SAMIT GRUPE OSAM EKONOMSKI NAJRAZVIJENIJIH ZEMALJA U DENVERU

Na skupu lidera preimenovane Grupe osam ne ocekuju se nikakvi krupni potezi ni velike proklamacije, ali je Amerikancima stalo da iskazu maksimalno razumevanje za globalna ekonomska kretanja i mesto koje u njima treba da pripadne manje razvijenim zemljama

Vladan Marjanovic
specijalni izvestac "Nase Borbe" iz Denvera

Svecanim prijemom ciji domacini su bili predsednik Sjedinjenih Drzava Bil Klinton, guverner Kolorada Roj Romer i gradonacelnik Denvera Velington Veb, te prvim - poluzvanicnim susretima okupljenih lidera, u ovom americkom gradu poceo je trodnevni, 23. po redu samit grupe ekonomski najrazvijenijih zemalja sveta koja ce se, pocev od ovog vikenda, umesto dosada uobicajenog kolokvijalnog naziva Grupa sedam - nastalog na osnovu broja drzava koje je cine - i zvanicno poceti da zove Grupa osam.

Razlog za tu numericku promenu, je, naravno, ispunjeno obecanje koje je predsednik Klinton marta ove godine tokom rusko-americkog samita u Helsinkiju dao svom ruskom kolegi Borisu Jeljcinu. Tada je sef Bele kuce najavio da ce Rusija, umesto da i dalje - kao sto je to slucaj od 1991. godine naovamo - na samitima ove vrste ucestvuje manje-vise tek kao posmatrac, u Denveru postati njen (skoro pa) punopravni clan, pre svega ukljucenjem u razgovore o globalnim ekonomskim pitanjima koji se u ovakvim prilikama po pravilu vode.

Istini za volju, jedina sesija kojoj ruski predsednik u Denveru nece prisustvovati bice ona u subotu popodne, posvecena upravo ekonomskim pitanjima, ali je to sasvim razumljivo kada se zna da ce se tom prilikom razmatrati izvestaji koje su o kretanjima u tom sektoru u proteklom periodu pripremali ministri finansija "sedmorice". Ali, to tesko moze da narusi utisak da je Rusija, uprkos svemu sto je - ekonomski, u najmanju ruku - u ovom casu objektivno diskvalifikuje za clanstvo u jednom elitnom drustvu kakvo je (dosadasnja) Grupa sedam, napravila (makar i simbolican) korak ka ostvarenju pravog cilja: ulaska u Svetsku trgovinsku organizaciju, Pariski klub i Organizaciju za ekonomsku saradnju i razvoj. A posto Klintonovoj administraciji ne nedostaje razumevanje za Jeljcinove teskoce - sto nije tesko primetiti kada se obrati paznja sta su ovih dana raznorazni americki zvanicnici na tu temu govorili - Rusi bi sa ovog skupa mogli da odu prilicno zadovoljni.

Za razliku od Rusa, tesko da ce to biti slucaj sa svima ostalima - izuzimajuci, jasno, Amerikance kojima u poslednje vreme, kad je o privrednim kretanjima rec, ide veoma dobro, cak odlicno. Ako bi se jos uvek "svezi" britanski premijer Toni Bler nekako i mogao izuzeti iz tog drustva - buduci da se njegov osnovni zadatak (da ocuva pozitivne privredne trendove koje mu je u amanet ostavio konzervativni prethodnik), drugi kod kuce imaju mnogo teze probleme koje u Denveru sigurno ne mogu da rese. Najvece brige svakako muce francuskog predsednika Zaka Siraka i nemackog kancelara Helmuta Kola - prvog zbog otpora koje njegovim planovima vezanim za ispunjavanje uslova za ulazak u monetarnu uniju pruza novouspostavljena socijalisticka vlada, drugog zbog neceg slicnog - samo unutar vladajuce koalicije; valjda se i zbog ovih okolnosti od vecine ucesnika denverskog samita ne ocekuje bog zna sta.

Ta (pretpostavljena ili stvarna - videcemo) malodusnost nekih od ovde prisutnih sefova drzava ili vlada, medjutim, u punoj meri otvara vrata Klintonovoj ambiciji da se i svetu i - narocito - Americi predstavi kao definitivni globalni lider na kraju 20. veka, pri cemu nevolje americkih partnera samo pojacavaju utisak o njegovoj sadasnjoj uspesnosti. Otud i ona za internacionalisticko krilo americkog politickog establismenta tako karakteristicna pozicija i retorika (tipa "nama je dobro, ali ne mozemo mirno da gledamo kako je drugima tesko; zato smo voljni da svima koji to zele pomognemo, posto mi to ionako znamo najbolje; a onda ce i nama biti jos bolje"), koja bi, lako moguce, mogla da obelezi i citav skup u Koloradu.

Ova optimisticka atmosfera koju (pokusava da) zagovara Klintonov tim dosla je, inace, do izrazaja i neposredno po njegovom dolasku u Kolorado, u govoru odrzanom povodom otvaranja nacionalnog centra za digitalnu televiziju u Litltonu. I ne pokusavajuci da sakrije koliko mu je stalo da americku javnost, a pre svega svoje uvek spremne i uvek brojne kriticare, prosto natera da mu priznaju zasluge za evidentan uspon americke ekonomije - pri cemu mu je skup u Denveru posluzio samo kao dobar povod za to - Klinton je odrzao jedan od onih govora posle kojih posmatrac bez predrasuda pada u iskusenje da pomisli kako predsednik jedine svetske supersile samo i jedino tako treba da govori, te da je zaista, sto bi se reklo, pravi covek na pravom mestu.

"Imacemo priliku da utabamo novi put ka buducnosti; da produbimo i prosirimo pozitivne efekte koje svetska privreda donosi i da ljude zastitimo od njenih losih strana; da u tu privredu ukljucimo nove partnere, od Afrike do svih drugih delova sveta; da sirimo demokratiju i ljudska prava po celom svetu; i da se suocimo sa novim opasnostima na koje, prevazilazeci okvire nacionalnih granica, nailazi nas zajednicki sistem bezbednosti - medjunarodnim kriminalom i svercom droge, terorizmom i sirenjem oruzja za masovnu destrukciju, pojavom zaraznih bolesti koje mogu zahvatiti citavu planetu, kao i zagadjenjem zivotne sredine koje nas sve okruzuje", rekao je Klinton ispoljavajuci ambicije koje, dakako, prevazilaze okvire i nekog mnogo sustastvenijeg medjunarodnog samita nego sto bi to, pod bilo kakvim okolnostima, mogao biti jedan skup sedam-osam zemalja - pa bile one i najbogatije na svetu.