Uputstvo za pobedu

Mihal Ramac

Rezimi u Beogradu i Zagrebu, poput sijamskih blizanaca, ne mogu jedan bez drugoga i priskacu jedan drugome u pomoc uvek kad prigusti. Naravno, i uce jedan od drugoga, za razliku od srbijanske i hrvatske opozicije. Ovdasnja je, doduse, na hrvatskom primeru naucila da se izborna pobeda mora braniti po svaku cenu, ali nije imala od koga da nauci sta se (ne) radi kada se dodje na vlast. Hrvatskoj, pak, ni sopstvena ni tudja iskustva nisu bila dovoljna da shvati kako nema nikakvih sansi ako na megdan s vladajucom strankom izlazi podeljena.

Zdravko Tomac i Vlado Gotovac morali su znati da u postojecim uslovima nijedan od njih nece uci u drugi krug. Ipak su se, zajedno sa svojim strankama, opredelili za nacelo da je vazno ucestvovati, na sta su biraci uzvratili masovnim neucestvovanjem. Tudjmanovi glasaci su, naravno, imali svoje razloge da jos jednom podrze "oca nacije". No, tema ovog razmisljanja nisu hrvatski izbori, vec pouke koje bi iz njih mogla izvuci demokratska opozicija u Srbiji.

Ma koliko ubedljiva bila Tudjmanova pobeda, iza nje stoji samo milion i 250 hiljada glasova. Iako je dobio 61 odsto glasova, to je samo 32 odsto birackog tela. Prelomili su, znaci, onih dva miliona biraca koji su smatrali da suti ne mogu protiv rogatih. Akademsko je pitanje za koga bi oni glasali ako bi to cinili. Prakticno pitanje je, medjutim, da li se i kako moze pokrenuti ta cutljiva vecina.

I ovdasnja demokratska opozicija je, cini se, unapred pomirena s porazom i na republickom i na saveznom nivou. I ovde postoje svi uslovi za masovnu apstinenciju. Ako je hrvatska opozicija rasipala glasove samo na dve strane, ovdasnja ce svakako biti razmetljivija. Racunica je, medjutim, neumoljiva. Budu li, pored dva miliona Albanaca, apstinirala jos dva miliona biraca (dakle, cak i ne polovina, kao u hrvatskom slucaju), kandidat SPS-JUL na saveznim izborima ce biti izabran vec u prvom krugu. Mada sve malobrojniji, njegovi biraci su disciplinovani. Tu je, naravno, i Seselj, cije pristalice takodje ne treba moljakati da glasaju. Bez obzira da li ce se (protiv)kandidovati za saveznog ili republickog predsednika, on ima ozbiljne sanse ili da udje u drugi krug ili, verovatnije, da drugi krug ucini suvisnim. Cinjenica da je Tudjman pobedio i bez aktiviranja nekog svog Seselja opominje da ce ovdasnjim demokratskim snagama biti mnogo teze nego onima u Hrvatskoj.

Ako namerava da igra na pobedu (a sve druge igre su besmislene), opozicija u Srbiji i Jugoslaviji mora imati jednog i samo jednog, ali zato vrlo jakog kandidata. I morala bi vec sad krenuti od sela do sela, umesto da pametuje u nekoliko gradskih kafana. Racunica izvedena na hrvatskom primeru i pogled na politicku kartu Srbije pokazuju da pred Milosevicem i onim kome je on namenio svoju dosadasnju kancelariju stoji (mozda i) manje prepreka na putu do pobede nego sto ih je imao Tudjman, koji je trijumfovao a da se cestito nije ni preznojio.

Postoji li, onda, neko resenje, za one koji zele da ga vide? Postoji: da se opozicija opameti i da proradi poslovicni srpski inat.