Srbija izmedju americkog cekica i evropskog nakovnja

Posebni Zakon americkog Kongresa i Rezolucija samita Evropske unije ostaju za Srbiju ram koji ce dugorocno odredjivati njenu buducnost. Iluzija, koju je Lilic dobio u zadatak da siri, opasna je bar iz dva razloga: uljuljkuje srbijansko javno mnjenje u slatke snove nase navodne integracije u svet i nastavlja da siri vec spomenuti defetizam kako se ovde nista ne moze uciniti na demokratizaciji zemlje posto je "Milosevic covek Zapada"

Pise: Misa Brkic

Birajuci izmedju "Trojerucice" i spanskog socijaliste Felipe Gonsalesa, Srbi su se opet pogresno opredelili za, navodno, cudotvornu ikonu. Posto stvari, ipak, stoje mnogo ozbiljnije po drzavu, bilo bi pametnije da je Felipe ovde proglasen - svecem. Jer, sve dok ne bude tako Srbija ce ostati Robinzonovo ostrvo na koje, s vremena na vreme, svrati poneki svetski avanturista ili nevoljnik.

Vodja spanskih socijalista trenutno ima preca posla, trudeci se da na upravo zapocetom kongresu udahne svojoj partiji novu energiju za naredne izbore i zbog tako vaznog domaceg posla nema ambicija da se Srbima namece ni u ovozemaljskom ni u nebeskom obliku. Gonsales je ovde bio pre sedam meseci, prikazalo mu se cudo nevidjeno i iza njega je ostao pisani trag. "Gonsalesov izvestaj" postao je tako bukvar pozeljne demokratizacije Srbije koji ovdasnji socijalisticki "prvaci" nikako da uzmu u ruke i pocnu da sricu azbuku demokratije. Kad god se previse uzive u svoje uloge malih diktatora, zaigraju se u totalitarnim igricama i zaborave na bukvar - pojave se strogi ucitelji kojima je batina ostala kao jedino sredstvo da urazume neposlusne "prvake".

Gonsalesov demokratski bukvar prosle je nedelje ponovo gurnut pod nos srpskoj Socijalistickoj partiji i Slobodanu Milosevicu. Americki kongres i Evropska unija surovo i, uocljivo, sinhronizovano, spustili su na zemlju osokoljenog i prilicno uzletelog "poslednjeg evropskog diktatora". Iz Vasingtona i Amsterdama poslata je u, vec duze vreme ogluveli, Beograd poruka da je "Gonsales" jedina ulaznica Srbije u ozbiljan svet.

Neprijatno podsecanje medjunarodne zajednice dolazi posle sedam meseci koje su socijalisti i Milosevic koristili da se "prave ludi" i Gonsalesov izvestaj nekaznjeno, kao svoju prljavstinu, guraju pod tepih. Sve se nadajuci da ce na taj dokument pasti "plava trava zaborava" i da je bio dovoljan samo Milosevicev "leks specijalis" da vuci budu siti i ovce na broju.

Milosevic se u medjuvremenu sa svojim operativcima svim silama trudio da pokaze kako je Srbija jedna uzorna demokratska basta, koja se vec vratila u globalno selo. Najcesci retoricki argumenti za takvo samozavaravanje i obmanjivanje gradjana bili su: najvisi svetski standardi u postovanju manjinskih i uopste ljudskih prava, mirotvorna politika, pokusaj privatizacije, trgovina telekomunikacijama sa Italijanima i Grcima, ukidanje viza za diplomatsko osoblje i razne vrste "otvorenih ekrana". Milosevicev ministar spoljnih poslova Milutinovic i vec penzionisani predsednik Jugoslavije Lilic, uz nesebicnu logisticku podrsku drzavnih medija, ubedjuju gradjane ove zemlje da "smo mi vec uveliko vazan deo sveta". Ali imaju mali problem - da gradjani u to jos i poveruju.

