CIVILNO DRUSTVO IZMEDJU DIKTATURE I DEMOKRATIJE (2)

Milan Podunavac

Ova ideja, dakle ideja o limitiranoj sferi uticaja civilnoga drustva i polja politicke javnosti, ukljucujuci i svu onu infrastrukturu koja se izrazava u neinstitucionalnim pokretima i neinstitucionalnim formama politicke ekspresije, ukljucuje bar tri vazna "momenta". Prvo, razvijeno civilno drustvo moguce je oblikovati samo u uslovima postojanja liberalne politicke kulture, integralne privatne sfere i jednoga racionalizovanog sveta zivota. Bez ovoga minimalnog i nuzno liberalnog supstrata (kako dobro pokazuje iskustvo zemalja ovoga regiona, Srbija napose) stvaraju se uslovi za radjanje populistickih pokreta, zasnovanih na slepoj odbrani i instrumentalizaciji okostalih tradicija i premodernih tipova autonomija. Tokvilova opomena da svagda gde se tipovi pre-modernih autonomija nisu preoblikovali u moderne forme civilnog drustva, na delu imamo radjanje novih tipova tiranija i malih tirana, potvrdila se na iskustvu ovoga regiona. Cezaristicka legura u Srbiji koja gotovo jednu deceniju "jase" na grbaci ovoga drustva, nikla je upravo na strukturnom deficitu liberalne tradicije. Poput Berka koji je upozoravao Francuze da ne znaju kakvim se sedlom osedlavaju (Napoleon), isto se moze reci za intelektualnu i politicku elitu Srbije. Ocito, nije ni znala ni razumevala kakvim je sedlom osedlala politicko drustvo u Srbiji, priklanjajuci se posrednoj ili neposrednoj racionalizaciji "antibirokratske revolucije". Sledeca opomena izvedena na postkomunistickom iskustvu jeste: civilno drustvo, pogotovo ako je krhko, relativno je lako razoriti; mnogo ga je teze obnoviti, pogotovo u kratkom vremenu.

Drugi vazan argument koji iznosim je sledeci: unutar granica javne sfere akteri civilnog drustva sticu samo uticaj, ne i politicku moc. Otuda, antipoliticka strategija nije nikakva monisticka i zasebna strategija, koja je u kompeticiji s drugim strategijama i drugim koncepcijama dobra. Ona je korektivna i komplementarna, ona pociva na strukturnoj pretpostavci transformacije uticaja u moc kroz institucionalne procedure sistema i manje ili vise liberalizovano polje politicke javnosti. Uticaj je, dakle, civilnog drustva na politicki sistem uvek indirektan i na dugi rok. Signali, imputi civilnog drustva nedovoljno su snazni da bi uticali na politicki sistem na kratak rok.

Medjutim, princip samoogranicavanja ne znaci i nemoc civilnog drustva. Mada, kako drzi Habermas, civilno drustvo predominantno prekriva "sferu javnosti po ostatku" u periodima snazne socijalne i politicke mobilizacije ("revolucionarno civilno drustvo") strukturno ugradjeni debalans izmedju civilnog drustva i politickog sistema znacajno se pomera. U periodima kriznih prilika, civilno drustvo zadobija vaznu ulogu, a razlicite forme gradjanske neposlusnosti mogu se oznaciti kao "vrhovi" neinstitucionalnih pokreta i neinstitucionalne politicke supkulture. Socijalno i politicko iskustvo gradjanskog pokreta u Srbiji i njegova teorijska racionalizacija, vazan su doprinos redefiniciji teorije civilnog drustva i antipoliticke politike u novoj istorijskoj konstelaciji.

Smestena izmedju dva snazna imperativa na kome pociva svaki poredak prava i politike - legitimitet i legalitet - gradjanska neposlusnost ima dvojake ucinke: u konstitucionalnim porecima, ona pomaze da se uspostave snazniji standardi legitimiziranja poretka (legaliteta). U nekonstitucionalnim rezimima (Srbija je naprosto paradigma takvoga rezima) gradjanska neposlusnost uvecava jaz izmedju oficijelnog poretka i paralelnog poretka, oficijelne slike politicke zajednice i normativnog zahteva za redefinicijom njezinog identiteta. Gradjanski pokret u Srbiji imao je oba obelezja. On istovremeno delegitimizira i lazni poredak i laznu zajednicu.

