PETOGODISNJICA STUDENTSKOG PROTESTA '92.

"Mozda smo prerano krenuli, ali, bilo je ili-ili. Ili ces da sprecis rat, ili neces", veli Dragan Djilas

"Mi smo prvi krenuli do Tolstojeve": Studenti u akciji '92.

Za poslednjih pet godina Srbija je dozivela dva studentska bunta koja su daleko premasila okvir obicnih sindikalnih demonstracija. Povod za reagovanje oba puta bile su krupne politicke teme na koje javnost nije ostala ravnodusna. Na petogodisnjicu akademskog protesta '92. koji je otpoceo masovnim skupom ispred Rektorata Beogradskog univerziteta 15. juna, za "Nasu Borbu" govore njegovi lideri - Dragan Djilas, u to vreme student-prorektor Beogradskog univerziteta i Mladjan Djordjevic. I jedan i drugi danas su zaposleni u privatnim firmama.

- Da nije bilo devetomartovskih demonstarcija '91 ne bi bilo ni SP '92. ni SP '96/'97. - mada su drustvene situacije bile potpuno razlicite. Pre pet godina mi smo bili "strani placenici", rat je pocinjao svuda oko nas, gradjani se uopste nisu ukljucili u proteste protiv rezima, a '96/'97. imate sveopsti gradjanski bunt, borbu za nesto sto je vec dobijeno, odnosno ukradeno. U odbranu svojih gradjanskih prava, prvi su krenuli gradjani, pa su im se prikljucili studenti. Protest '92. je bio pokusaj spasa - studenti su to prvi shvatili, kaze Dragan Djilas. Mladjan Djordjevic smatra da su studenti, sluteci politicku, ekonomsku, drzavnu katastrofu, izlaskom na ulice juna '92. pokusali sve to da sprece. "Neshvaceni od vecine naroda, osudjivani od vlasti, iskoriscavani od opozicionih partija, neshvaceni od takozvanog demokratskog sveta kome je verovatno rat odgovarao, studenti su uspeli te '92. jedino da oslobode svoj zivotni prostor - jer je mesec dana tokom juna i jula Beogradski univerzitet bio jedino slobodno parce u zemlji Srbiji. Proslogodisnja situacija je bila sasvim drugacija, politicki okviri su bili toliko razliciti da se jednostavno ne mogu porediti, jer su studenti imali konkretan rezultat jedne pogresne politike, radnici su najzad shvatili sta im se desilo, ali cini mi se da je to doslo vise iz "stomaka", nego iz glave, pa ih danas imamo po ulicama, kaze nas sagovornik. Danasnja generacija imala je mnogo laksu situaciju.

Sta je u protestu '92. i buntu '96/'97. bilo dobro a sta lose?

D. Dj.: Mozda smo prerano krenuli, ali, jednostavno te '92. je bila ili-ili situacija. Ili ces da sprecis rat ili neces. Posto je Slobodan Milosevic bio direktni krivac za to sa srpske strane, zajedno sa svojim komunistickim i nacionalistickim prijateljima sa ostalih strana, mi smo to morali da uradimo. Ja to smatram kvalitetom protesta. Lose je bilo to sto je organizacija bila slaba, nismo imali iskustva, nismo imali podrsku gradjana, osim iz Beograda i jos nekoliko centara u Srbiji...

M. Dj.: Mislim da je znacaj SP '92. u tome sto smo pokazali studentsku snagu koja je od '68. fakticki dremala. Pokazali smo koliko su studenti jak faktor i pritisak, kako na vlast, tako i na javnost.

Sta je, po vasem misljenju kljucno za oba protesta?

M. Dj.: Mislim da smo dosta ocekivali od Vidovdanskog sabora, a on je prosao relativno lose. Lose je i to sto smo bili ograniceni samo na protest na Beogradskom univerzitetu. Mi nismo bili krivi zbog medijske blokade, sto vecina Srbije nije znala tacno sta se desava, ali smo dozvolili upliv opozicionih stranaka. Na kraju krajeva, za to sam i ja kriv, ali u principu i ovi studenti iz Glavnog odbora su svi malte ne clanovi nekih partija. Zna se ko je to vodio, i mi smo placali danak iskustvu. Tada su bile ubacene i raznorazne sluzbe koje su radile svoj posao. Nije ni bilo sanse da se sve kontrolise. Ali, imali smo i uspesne akcije, isli smo na Dedinje i stigli do Tolstojeve, to u ovoj zemlji niko nikad nije uradio do tada.

D. Dj.: Kod ucesnika SP '96/'97. moze otvoreno da se kaze- bilo je dobro sve sto ste za vreme protesta uradili. Oni su taj deo fenomenalno odradili i ja to moram da im priznam, cestitam im i podrzavam ih. Ali, kad je dosao kraj, tu je nastao problem, jer jako je tesko kad neko mnogo "poraste" da se "spusti" i kaze "sad sam obican student".

Cetiri studentske organizacije su zaista dokaz da ti studenti dolaze iz ovog naroda koji se deli oko svega. Poznata je izreka "Dva Srbina - tri istine", i tu nema nikakve dalje price. Mislim da je 99 odsto studenata koji su sada bili u protestu, kao i '92, uostalom, bili tu "srcem i dusom". I kod nas su se neki "prodali" posle cele price, ima ih u JUL-u i u drugim partijama, ili su putovali po svetu, skupljali poene. Ali, takvih je bilo jedan odsto, oni ostali su u to verovali. Ja znam da se o meni prica da sam se ja "prodao" - a radim u stranoj firmi koja nikakve veze nema ni sa jednom partijom - ali ljudi jednostavno to ne zele da vide. Smatram da je poenta u tome da ljudi zavrse fakultete, da se bave biznisom, urade nesto u zivotu i da se onda bave politikom. Samo u Srbiji ide obrnuto. Ides u politiku da bi se "nakrao", tu je dobra mogucnost da se "muva", pa se posle otvaraju firme.

M. Dj.: Mislim da smo i mi trebali da zavrsimo protest ranije, kad je bio najsnazniji. Pred kraj se vec izgubila kontrola. Mozda je "Mars mira na Dedinje" 7. jula trebalo da bude i kraj protesta. Drugo, mi nismo ni ocekivali da ce Slobodan Milosevic da ode sa vlasti zato sto smo mi to trazili - mi smo hteli samo da budemo pokretaci. Niko nije bio lud da veruje da ce Sloba zbog nas da podnese ostavku. Ja ne smatram da smo mi '92. doziveli poraz, poraz je dozivela ova zemlja. Studentima je obraz apsolutno cist, jer smo jasno i glasno rekli "sta, kako, ko" - otvoreno i direktno. Narod to nije shvatio i to je njegova tragedija.

Kakva nas politicka buducnost u Srbiji ocekuje?

M. Dj.: Danasnja politicka situacija je gora nego '92. bez obzira sto to tako ne ozgleda. Mislim da jos nismo doziveli dno i da svi klizimo ka njemu. Apsolutnu odgovornost za sve snose i ljudi na vlasti i vodje opozicije. Ono sto vlast ne uspe da upropasti, upropaste vodje opozicije. Nazalost, nasa realnost u narednih pet do deset godina i dalje je Slobodan Milosevec. Nadam se ne i nasa buducnost. Mislim da ce za ovu zemlju biti dobro tek kad sa politicke scene nestanu i jedni i drugi.

Olga Nikolic