CIVILNO DRUSTVO IZMEDJU DIKTATURE I DEMOKRATIJE (1)

Milan Podunavac

Prihvatajuci Habermasovo metodicko polaziste da se sfera civilnog drustva danas otkriva u potpuno novoj historijskoj konstelaciji, namera je ovoga priloga da (re)tematizuje i teorijski reflektira znacaj civilnog drustva i "antipoliticke politike" u procesima tranzicije i demokratske konsolidacije, zasebito u drustvima jugoistocne Evrope.

Politicko drustvo u Srbiji se po mnogim obiljezjima oznacava kao paradigma ovoga tipa drustva. Dve su za pocetak medjusobno povezane hipoteze koje bi zelio da demonstriram. Prva je normativno motivisana i izrazava se u stanovistu da je civilno drustvo sredisnji pojam istocnoevropskog i centralnoevropskog samorazumevanja. Teorija civilnog drustva, dakle, pomaze ne samo da se analizira prelaz iz "staroga rezima" u "nova" postkomunisticka drustva, vec istovremeno cini i osnovnu tacku i oslon samokritike slozenih procesa postautoritarne modernizacije i demokratske konsolidacije ovih drustava. U uzem i empirijskom znacenju, drugo je polaziste da je "treci talas demokratizacije" zahvatio ova drustva na ogranicen i parcijalan nacin, a neka od njih (prostor bivse Jugoslavije) i u uslovima sistemskog konteksta rata.

Identifikujuci u ovim drustvima prozimanje elemenata delegirane demokratije, protodemokratije i neototalitarizma, uporedo sa tendencijama konsolidacije socijalnih i politickih poredaka, civilno drustvo je razumevano kao prostor organizovanog drustvenog zivota, koji je dobrovoljan, samodelatan i dominantno autonoman od drzave, uspostavlja podjednako kao osnovni formativni faktor oblikovanja politicke kulture otpora neototalitarnim tendencijama i pokretima, ali i kao opsti okvir poticaja za demokratsku rekonstituciju i konsolidaciju ovih drustava. Ukratko, kako bi rekao Soplin, aksiomatsko je mesto da uravnotezeni procesi demokratske konsolidacije pretpostavljaju egzistenciju dinamicnog i autonomnog polja civilnog drustva.

U mome samorazumevanju, prvi i najvazniji kriterij za raspoznavanje civilnog drustva jeste postojanje snaznih i autonomnih grupa i asocijacija koje imaju neophodni stepen osvescenosti i sposobnosti da uspostave kontrabalanse koncentrisanoj politickoj moci. Civilno drustvo, dakle, uska je trasa drustva koja je politicki osvescena, drustveno samoorganizovana i sa snaznom i reflektiranom svescu o neophodnosti ucesca u javnome diskursu i javnome delanju, usmerenih ka uspostavljanju demokratskih ustanova i opstega dobra politicke zajednice.

Princip autonomije ishodiste je moralnog utemeljenja i delanja civilnog drustva u cijem su sredistu vrednosti konstitucionalne slobode, pluraliteta i demokratske legitimnosti. Drugi kljucni kriterij za raspoznavanje civilnog drustva jeste vrednost civiliteta koja se izrazava u negovanju onih vrednosti koje pocivaju na gradjanskoj kooperaciji, dijalogu, toleranciji, pravu na razliku i politickom moralitetu aktera.

U temelju je ovoga polazista uverenje da gradjanima demokratske zajednice nije svejedno da li su politicke vodje i politicki akteri ljudi koji misle da se moralne norme, u javnome zivotu mogu naprosto zanemarivati, ili ce to biti ljudi duboko uznemireni vlastitim, mozda neizbeznim, ali moralno spornim potezima. Kao sto sjajno pise B. Vilijems: samo onaj ko se s ustezanjem, suprotno svojim sklonostima, nakanjuje da ucini neku moralno neprijatnu stvar, i kada to cini u krajnjoj nuzdi, dakle, samo takav covek moze to da bude u stanju da i ne ucini, kada to nije neophodno. Politicka autonomija grupa i pojedinaca omedjava sferu civilnog drustva, a vrednosti konstitucionalnih sloboda i civiliteta daju unutrasnji identitet politickoj formuli i kulturnoj hegemoniji civilnog drustva. U odnosu na politicku moc ovako razumevano civilno drustvo iskazuje se u dvostrukoj funkciji: defanzivnoj (konstitucionalnoj) koja se uspostavlja kao polje konstitucionalnih limita u odnosu na politicku moc; i ofanzivnoj (hegemonoj) u okviru koje se oblikuju aktivni pristanci u odnosu na politicko drustvo i vladavinske strukture (demokratska legitimnost).

No, da se vratimo civilnom drustvu u izmenjenoj historijskoj konstelaciji socijalne i politicke dinamike drustva u zemljama jugoistocne Evrope.

Nagla i neocekivana implozija "staroga rezima" u revoluciji od 1989. godine (prekid kontinuiteta legitimiteta uz zadrzavanje konstitucionalnog kontinuiteta) nagovestila je duboke i temeljne promene i probudila velika ocekivanja naroda u ovim regionima. Oslobodjeni stega totalitarnog rezima ljudi su ocekivali radikalne sistemske promene, brzu demokratsku i politicku konsolidaciju, ekonomski prosperitet i brzi ulazak u zajednicu evropskih naroda. Sadasnji bilansi upucuju na mirnija i trezvenija razmisljanja. Nakon pocetnog uzleta i snaznog potiska - snaga socijalnih i politickih promena splasnjava. Radikalni zaokret prate mirniji i dugorocniji procesi politicke i demokratske konsolidacije, a u nekim delovima jugoistocne Evrope i drustvima zahvacenim sistemskim kontekstom rata i procesima politicke regresije. Ova kriticka skepsa ne mimoilazi nijedan od sredisnjih pojmova centralnoevropskog i istocnoevropskog samorazumevanja - civilno drustvo.

