INTERVJU: DR MILORAD PUPOVAC, ZASTUPNIK U ZASTUPNICKOM DOMU SABORA I PREDSEDNIK SAVEZA SRPSKIH ORGANIZACIJA U HRVATSKOJ

"Vlak mira" nosio je dve vrste poruka - jedne u pravcu obnove poverenja, druge o opstoj amnestiji. Poruka koju Srbi u Hrvatskoj ne mogu prihvatiti je ona kojom se ogranicava povratak njihovih sunarodnika. Ona je bila - suvisna

Milan Bunjac

Dr Milorad Pupovac je danas zastupnik u Zastupnickom domu Sabora i predsednik Saveza srpskih organizacija i aktivno ucestvuje u izgradjivanju statusa Srba u Hrvatskoj, u njihovoj borbi za etnicka i ljudska prava, za mirnu reintegraciju istocne Slavonije i ostanak Srba u toj regiji. Bio je i putnik u nedavnom "Vlaku mira" na relaciji Zagreb-Vukovar.

- "Vlak mira" znacajan je zbog dve vrste poruka koje je predsednik Tudjman odlucio da posalje u Vukovar. Jedne su isle u pravcu obnove poverenja i stvaranja pretpostavke za pomirenje izmedju hrvatskog i srpskog naroda i u Hrvatskoj i na ukupnom prostoru bivse Jugoslavije. Druge su poruke koje govore o opstoj amnestiji i aboliciji i te su poruke za nas, dakako, prihvatljive. Dr Tudjman je, obracajuci se predstavnicima izvrsne vlasti zupanija iz cele Hrvatske, nekoliko puta upozorio na njihove obaveze da stite sigurnost ljudi i njihove imovine, zakonitu i drzavnu politiku hrvatskog vrha.

Bilo je, medjutim, i poruka koje mi Srbi ne mozemo prihvatiti kao pozitivne i dobrodosle, a to je ona poruka kojom se ogranicava povratak nasih sunarodnika koji su izbegli u Jugoslaviju ili Republiku Srpsku. Nije nam drago sto je taj skup iskoriscen za slanje poruka velikim svetskim silama oko tih pitanja. Mi mislimo da je povratak Srba, dakle onih koji se zele vratiti, neminovnost i da je i hrvatska politika toga svesna. Utoliko smatramo da su te poruke suvisne i da ih u ovoj prilici i na ovom mestu nije trebalo ni odasiljati.

Ocekivali ste nesto drugo?

- Ono sto smo mi ocekivali jeste da to bude obracanje domacoj javnosti. Obracanje nasim sunarodnicima Srbima u istocnoj Slavoniji i ukupnom hrvatsko- srpskom zivlju, odnosno mogucim buducim odnosima izmedju SRJ i Hrvatske.

Dr Tudjman se izjasnio protiv masovnog povratka Srba, a mali broj povratnika suocava se sa velikim problemima, od fizicke nesigurnosti do nemogucnosti ulaska u posed svoje imovine. Oni rasuti po prihvatnim centrima u Jugoslaviji i ne znaju sta ih sve ceka. Kakvu biste im poruku Vi uputili?

- Moja poruka je u osnovi jednostavna. I oni i mi trebamo se izboriti za njihovo pravo da se vrate svojim kucama, da zastite svoju imovinu, da zastite sve ono sto im pripada, bilo kao privatno vlasnistvo, bilo u nekom drugom obliku stecenog prava. Zato je potrebno uloziti dodatne napore da se Republika Hrvatska privoli da postuje medjunarodne preuzete obaveze, da postuje vlastite zakone i, naravno, da postuje akte o normalizaciji odnosa koji su potpisani izmedju SRJ i Hrvatske. Mi sa svoje strane cinimo sve da stvorimo pozitivnu klimu u Hrvatskoj, borimo se za jedan tolerantan odnos prema Srbima. Pokusali smo promeniti stanje i u kontaktu sa vlastima i sa predstavnicima medjunrodne zajednice da uspostavimo uslove za dinamicniji i znacajniji povratak.

I dr Stipe Suvar je svojevremeno ocenio da je pitanje Srba u Hrvatskoj istorijski reseno.

- Mnogi su nakon "Oluje" i "Bljeska" izricali sudove koji su imali, reklo bi se, istorijski karakter. Bili su impresionirani ne samo razmerama nego i karakterom egzodusa. Tada niko nije pretpostavljao da ce istocna Slavonija biti resavana na nacin na koji se resava i malo je ljudi u tom trenutku racunalo da ce se znacajan broj Srba vratiti svojim kucama. Njihov odlazak bio je protivan njihovoj volji, dakle, pod pretnjom sile, pod pretnjom za sigurnost i zivot, zbog toga su mnogi racunali da nece doci do znacajnijeg povratka. Naravno, ne znaci da cemo moci uspostaviti stanje kakvo je bilo pre rata, u demografskom ili drugom smislu, ali nesumnjivo da ljudi poput Ante Djapica i drugih, koji su govorili da nema srpskog pitanja u Hrvatskoj, nisu bili u pravu. Ova drzava i ovo drustvo tek ce morati da se suoci na razlicite nacine sa ovim pitanjima.

Brojni su politicki dogadjaji i dokumenti uticali na sudbinu Srba u Hrvatskoj u proteklih sedam godina. Od Badinterove komisije i izvestaja koji je omogucio medjunarodno priznanje Hrvatske i svodjenja Srba na nacionalnu manjinu, do plana Z-4, koji de fakto nije ni zaziveo. Bili ste aktivni ucesnik, ili konsultant u pojedinim prilikama. Kakav je Vas osvrt na te dogadjaje iz danasnjeg ugla?

