Geneza otkrivanja i kaznjavanja ratnih zlocina i zlocinaca kao pouka za poglavice u bivsoj Jugoslaviji

Opsteljudske vrednosti kao sto su pravda, pravicnost, prava coveka ili kaznjavanje medjunarodnog zlocina imaju na "tom trulom" Zapadu odredjenu tezinu. Cak im i obican covek, onaj prosecan citalac novina ili TV gledalac, pridaje ne bas mali znacaj kao vrednostima za koje se valja boriti i koje se, ipak, moraju uvazavati

Pise: Dr Konstantin Obradovic

Poseta gospodje Medlin Olbrajt, drzavnog sekretara SAD, Beogradu ali i Zagrebu i Sarajevu, podsetila je lokalne establismente na jedno - za sve vlasti na prostorima bivse SFRJ - prilicno neugodno pitanje: gonjenje i kaznjavanje ratnih zlocinaca. I utisak je pisca ovih redova da te vlasti, ali, bojim se, i dobar deo javnog mnjenja, ne shvataju, naprosto, cemu to tvrdoglavo insistiranje Vasingtona, pa i Zapada u celini, na necem sto se mnogima ovde cini kao, ipak, relativno beznacajna stvar. Beznacajna, naime, u kontekstu onoga sto ovdasnji, vladajuci, ali i obican svet, smatra "velikom politikom", a to bi bila neka kombinacija sirenja moci, uticaja i paranoicnog osvajanja sfere interesa, pa u tom kontekstu, dakako, nema mesta nikakvom moralu, nacelima, pravdi, pravicnosti i drugim, rekao bi drug Lenjin, "sitnoburzoaskim predrasudama". Ukratko, sta se tih Amerikanaca tice sto smo se "mi" (a to "mi" su i Srbi i Hrvati i svi ostali) ovde malo poklali medjusobno. Mi to, decenijama, vracamo jedni drugima "kusur od banke", a sad smo, eto, mirni, hocemo s njima da saradjujemo, a oni nas gnjave i maltretiraju. Cini mi se da, i po ko zna koji put, pa i u ovoj novini, valja opet napisati koju rec o razlozima koji nagone zapadne vlade da se stalno vracaju na to pitanje. Redovnim citaocima "Nase Borbe" ce to mozda biti i dosadno jer je na ovim stranicama o tome toliko pisano, a pisao je pogotovu pokojni dr Vladan A. Vasilijevic koji je - usudjujem se reci - prosto i sagoreo pokusavajuci da objasni zasto civilizovan svet toliko do toga drzi. Ali uzalud. Pa, da probamo ponovo.

Zabrane po Dusanovom zakoniku

Evropska civilizacija, posebno pod uticajem ideja na kojima je uobliceno gradjansko drustvo, postepeno je usvojila shvatanje da je covek ipak nekakva vrednost sam po sebi, da on, cak i u ratu, ima nekakva prava, a da vlada mora, kako-tako, biti ipak pod kontrolom stanovnistva, pa i da vojska u ratu ne sme biti raspojasana banda vec disciplinovana trupa koja se ima vladati prema nekim zakonima. I da se sila, mimo onoga sto nalaze vojna potreba, ne sme koristiti protiv ljudi koji su se pobedniku predali na milost i nemilost. I dok je to evropsko drustvo zivelo, opet manje-vise prema nekakvim zajednickim standardima i uvazavalo iste vrednosti - a to je bilo do posle I svetskog rata - ni ono sto se u ratu zbivalo nije bilo preterano alarmantno. Svakako, bilo je pojedinaca, pa i staresina koji su silu zloupotrebljavali, vesali taoce, palili kuce, pljackali i bezobzirno unistavali ljude i imovinu. I u okupiranoj Srbiji, 1915-1918, cinjeni su uzasi koje je svetu obznanio Nemac Arcibald Rajs, doduse svajcarski drzavljanin, ali covek koji, sireci istinu, nije imao bas nikakav osecaj "solidarnosti" sa svojom austrijskom i nemackom bracom. Svet je bio zaprepascen, ali je u Versaju procenjeno da su to, ipak, bili ispadi pojedinaca, vrlo ozbiljni svakako, ali ne i drzavna politika Centralnih sila. E, tada je nastupilo doba koje je profesor Andrej Mitrovic nazvao "Vreme netrpeljivih" - pojavili su se totalitarci. Pojava totalitarnih rezima, levih - komunistickih, odnosno desnih - fasistickih, predstavlja preokret u civilizacijskom razvoju posto je nacin misljenja i delovanja takvih sistema antipod dotadasnjim razvojnim tokovima ljudskog drustva.