Gradjanska neposlusnost, kako pokazuje i iskustvo gradjanskog protesta u Srbiji, uvek cilja na dve adrese: jednu cine javni zvanicnici u bloku "politicke moci", sposobni ili ne da odgovore na javnu kritiku. Drugo, pak, mesto je osecaj pravde vecine u jednoj zajednici ("kradja u Srbiji") koja, pokazalo se, moze da mobilizira ogromnu socijalnu i politicku energiju. Otuda, gradjanska neposlusnost osobita je forma samosvesti civilnog drustva, koje pokazuje sposobnost, uverenje i samopouzdanje, da moze mobilizirati polje kriticke javnosti u odnosu na vladajuci sistem moci. Gradjanska neposlusnost, dakle, ukljucuje nelegalne akte kolektivnih aktera, koji su javni, oslonjeni na principe vladavine prava, konstitucionalnih sloboda i demokratske legitimnosti i simbolicki po svome karakteru. Akti gradjanske neposlusnosti ukljucuju primarno nenasilna sredstva protesta. U njima je, kako smo naznacili, uvek sadrzan apel na snagu javnog razuma i osecaj pravde populacije.

Tako razumevana gradjanska neposlusnost je ili sredstvo za redefiniciju i osnazenje veza izmedju civilnog drustva i politickog drustva, ili, pak, kako je pokazalo iskustvo Srbije, najsnaznije zariste oblikovanja politicke kulture otpora. Otuda, kako slucaj Srbije pokazuje, formativni principi rezistencije gradjanske neposlusnosti u osnovi i otkrivaju "osnovna polja" iz kojih se reprodukuje i samo civilno drustvo. Tri su takve vrste rezistencije koji su oblikovali predominatno autonomno polje civilnog drustva, u ovome prostoru. Prvi cini otpor u odnosu na postojeci vladavinski sistem. Drugu vrstu otpora cini rezistencija u odnosu na etnicki nacionalizam. Trecu, pak, cini otpor prema ratu, militarnom drustvu i militarnom duhu.

Prvu dimenziju toga otpora cini opozicija u odnosu na postojeci vladavinski sistem. Radi se o tipu poretka koji uspostavlja jedan "neprijateljski" odnos izmedju vladavinske strukture i civilnog drustva i koji se u biti reprodukuje na osi totalitarnog obrasca "prijatelj"-"neprijatelj". Odgovor civilnog drustva ovakvoj leguri sadrzan je diskurzivnoj strategiji moraliteta i obnovi zahteva za razlikovanjem "mi" i "oni". U ovome zahtevu prepoznaje se normativno polaziste koje u napetosti izmedju istine i lazi, spontaniteta i komande, dobrovoljnosti i prisile, slobode i moci, oblikuje paralelizam izmedju poretka "oficijelne drzave" i "lazne zajednice". U njemu je podjednako izrazen zahtev za delegitimizacijom "staroga rezima", ali i normativni zahtev za rekonstrukcijom zajednice i poretka na drugacijim normativnim temeljima. U ovome moralnom zahtevu, u kojem se prepoznaje nesto od Havelovog i Solzenjicinovog zahteva za "zivotom u istini", u gradjanskom protestu u Srbiji narocito je snazan zahtev za uspostavom Srbije kao autenticne politicke zajednice u kojoj ce Ustav kao najsnaznije i najvaznije sredstvo normativne integracije u biti pozitivirati jedan osobiti drustveni ugovor u kojem ce se kroz jedan socijetalni konsenzus izraziti identitet zajednice i odgovoriti na pitanje: ko smo i zasto smo zajedno.

