Srbija i strane investicije - nekad i sad

U novijoj srpskoj ekonomskoj proslosti prvi "istorijski posao" zakljucen je 1881. godine, kada je Knezevina Srbija, na cijem je prestolu bio Milan Obrenovic, sa pariskom Generalnom Unijom zakljucila zajam za izgradnju svoje prve zeleznicke pruge od Beograda do Vranja, u duzini od 365 kilometara. Da bi se stekao utisak o velicini tog posla treba reci da je iznos Bontuovog zajma iznosio skoro deset godisnjih budzeta Srbije, sto bi se u korelaciji sa danasnjim budzetom, krajnje uslovno, moglo izraziti fantasticnom cifrom od oko 20 milijardi dolara

Dimitrije Boarov

Nikola Pasic

Senzacionalna prodaja polovine srpske telefonije Italijanima i Grcima, za 925 miliona dolara, jedan je od onih dogadjaja koji ce verovatno uci u nasu ekonomsku istoriju. O njemu ce se kroz deset ili dvadeset godina pisati brosure, disertacije i feljtoni, on ce zauzeti vazno mesto u Milosevicevim memoarima (ako ih napise), a moguce je da ce se o ovom velikom drzavnom poslu voditi i naknadne istorijske istrage. Na ove pretpostavke navodi sudbina nekoliko dosadasnjih "ugovora stoleca" u istoriji Srbije i Kraljevine Jugoslavije.

U novijoj srpskoj ekonomskoj proslosti prvi "istorijski posao" zakljucen je 1881. godine, kada je Knezevina Srbija, na cijem je prestolu bio Milan Obrenovic, sa pariskom Generalnom Unijom zakljucila zajam za izgradnju svoje prve zeleznicke pruge od Beograda do Vranja, u duzini od 365 kilometara. Ovaj cuveni zajam koji je potpisao tadasnji ministar spoljnih poslova i finansija Cedomilj Mijatovic sa generalnim direktorom spomenute pariske banke, Ezenom Bontuom, nominalno je iznosio 100 miliona zlatnih franaka, a Srbija je realno dobijala 71,4 miliona (siromasne zemlje su, kao i siromasni ljudi, tada morale potpisivati menicu na jedan iznos, i na taj iznos placati kamatu, a stvarno prihvati nize svote, to jest uzimati zajam "ispod kursa").

Da bi se stekao utisak o velicini tog posla treba reci da je iznos Bontuovog zajma iznosio skoro deset godisnjih budzeta Srbije, sto bi se u korelaciji sa danasnjim budzetom, krajnje uslovno, moglo izraziti fantasticnom cifrom od oko 20 milijardi dolara. Ne ulazeci ovoga puta u sve vrlo zanimljive zaplete koji su pratili Bontuov zajam, treba izdvojiti ovde samo neke okolnosti koje direktno korespondiraju sa prvim politickim carkama oko aranzamana PTT Srbije sa talijanskim STET-om i grckom firmom OTE.

Dobre posledice konkursa

Pre svega, on je pokusao da obrazlozi tezu da se kod strategijskih investicija konkursom nista ne moze dobiti. "Stvari ovakove prirode kao gradjenje zeleznice, koja ce stati nekoliko miliona, te se stvari ne rade konkursom, to je poznato celoj Evropi, a poznato je i bivsoj vladi a i svakom koji stvar razume". Mada tvrdi da "od konkursa nema dobrih posledica", Mijatovic ipak u nastavku svog govora napominje da je njegova Vlada "molila izvesne strane predstavnike da nam budu na ruci i pozovu sa svoje strane sto solidnije i ozbiljnije ponudjace", te da je tim nacinom obezbedjeno 3-4 ponude, dakle vise nego sto je predhodna vlada dobila konkursom. U tom smislu on je spomenuo ponude Fremija i Filelja, Hjuma, Vetetera i Hora, te jednog belgijsko-ruskog drustva, ali je rekao da ih je Vlada odbacila pre svega zato sto su trazila vlasnicku koncesiju, a to bi znacilo "ustupiti stranom drustvu na 90 godina pravo na glavni drum, koji kroz sredinu Srbije prolazi, koji vezuje najznatnije strategijske tacke i koji prolazi tako reci kroz glavnu arteriju ekonomskog razvitka Srbije". (Bontu, istina, nije trazio koncesiju, ali ne zbog dzentlmenske uvidjavnosti prema dostojanstvu Srbije, vec zbog toga sto nije hteo da na svoju banku uzme bilo kakav rizik neuspeha ovog rizicnog "stranog ulaganja")

I krajnja poenta Mijatoviceve kritike institucije konkursa kod strateskih investicija je politicka. On naime, skrece paznju da je rec o gradnji pruge koja prolazi "kroz srce nase otadzbine" te je problem sto "kad se raspise konkurs, onda se prima onaj koji najmanju cifru daje", a moguc je slucaj da taj ima na umu "neke zadnje politicke misli".

