov miljenik, onda je sve jasno da jasnije ne moze biti da mi je to i cast sto sam pod njihovom sumnjom.

Mislite li o povratku?

- Ja stalno razmisljam o povratku u Beograd. Mi smo u godinama, moja zena i ja, kad se vise ne mogu praviti izleti u svet. Ali, to je neki sasvim meni drugi grad, nepojmljiv, ili sam i ja vec pomalo postao "Evropejac". Jer u Becu ne moze da se shvati da dodje becki nadbiskup pa da okadi amfiteatre beckog Univerziteta, a u Beogradu vitlaju, otvaraju Skupstinu, dolaze, da ne kazem popovi, vladike, pevaju, posle oni odu, a ovi se jedu kao zveri. To nije strasno samo za mene, to je strasno za sve ljude koji to gledaju spolja. To je po meni uzasna jedna mentalna regresija, ovo sto se dogadja s teokratskom Srbijom. U Sarajevu je to, cini mi se, bolje i opet imam utisak da se tamo u Beogradu nosi jedan osecaj greha i da li se to prikriva arogancijom, blesavoscu i krajnjim odsustvom stila i ukusa, ne znam. Jedan probni put ucinicu na jesen. Nadam se da me nece ovog puta presretati na ulicama, pljuvati, prebijati, ali ce nesto drugo da mi bude. Prilazice mi ljudi, poljubiti me i reci: 'Dje si burazeru...' Moralni rastur grada ili ako hocete nacije - strasan je. Ja mozda i nemam prava da govorim o svemu ovome jer sam se izvukao, cetiri godine nisam prisutan i u Becu sam medju nekim pitomim ljudima. Ali bio sam predsednik tog grada, sto je, istina, relativno kratka epizoda mog zivota. Ipak ja sam rodjeni Beogradjanin, babe i dedovi su mi Beogradjani, imam prava na Beograd svakako vise nego Seselj.

Cesto pominjete "izvitoperene norme ukusa" kao odraz nacionalizma koji se sve vise ucvrscuje u Srbiji.

- Ne mislim da je samo rec o niskoj svesti i prostakluku pa i o dosljackom rusilackom mentalitetu. To je pre svega nacionalizam koji u svim derivacijama dalje ide do izvitoperenih normi ukusa, kao recimo spikerki na televiziji koje podsecaju na pevacice na parkinzima. Sve je to jedna izvitoperena slika stvari koje donosi nacionalizam. Kako se on krckao u Beogradu, i ne samo u Beogradu, to smo svi vec apsolvirali.

Smatrate li da bi priznanja avanture i ratnog poraza donela opste dobro naciji?

- Ne mogu da zamislim da se ulazi u jednu izbornu borbu a da se ne pokrene pitanje rata. Zasto rat? Moze da se postavi i pitanje zasto je rat izgubljen, ali oni cak ne racunaju ni da su izgubili rat. Neka vrsta amnezije postoji, a sada zaista treba pogledati istini u oci. Usli smo u jedan agresorski, osvajacki i nepravican rat i pokazali se, kao vojnici, prilicno mizerno, dobili batine, moramo da priznamo. Sve je to u nekom spajzu amnezije, spajzu zaborava, ceo jedan deo sveta zivi u jednoj uspavanoj svesti. A porazi su nekada u srpskoj istoriji bili i zdravi. Pa smo dobili batine od Bugara na Slivnici, medjutim taj rat je trajao samo sedam-osam- petnaest dana, ali je posle toga dosao najkulturniji period u istoriji Srbije. Kralj Milan je prestao da pije, prestao da se karta, prestao da juri svalerke, osnovali su pravu akademiju, ne ovu danasnju nego istinsku, bolji univerzitet... Ljudi su dosli sebi. Ja sam uvek mislio da priznanje poraza u jednom ratu koji je bio nepravican - deluje jako spasonosno na psihu nacije.

To izbegava i opozicija?