Istovremeno, sa ovim procesom virtuelizovanja stvarnosti Srbijom se razlivao realni, totalitarni sistem vladanja. Pod budnim okom i despotskom palicom svog lidera srpski socijalisti su ucvrstili svoj model nedemokratskog rezima. Pripremajuci rigidne ideoloske zakone o stampi i lokalnoj samoupravi, izbegavajuci i satanizujuci pokusaje dijaloga sa Albancima, odbijajuci saradnju s haskim Tribunalom, zaostravajuci odnose u federaciji sa Crnom Gorom, guseci nezavisne medije, odlazuci normalizaciju odnosa sa novonastalim susednim drzavama... rezim u Beogradu kvalifikovao se u svetu kao poslednji diktatorski na Starom kontinentu.

Posto srpska nejac, ovde poznatija pod imenom opozicija, nije imala dovoljno snage i pameti da natera socijaliste da Gonsalesov izvestaj primene tacku po tacku, proces demokratizacije ove drzave ostao je u fazi protivprirodnog zaceca, sto je nateralo Vasington i Evropsku uniju da predju u sinhronizovanu ofanzivu prema diktatorskom Beogradu. Time je manevarski prostor na politickom polju Srbije svim domacim ucesnicima jasno omedjen, a pravila igre utvrdjena i zakovana. Milosevicu i njegovim socijalistima precizno je nacrtano sta moraju prakticno uraditi da bi se Srbija vratila u medjunarodnu zajednicu i finansijske institucije: dijalog sa opozicijom oko slobodnih, fer i postenih izbora, postovanje izbornih rezultata i zakona, izgradnja demokratskih institucija (ukljucujuci nezavisno sudstvo i slobodne medije), dijalog o Kosovu, kooperativnost sa Tribunalom u Hagu... Ako je ponesto zaboravljeno, socijalisti se upucuju na dodatno iscitavanje i primenu "Gonsalesovog bukvara".

Ne bude li onako kako se trazi, Srbiji tek predstoje teski dani i nova izolacija. Americki kongres je pokazao koliko ozbiljno misli usvajanjem posebnog zakona "Razvoj demokratije u Republici Srbiji", i taj ce dokument u buducnosti biti ugaoni kamen odnosa Vasingtona i Beograda. Evropska unija ce sa svoje strane vec pocetkom jeseni napraviti bilans ponasanja Beograda prema Gonsalesovom izvestaju, i ako bude nepovoljan - ukinuti autonomne trgovinske mere za 1998. godinu.

Milosevic, za sada, ne pokazuje spremnost da u praksi operacionalizuje preporuke OEBS zapisane u Gonsalesovom izvestaju. Predsednik Srbije i vladajuci socijalisti plivaju na talasu samozadovoljstva, proizvedenom prodajom telekomunikacija Italijanima i Grcima. Pare za predizbornu kampanju i potkupljivanje pauperizovanih slojeva stanovnistva stigle su i nema sumnje da ce ih Milosevic racionalno "krckati".

Izvesni defetizam kod dela politicke opozicije, analiticara i stranih posmatraca izaziva taj solisticki investitorski proboj pojedinih zemalja u izolaciji Srbije i teza kako "medjunarodna zajednica, iako Milosevica smatra diktatorom, igra na njega kao jaku kartu na Balkanu". Tu ideju najefektnije je sublimirao odlazeci Lilic recenicom: "Medjunarodna zajednica Milosevicu je mnogo toga osporavala, da bi na kraju prihvatila i priznala nasu politiku".

Investitorsko etabliranje drzavnih kompanija Italije i Grcke nikako se ne bi moglo opisati kao ozbiljna naprslina u jedinstvenom nastupu medjunarodne zajednice u izolovanju Srbije vec pre kao avanturisticki pokusaj zauzimanja ekonomskih pozicija za buducnost. Posebni Zakon americkog Kongresa i Rezolucija samita Evropske unije ostaju za Srbiju ram koji ce dugorocno odredjivati njenu buducnost. Iluzija, koju je Lilic dobio u zadatak da siri, opasna je bar iz dva razloga: uljuljkuje srbijansko javno mnjenje u slatke snove nase navodne integracije u svet i nastavlja da siri vec spomenuti defetizam kako se ovde nista ne moze uciniti na demokratizaciji zemlje posto je "Milosevic covek Zapada". A taj Zapad je ove nedelje decidirano rekao sta misli i sta ocekuje od poslednjeg evropskog diktatora. Tako je Felipe Gonsales, mimo svoje volje, postao metafora srbijanske politicke drame.