REPORTERI "NASE BORBE" U VUKOVARU

Kuna i dinar su i dalje medjusobno ravnopravni, mada glavnu rec vodi marka. Ljudi pokusavaju da ne vide sta se dogadja i da ne misle na ono sto ce se uskoro dogoditi, ne veruju nikome i ne ocekuju nista dobro

Petar Petrovic
Mihal Ramac

Jednom ce liciti na grad iz bajke?: Vukovar, 1997. FOTO: D. Gojic

U Vukovaru zive sve sami bogatasi - smatraju ljudi s druge strane Dunava, gledajuci svakodnevno "besna" kola vukovarske registracije i njihove obesne vozace. Ono "VU" se u Backoj prevodi kao "verovatno ukradeno", pri cemu se ne misli samo na automobile, vec na ukupnu imovinu onih koji ih voze. Vukovar je grad osudjen na smrt - ponavljali su gotovo svi koji su ga bar jednom videli nakon 1991. godine. Obnovljeni Vukovar ce jednom liciti na grad iz bajke - veruju oni koji vec sest godina cekaju povratak, obnovu i izgradnju.

Mada protivurecne, tvrdnje o bogatasima i propadanju grada su tacne, a i ova treca pocinje da se obistinjuje. Vukovarcani ovih dana pristaju da razgovaraju s novinarima samo uz uslov da im se ne pominje ime i da se ne pominju oni koje smatraju uzrokom svih svojih nevolja - "Sloba" i "Franja".

Ko je na vreme preneo bogatstvo, svoje ili tudje, na drugu stranu Dunava, bilo mu je lakse da se busa u patriotske grudi i govori o obnovi i izgradnji. Ostali su mogli samo da ceprkaju po tudjim kucama skupljajuci ono sto je ostalo za "oslobodiocima", tako da je i danas retka kuca u kojoj nema namestaja i ostale pokretne imovine bez porekla.

Vecina i danas prezivljava od ceprkanja: poneka crkavica od plate ili penzije, malo sitne trgovine, malo sverca... Ni pod vlascu UNTAES-a, kao ni pod krajiskom, nikome se ne polazu racuni o poreklu imovine ili novca. Mada ima prilicno policije, tokom celodnevnog boravka u gradu i okolini nismo videli da je kontrolisano makar jedno od brojnih vozila bez registarskih tablica. Bela kola, kombiji i dzipovi sa registracijom UN jure na sve strane, vozeci i civile i uniformisana lica. Od Unprofora su Vukovarcani, kao i ostali Krajisnici, ocekivali da im sacuva Krajinu. Od Untaesa ne ocekuju nista, jer je on privremen. Sta ocekuju od Tudjmana, pokazali su neizlaskom na predsednicke izbore. Vecina njih uzela je "hrvatske papire", sto ce reci drzavljanstvo, ali ljudi kao da se jos nisu pomirili s tim da se njihova drzava zove - Hrvatska. Samo deset posto stanovnika Hrvatskog Podunavlja (Sremsko-baranjske oblasti) izaslo je, recimo, na hrvatske predsednicke izbore, dajuci time do znanja da im je sasvim svejedno ko ce im biti sef drzave. Odavno su, medjutim, pomireni s cinjenicom da je Srbija na drugoj obali Dunava i da od nje nema vajde.

Zvanicna zamena dinara za kune prosla je bezbolno. Nezvanicna traje i dalje, po zvanicnom kursu. Ako pitate za cenu necega, prodavci ce reci samo brojku. Na pitanje radi li se o dinarima ili kunama odgovor svuda glasi: "To vam je sasvim svejedno". Nigde nema onih koji su se kleli da nikad nece uzeti u ruke "proklete Tudjmanove novce". Na pijaci i parkingu pored nje stalno ima desetak dilera koji, po pravilu, masu sveznjevima dinara. Za marku placaju tri i po dinara ili kuna, svejedno. Policija nema nista protiv divljih menjacnica. Policajka iz Finske jedino se mrsti dok prolazi pored prodavca ribe, cija radnja se sastoji od nepokrivene plasticne posude sto na vrucini stoji na zemlji pored puta.

Pijacne cene se uglavnom ne razlikuju od novosadskih, bez obzira da li je rec o povrcu, vocu ili mlecnim proizvodima. Strana roba (trenerke, majice, patike, kozmetika, tehnicka roba, alati) kosta isto kao i na drugoj strani Dunava. Hrvatskih proizvoda ima jako malo: tek nesto konzervi sardina, neizbezni "Badelov" konjak, "Vegeta" (madjarskog porekla) i poneka cokolada. Cigarete su odskora nesto skuplje nego u Srbiji, dok se jos pre mesec dana kutija najjeftinijih mogla kupiti za jedan, dva dinara. Objasnjenje glasi: "Dosad su vasi kupovali na veliko kod nas, a otkad nam je prekinuta veza sa Bugarskom, mi nabavljamo kod vas". Prodavaca je, cini se, i na pijaci i u prodavnicama vise nego kupaca. Cini se, takodje, da je u opticaju daleko vise dinara nego kuna. U ugostiteljskim objektima sedi uglavnom mladji muski narastaj, nadvikujuci se sa muzikom maloazijskog porekla. Hrvatskih pica nema. "Dje si, ustaski postaru?", pozdravlja jedno drustvo pridoslicu sa sahovnicom na kapi. Postar seda i porucuje turu za sve.

U Vukovaru se, ako utisak ne vara, najmanje razgovara o politici. Sve je jasno. Tacnije, nista nije jasno ali protiv toga se, ovaj put, ne moze nista. Sahovnica je, putem domovnica i kuna, usla u svaki dom. Hoce li tako normalno biti primljeno i njeno vracanje na javne zgrade? Da li ce se to dogoditi narednog meseca ili krajem godine. I to je ljudima, izgleda, svejedno. Vreme neumitno tece, snovi o Srbiji do mora su davno rasprseni, po rusevinama buja korov i poneko stablo iz godine u godinu sve deblje. Vukovar je grad u kojem se samo prezivljava. Zivot je negde drugde. Kako ce biti kad se vrate Hrvati, ne zna niko. Malo je onih koji veruju da ce sadasnjim stanovnicima biti bolje. Posto prodje kroz Sarengrad, Opatovac, Sotin, Vukovar, Borovo Naselje, Borovo Selo, Dalj i Tovarnik - putniku Sid deluje kao blestava svetska metropola: nijedne srusene zgrade, nijednog razbijenog prozora.

U Vukovar se uskoro nece moci putovati bez pasosa i vize. Kako god i kad god putovao, covek ne moze da ugusi osecanje stida i mucnine: hiljade smrti, desetine hiljada nesreca, milioni rupa od metaka, mina i granata, ocaj i nemoc prezivelih - sve to je stiglo s ove, nase strane Dunava.