- Nema tu nikakve razlike, svi jednako misle. Opozicija ce procitati ovo sto sam ja rekao, ali nece razumeti.

A intelektualci?

- Ako postoji rec za koju ne znam sta znaci - to je rec intelektualci. 'Ajte da govorimo o onome sto se govori o intelektualcima na prostoru mog bivseg grada u vreme kada smo se sastajali i stavljali knjige na prozore. Odemo do Beogradskog kruga, opustimo se i vracamo. E sad preko puta je kafana "Vltava", telefon zvoni: "Imamo vas na musici". Moze da bude vrlo glupa sala, jos gluplja istina. "Zaboravili ste elektriku u levoj sobi", kazu, i ja vidim da oni nas stvarno gledaju. Onda vecita prica oko Jasenovca: "Kome si podigao onaj cvijet?" - Ne treba se varati, ovaj rat je zakuvala inteligencija ili mali, sitni egzekutori, aparatcici poput Slobe Milosevica. Posle su to divno realizovale ove gluperde oficirske, ali sve se to zakuvalo u glavama intelektualaca. Kroz ratne romane i ratnu cast koja je toliko obradjena u tim romanima. Razume se, stvar lokalizujem na srpske slucajeve, ali ima tog paradiranja i na Zapadu. Lose mislim o intelektualcima, barem o moralnom pojmu. Jer intelektualno postenje je osnova civilizacije. Sedamdesetih godina vlast je poskidala profesore s katedri, sto je bilo i sramno i ruzno, ali se potom dogodilo da Mihailo Markovic i Ljuba Tadic postanu perjanice nacionalizma. Pitali su me ljudi po Evropi kako to da je sada Markovic, koji je nama bio idol, u ovoj levici i da je postao nacionalista. Rekao sam da se nacionalista ne postaje, jer covek to jeste, ili nije. Ili je to bio pa nije znao, ili je znao pa je prikrivao. Istorija ima neki svoj humor. Markovic je uklanjao, u svoje vreme, Branu Petronijevica i to zbog "greha" sto je bio idealisticki filozof, kantovac, stampao knjige na nemackom. Markovic ga je skidao uz pomoc jednog strasila od filozofije koje se zvalo Dusan Nedeljkovic.

Jedan Sarajlija vas je molio da komentarisete izjavu Matije Beckovica da ce biti na strani svoga naroda, bez obzira da li je u krivu?

- Matija Beckovic je ime koje nerado pominjem. Najprostije receno - za mene je on fenomen za antropologiju, za etnopsihoanalizu, fenomen dvojnog coveka. Kad je covek srednjeg veka i kad redja one svoje metafore i reci, sve to zvuci. Kad progovori kao moderan - to je nistavilo. Najobicnija nistarija. Manji je problem Beckovic, problem je sredina koja prima te poruke, sredina u kojoj se tako nesto sme izreci. On ocigledno ima sredinu i to je strahota.

Imate li vi sada definiciju beogradskog, odnosno srpskog prostora?

- Rec je teska, ali cu odgovoriti medicinskim izrazom: mentalna degradacija, glupost, tupilo koje je zahvatilo, 'ajde da budem jos srpskiji - "blesavost".

Verujete li u srpsko otreznjenje?

- Ne znam. Tesko je odgovoriti i ne verujem da cu ja moci da docekam to otreznjenje. To prociscavanje svesti i savesti naroda, dugo ce trajati, ali je moguce. Nemci su raskrstili. Koliko ja poznajem svoju bracu Srbe oni bi najvise voleli da dodje neki Brant pa da to kaze umesto njih. To mora neko od njih, ali tu ne moze da se izdvaja licnost, mora se krenuti iz naroda: braco, pogresili smo, razocarali smo vas, bili smo malo ludi pa sad prastajte. Nema druge. Treba reci sta je bilo, jer svako prikrivanje znaci pripremanje novih katastrofa. One ne moraju da dodju odmah, mogu da cekaju, tinjaju generaciju ili dve, ali mogu da dodju i pre.