Mnogo godina kasnije ce se ispostaviti da je Ezen Bontu posao sa Srbijom dobio ne samo kao sposobni evropski menadzer i specijalista za "juzne evropske pruge", vec i kao galantni podmicivac skoro cele tadasnje srpske elite, od kralja Milana do opozicionih prvaka i narodnih poslanika. O tome je svojevremno izdata i jedna pamfletska brosura pod karakteristicnim naslovom - "Bomba". Je li i danas bilo kakvih "istorijskih provizija" u poslu oko mobilne telefonije sa dve "levantinske drzave", zasad je neukusno pitati, ali je uocljiva jedna druga razlika u odnosu na nekadasnji Bontuov zajam. Jos pre 116 godina u Srbiji se u Narodnoj skupstini raspravljalo o jednoj "strategijskoj investiciji". Sada je postupak skracen - sve je obavljeno u Milosevicevom kabinetu.

Treba ovom prilikom naglasiti da je Nikola Pasic, koji se 1881. godine toliko zalagao za instituciju javnog konkursa kod velikih drzavnih poslova, tu ideju sproveo u drugom cuvenom "poslu stoleca" Srbije - ali na svoj nacin. Taj drugi veliki posao cuven je u nasoj politickoj i ekonomskoj istoriji kao "Topovsko pitanje", a rec je o uzimanju zajma od 110 miliona franaka (kurs je ovoga puta 79 odsto - realno) za kupovinu topova i gradnju 600 kilometara uskih pruga, cije zakljucivanje je zapocelo 1904. a okoncano krajem 1906. godine.

Ukratko, Nikola Pasic je prvo resio da topove kupi da Francuza, pa je tek potom raspisao javni konkurs i sprovodio proceduru, sve dok svoju ideju nije progurao kroz "institucije sistema". Naime, na javni konkurs za kupovinu 50 do 60 baterija prijavila su se pocetkom 1905. godine tri ponudjaca. Za jednu poljsku bateriju od cetiri topa austrougraska "Skoda" trazila je 380.000 franaka, nemacki "Krup" 385.000, a francuski "Snajder-Krezo" 385.000 franaka. U pazljivo biranoj srpskoj vojnoj komisiji od 12 clanova, osam se izjasnilo za francuskog konkurenta, tri su bila za "Skodu", a jedan se uzdrzao. Mada je mesto uzimanja zajma bilo direktno povezano sa drzavom iz koje ce biti isporucilac topova, predugovor sa pariskom Otomanskom bankom potpisan je u Zenevi 8. marta 1905, a konkursni materijal za isporuku topova otvoren je tek potom, 9. aprila, pa je vec i tom okolnoscu dato na znanje da je odluka prejudicirana. Pasic je iz politickih razloga marginalizovao rasireno misljenje da su Krupovi topovi bolji, a da bi kredit koji bi "Skoda" obezbedila bio povoljniji. Posle mnogo peripetija on je pobedio na ovom "javnom konkursu" sa tezom da se topovi ne kupuju od sutrasnjih protivnika.

Dolari na Kolumbovoj ladji

Dr Kumanudi je kasnije razocarenje teskim uslovima ovog zajma ublazavao tvrdnjom da je devizni zajam nephodan za stabilizaicju dinara, te da ce gradnja Jadranske pruge pokrenuti proizvodni ciklus. Problemi sa realizacijom Blerovog zajma bili su ogromni. Banka je bila obecala da ce do 5 avgusta 1922. godine poslati prvu transu zajma od 15 miliona dolara, no kako novac nije stigao ni do kraja meseca tadasnje novine su ironicno pisale da u doba telegrafa uzajmljeni dolari iz Amerike putuju nekom Kolumbovom ladjom.

I kod Blerovog zajma nije se odlucivalo na nekom javnom konkursu. Bile su jos dve ponude, jedna od pocasnog konzula Antoana iz Anversa, a druga od englelske grupe Holgarton-Hambros. Dr Kumanudi je gotovo otvoreno rekao da je Blerova konstrukcija prihvacena jer su druge ponude vise bile usmerene na javne radove, to jest drzavi su ostavljale manje prostora za pokrivanje budzetskih deficita.

Sve u svemu, javni konkurs je sigurno ekonomska civilizacijska tekovina i logicno je sto srpska opozicija svoje prve kritike prodaje polovine domace telelfonije usmerava na cinjenicu da nije bilo tog medjunraodnog "tendera". No, i proslost i sadasnjost, medjutim, pokazuju da ni javni medjunarodni konkursi za velike poslove nemaju mnogo smisla, ukoliko se radi o drzavi u kojoj nema ni pravog politickog pluralizma, ni prave unutrasnje trzisne konkurencije.