- Badinterova komisija bila je instrument Haske, odnosno Evropske konferencije o Jugoslaviji i dala je zeleno svetlo za priznanje svih republika izuzev Makedonije. U tom smislu su, posredstvom Badinterove komisije, Srbi previdjeni kao zajednica ciji se status treba resavati u obliku manjinskog pitanja. Dakle, ne onako kako je to bilo tokom ovovekovne tradicije, kao konstitutivnog naroda. Nakon toga je stvorena serija razlicitih resenja, od poglavlja "B" Karingtonovog dokumenta iz 1991. godine, preko Londonske i Zenevske konferencije, do samog plana Z-4, koji je sadrzavao komponentu teritorijalno-politicke autonomije za Krajinu i personalno-kulturne autonomije za Srbe u drugim delovima Hrvatske. To su bila predvidjena resenja, ali na zalost pregovori o tome nisu bili uspesni i nije doslo do usvajanja.

Koje su, po Vama, bile glavne prepreke koje su dovele do neuspeha?

- Pre svega, hrvatska strana je od pocetka davala do znanja da ona nije spremna da prihvati plan Z-4 i da je u predlozenom obliku za nju potpuno neprihvatljivo. To govorim na osnovu vlastitog iskustva.

Znaci "Oluja" nije usledila samo kao alternativa planu Z-4, kako se to pokusalo predstaviti.

- Ne. Zapravo imali smo sledecu situaciju: Plan Z-4 je prema recima jednog od njegovih tvoraca bio poslednja prilika za politicke pregovore. Onoga trenutka kada je postalo jasno da su sanse za politicki dogovor oko elemenata tog plana splasnule, stvoreni su uslovi za nepoliticko, dakle vojno resenje. Hrvatskoj strani nije bio prihvatljiv obim i sadrzaj autonomije i, po mom misljenju, trebalo je tokom pregovora obezbediti odredjene korekcije radi usaglasavanja. Valja reci i to da hrvatska strana nije mogla sama odluciti o tome da li je taj Plan prihvatljiv za nju ili ne. Ovisilo je i o tome na koji ce nacin odgovoriti srpska strana i da li ce taj odgovor pridobiti podrsku dela medjunarodne zajednice koja je taj Plan uzela ozbiljno, kao povod i osnov za pregovore. Dogodilo se da je srpska strana, koja je imala mogucnost da diktira dinamiku pregovora, kao i razmere pregovora samu sebe iskljucila iz pregovarackog procesa. Odnosno, bolje je reci deo srpske strane i, jos konkretnije, deo krajinske strane.

Tudjman naglasava da u istocnoj Slavoniji mogu ostati samo oni Srbi koji priznaju hrvatsku drzavu. Postoje, medjutim, i ocene da su Srbi svojevremeno vec priznali hrvatsku drzavu. One se vezuju za pojedine izjave pokojnog Jovana Raskovica, kao i za cinjenicu da su Srbi izasli na prve visestranacke izbore i dali svoje predstavnike u hrvatski Sabor.

- Sto se tice tih formulacija, formulacija o priznanju, lojalnosti i slicno, onog trenutka kada ljudi prihvataju dokumente jedne drzave oni prihvataju i kanal resavanja daljeg statusa i izlisno je govoriti o bilo kakvom priznanju ili lojalnosti. Nasi sunarodnici, Srbi koji se zele vratiti tim gestom prihvataju da zive u Hrvatskoj, a to znaci da sa punom svescu odlucuju da zive u uslovima koji su zadati i o nacinima borbe za poboljsanje. Politicki uslovi se menjaju i nastojanja da se promene legalnim putem, izgradjuju, status i bolja buducnost nisu bez sansi. To je sasvim neizbezno i za to imamo podrsku i u svetu i ubuduce cemo je imati i unutar ove drzave.

Vrse se pripreme za osnivanje srpskog nacionalnog veca. Koja ce biti njegova uloga i da li je moguce prevazici postojece podele izmedju srpskih politicara i javnih radnika u Zagrebu?

- Odrzana je pripremna skupstina za osnivanje srpskog nacionalnog veca. Sudelovali su predstavnici Saveza srpskih organizacija, Zajednicko vece opstina iz istocne Slavonije, novoimenovani pomocnici ministara, kao i pojedini saborski zastupnici. Misao nacionalnog veca jeste da Srbi u Hrvatskoj, u skladu sa svojom tradicijom formiranja crkveno-narodnih sabora, koja vuce korene od 690. godine do danas, obnovi svoju krovnu nacionalnu instituciju koja ce biti mesto uskladjivanja, dogovaranja i projektovanja delatnosti srpskih organizacija, ali istovremeno i mesto rasprave o buducnosti Srba u Hrvatskoj. Srpsko nacionalno vece ce biti sastavljeno od predstavnika srpskih organizacija nevladinih i stranackih, predstavnika crkve, saborskih zastupnika i najuglednijih pojedinaca. Glavni ciljevi su borba za nacionalni identitet osobito u sredinama u kojima je on jako neresen i doveden u pitanje, borba za ostanak i ravnopravni tretman Srba u istocnoj Slavoniji, borba za nesmetano pravo na povratak ili nadoknadu imovine i borba za striktno postovanje Ustava, ustavnih zakona, Erdutskog sporazuma, Pisma o namjerama i medjunarodnih dokumenata kojima su preuzete hrvatske obaveze.