Naglaskom na odbrani proceduralnih prava, obnovom principa politickog moraliteta, nenasilnom politickom tehnikom, tolerancijom i otvorenoscu, gradjanski protest je nagovestio da kljucne momente "bazicnog identiteta" Srbije valja traziti u prostoru konvencijskog i ustavnog patriotizma. Ovo je zasigurno najsnazniji rezultat gradjanskog protesta u Srbiji. I totalitarni poredak (koji strozije govoreci sve jasnije gubi elemente poretka rabeci tehniku samodestrukcije kao "moment" samoreprodukcije) i lazna zajednica izgubili su svaki legitimacijski kredibilitet. "Paralelna slika sveta" koja se sistematicno, represivno i organizovano proizvodi u polju ideoloskih drzavnih aparata, samo pojacava teskobu i strah vlastrodrsca i njemu lojalne harizmatske zajednice. Iz toga polja vec dugo nema nijedne politicke ideje. Ili jos preciznije, samoreprodukcija rezima sve se jasnije oslanja na destrukciju samoga polja politike.

Tri su simptoma takve destrukcije. Jedan ide ka polju politicke javnosti, drugi ka sferi individualnih i kolektivnih autonomija, a treci cilja na izolaciju ljudi i "organizovani strah". U Srbiji se polje politickog sve dominantnije oblikuje izvan "oficijelne drzave". Srbija je sve manje i zajednica i drzava. Otuda, oba imperativa su pred njezinim akterima. Moralni zahtev za delegitimizacijom i uspostavom autenticne zajednice, pracen je s jos dve vazne vrednosti. Jedno je u otkricu vrednosti samoorganizovanja u znacenju obnove autenticnih socijalnih veza izmedju grupa, staleza, profesija itd. Druga, pak, u sve refleksivnijoj svesti o vaznosti i vrednosti "vladavine prava" (odbrana proceduralnih parava, otkrice vrednosti konstitucionalnih sloboda, ustav, itd.).

Na kraju, ukratko o druge dve rezistencije na kojima pociva politicka kultura otpora kao vrsta autenticnog proizovda civilnog drustva. Jednu cini otpor prema nacionalizmu, koji se razumeva kao jedna osobita forma premodernog etnickog nacionalizma i razumevanja nacije kao osobite zajednice usuda. Diskurs civilnog drustva ovome znacenju suprotstavlja ideju nacionaliteta i nacije kao politickog tela koje je povezano zajednickim ustanovama i istoznacnim statusima. U ovako razumevanom konceptu nacionaliteta, koji se gotovo priblizava principu gradjanstva, otvara se mogucnost za uzajamnu interakciju nacionaliteta i republikanizma, u znacenju kako je to negda pisao Tokvil, a danas demonstrira Habermas.

Trecu dimenziju cini otpor prema ratu, militarnom drustvu i militarnom duhu. Izlozicu tri teze - jednu posebnu i dve opste. Prvo posebna: delegitimizacija rata cinila je i cini najsnaznije orudje totalitarnog rezima u Srbiji. Svaka, pa i posredna legitimizacija rata, potpora je ovoj politickoj leguri. Druge dvije su opstije i dolaze iz polja umerenije liberalne politicke filozofije. Prva je Konstanova, koja kaze da civilizovani narodi smatraju rat teretom i okrecu se vitalnim vrednostima civilnoga drustva (mir, preduzetnistvo, sloboda, tolerancija itd.). Druga je Tokvilova - svaki koji je hteo da svoju naciju lisi slobode cinio je to najlakse kada je uveo u rat. Nema slobode na ovome prostoru bez oslobadjanja od militarnog duha. Akteri koji se "igraju" militarnim idejama raznih vrsta u biti ne postuju nase slobode.

Na ovim pretpostavkama ekspandiralo je u Srbiji ono sto se moze oznaciti kao "revolucionarno civilno drustvo". Iz njegovih pretpostavki, sve je izvesnije, treba traziti i uslove za jednu liberalnu i demokratsku rekonstrukciju Srbije. I kao zajednice i kao poretka.

(Autor je profesor Fakulteta politickih nauka u Beogradu).