PORUKE EVROPSKE "PETNAESTORICE" BEOGRADU, ZAGREBU I SARAJEVU

"Petnaestorica" nezadovoljna sporoscu s kojom se u Beogradu, Sarajevu i Zagrebu ispunjavaju kako njihova, tako i ocekivanja medjunarodne zajednice. Srbiji i SRJ zamera se na sporosti u razvoju demokratije

Mirko Klarin
specijalni izvestac "Nase Borbe" iz Amsterdama

Bez rasprave, i bez da u predlozenom nacrtu promene i jednu zapetu, sefovi drzava i vlada evropske "petnaestorice" su juce u zoru usvojili samitski zakljucak o bivsoj Jugoslaviji. Od spoljnopolitickih tema, kako je na konferenciji za stampu rekao francuski predsednik Sirak, samit se nakratko bavio samo Albanijom i Bliskim istokom. Buduci da smo u jucerasnjem izvestaju opsirno interpretirali nacrt zakljucaka o bivsoj Jugoslaviji, ovom cemo prilikom ponoviti samo osnovne poruke koje su iz Amsterdama upucene Beogradu, Zagrebu i Sarajevu.

A osnovno je da su "petnaestorica" nezadovoljni i zabrinuti "sporoscu" s kojom se u Beogradu, Sarajevu i Zagrebu ispunjavaju kako njihova, tako i ocekivanja medjunarodne zajednice. Beogradu, odnosno Srbiji i SR Jugoslaviji, evropska "petnaestorica" zameraju na sporosti u razvoju istinske demokratije i postovanja osnovnih prava i sloboda. U Bosni i Hercegovini brine ih sporost u njenom konsolidovanju kao jedinstvene drzave i ostvarivanju obaveza preuzetih dejtonskim sporazumima. Konacno, "petnaestorica" nisu zadovoljni ni brzinom s kojom se na citavoj teritoriji Hrvatske obezbedjuje striktno postovanje ljudskih i manjinskih prava, kao i povratak raseljenih lica i izbeglica.

Uz upozorenja na "sporost", u zakljuccima Amsterdamskog samita se Beograd, Sarajevo i Zagreb "podsecaju" sta se od njih ocekuje, kao i sta im se, zauzvrat, nudi. Od Beograda se, tako, ocekuje da u celosti ostvari Gonsalesove preporuke, osigura postovanje ljudskih prava i siroku autonomiju Kosovu, ispuni svoje obaveze po dejtonskim sporazumima i zadovolji druge uslove definisane u evropskoj regionalnoj strategiji za drzave bivse Jugoslavije... kako bi, za uzvrat, dobio razvoj odnosa sa Evropskom unijom.

Ocekivanja od lidera bosanskih strana su nesto kompleksnija. Od njih se, naime, trazi da shvate da pred sopstvenim narodima snose odgovornost za izbegavanje nove katastrofe, te da je ostvarivanje obaveza koje su preuzeli u Dejtonu, pre svega interes njih i njihovih podanika, kao i u interesu stabilnosti u sirem regionu. Zauzvrat, EU im nudi svoju podrsku u obnovi Bosne, na bazi dejtonskih sporazuma i nedavne Deklaracije iz Sintre.

Napokon, od Hrvatske se ocekuje da nadoknadi zaostajanje u ljudskim i manjinskim pravima i omogucavanju povratka raseljenih lica i izbeglica na citavoj svojoj teritoriji... kako bi mogla da unapredjuje odnose sa EU.

Cinjenicu da sefovi drzava i vlada "petnaestorice", ili barem njihovi ministri inostranih poslova, nisu u Amsterdamu nasli za shodno da o tome prozbore par reci u okviru samitske rasprave, evropski diplomatski krugovi tumace pre svega teskom i dugom raspravom koja je vodjena o nacrtu novog ugovora o Evropskoj uniji, ali i izvesnim "zamorom bivsom Jugoslavijom".