"Bilans promena" u postkomunistickim drustvima, uprkos specificnim obiljezjima pojedinih zemalja, otkriva sledecu tendenciju: najradikalnije i najpotpunije sistemske promene ucinjene su na nivou makropolitike (utemeljenje novih rezima, izborni proceduralizam, parlamentarizam, visepartizam). Srednji nivo politike (mezopolitika) mahom je zahvacen na parcijalan i ogranicen nacin (protivrecni procesi restratifikacije, ograniceni procesi "burzoaiziranja", nejasna i nevrsena interesna konfiguracija drustva). Mikropolitika - polje civilnog drustva - ovim je promenama najmanje zahvaceno, a neke od bitnih promena u "starom polju politike" ovo je polje u jos vecoj meri ogranicilo. Ove se tendencije ogledaju prevashodno u snaznom etabliranju elitisticko-pluralistickog sistema, partijske kompeticije (elitisticka demokratija; elitisticki pluralizam) i zasnivanju liberalno razumevanog trzista (burzoaiziranje).

Prvi je momenat snazno uticao na demobilizaciju civilnog drustva ogranicavajuci na neposredan i posredan nacin njegov uticaj. Drugi, pak, pol u ovim promenama, reprodukovao je civilno drustvo na politicki nesenzibilni pojam ekonomskog drustva. Mit o civilnom drustvu kao jednoj ujedinjenoj, antipolitickoj i participativnoj strategiji radikalnih promena bio je prva zrtva postkomunisticke ere. Cim je politicka elita "staroga rezima" pokazala spremnost za nagadjanja i pregovore (socijalni i politicki pakt) prostor politike se revitalizirao i obnovio. Ono sto je bilo moralno civilno drustvo postalo je mahom "politicki blok" ("politicko drustvo") prvo u opoziciji, a ubrzo i u samim strukturama moci ("civil societdz in power").

Podsetimo, cela koncepcija civilnog drustva bila je oznacena kao sfera aktiviteta koja se razlikovala od one u drzavi. Medjutim, ako su sve, ili vecina opozicijskih snaga u "prostoru moci" to je znak da neka ozbiljna kriza nagriza civilno drustvo. Toga su, poznato je, bili svesni i sami akteri, koji su se nasli u ovako antinomicnoj poziciji. Tako ce Vaclav Havel, da podsetimo, reci da uvek smo znali da sve sto radimo, radimo u ime principa, nismo usmereni samo na puki rezultat, borbu smo gradili na nasoj savesti. Iznenada, borba je dala rezultat. Totalitarni sistem se raspao. I vise od toga. Jedna vrlo cudna stvar se dogodila. Mi smo razmesteni na visoke polozaje.

Ova "cudna stvar", da uptorebim ovu Havelovu metaforu, otvorila je bar dva ozbiljna spora. Prvi se tice odnosa civilnoga drustva prema "strukturama moci" i odgovora na pitanje sto znaci "civil societdz in power". Druga, pak, tice se sirih implikacija o odnosu "antipoliticke politike" i "politicke politike". Iza svega stajao je i jedan ozbiljni teorijski spor izmedju "mikrodemokrata" i "makrodemokrata". Spor dva Vaclava, Havela i Klausa, na neki nacin paradigma je ovoga spora. Da sazeto retematizujemo ova pitanja. Prva vrsta "spora" je jednoznacnija. Formula "civilno drustvo u strukturama moci" iza koje se u biti krije osobita osmoza civilnoga drustva i drzave u postkomunistickom polisu u biti je osobiti uvod u strukturnu destrukciju samoga civilnoga drustva i uvod u oblikovanje osobite legure iza koje se krije novi tip nekontrolisane i nelimitirane vlasti. Pomerajuci, pak, teziste ka drugom pitanju, ustvrdio bih, da strategija "antipoliticke politike" u biti nije nikada sadrzavala ideju potpunog potiskivanja, iskljucivanja i marginalizacije "politicke politike" (dakle onoga sto ide kroz politicko drustvo, parlament, vladavinsku politiku). Medjutim, "politicka politika" koja se u interpretaciji makrodemokrata razumeva iskljucivo kao prostor uredjenih procedura oko borbe za vlast, nije sama po sebi dovoljan uslov demokratske konsolidacije drustva: antipoliticka politika cilja na motivisanje ulaska ljudi u politicko polje, zarad razloga koji nadilaze prosti zahtev za sticanjem moci i koji je moguce dostici izvan vladavinskih struktura i izbornog proceduralizma. Politicki akteri unutar politickog drustva ne mogu pretendovati na posedovanje monopola na znanje, istinu i soluciju svih problema. Njih valja razumevati samo kao sredstvo za ispunjenje ciljeva opstega dobra politicke zajednice. Upotrebicu jednu formulu Linza i Stepana: stategija demokratske tranzicije i demokratske konsolidacije koja pociva na razgradnji, potiskivanju i demobilizaciji civilnog drustva "losa je demokratska teorija i losa je politicka teorija".

Medjutim, ono sto naglaseno cini zabunu, pa i otpore "politicke politike" u odnosu na civilno drustvo, tice se domasaja "antpoliticke strategije". Ovaj fenomen je vrlo naglasen u politickom polju Srbije nakon gradjanskog protesta i on zasluzuje temeljitiju analizu. Ono sto bih zeleo da argumentujem odnosi se na imperativ o strukturnoj nuznosti samoogranicavanja radikalno-demokratske prakse civilnog drustva.

(Kraj u sutrasnjem broju)