Vlast, sredstva i cilj

Ovde je citav problem vise "naturalisticki", ako je to dobra rec, kao kod Darvina: postoje "nize" i "vise" ljudske vrste, a samo je Providjenje odredilo da Nemci i, sire, Arijevci - budu vladajuca rasa, Jevreji su sljam sveta koje treba pomlatiti, a Sloveni treba da budu robovi "rasi gospodara". A ko to ne shvata i s tim se ne slaze, pa ma bio i Nemac, mora nemilosrdno biti uklonjen u okviru "konacnog resenja". Svo to nelogicno blebetanje - a zalagati se za takve ideje je, cini mi se, kao kad bi neko resio da stvori perpetuum mobile, pa dosao na morbidnu ideju da sve vrednosti civilizacije valja zgaziti da bi se taj "daleki ideal" ostvario - svet, onaj normalan, koji je do tih vrednosti ipak drzao, nije shvatio ozbiljno. I tek kad su nacisticke bombe pocele da padaju na evropske gradove i milioni ljudi krenuli da gore po krematorijima, tada je taj isti svet ustao na oruzje i nacisti i fasisti su bili prosto pregazeni. Kao reakcija na ta cudovisna zlodela, stvoreno je novo medjunarodno pravo, prava pojedinca su do te mere ozbiljno shvacena da je covek stavljen pod medjunarodnu zastitu.

Zasto Balkan a ne i Vijetnam

Pre svega, svakom je jasno da danas postoji samo jedan centar moci u svetu, a to je "taj Zapad" na celu s Amerikom. To je stvarnost. A druga nezgodna stvar je sto je citava prica o pravima coveka i kaznjavanju ratnih zlocina potekla iz tradicija zapadnog drustva, iz kod nas decenijama omrznute "burzoaske" liberalne drzave. A ta je prica pocela da sazreva u glavama ljudi jos od vremena francuskih enciklopedista u XVIII veku, postepeno sve vise pustala koren kroz tekovine Americke i Francuske revolucije, da bi se konacno realizovala od 1945. godine naovamo kroz savremeno medjunarodno pravo. I dok se u doba "bipolarizma" stvar mogla zataskavati jer je, sto bi rekao Regan, postojalo sovjetsko "Carstvo zla", sad te izlike vise nema. Ako na tom Zapadu, pa i u Americi, sve politicke stranke i svo javno mnjenje decenijama, pa mozda i citav jedan vek, neprestano pricaju o zalaganju za ljudska prava, o pravdi, pravicnosti, casti i medjunarodnom pravu, kako sad, odjednom, da se prosto "prave ludi" na one uzase kod nas ili u Ruandi? To, prosto, nije bilo moguce, jer bi svaki politicki lider, koji bi javno rekao da je to sto se na nasim prostorima zbivalo 1991-1995. nekakva nasa "unutrasnja stvar", bio naprosto rastrgnut od sopstvene opozicije. I jos nesto, i bez obzira koliko to ovde nekom moglo izgledati kao budalastina - te opsteljudske vrednosti kao sto su pravda, pravicnost, prava coveka ili kaznjavanje medjunarodnog zlocina imaju na "tom trulom" Zapadu odredjenu tezinu. Cak im i obican covek, onaj prosecan citalac novina ili TV gledalac, pridaje ne bas mali znacaj kao vrednostima za koje se valja boriti i koje se, ipak, moraju uvazavati. I taj se covek zgrane i razbesni kad na TV vidi neke uzasne slike i on ocekuje da njegova vlada ipak nesto ucini da tipovi koji su to uradili iskuse zasluzenu kaznu. Tako se, eto, zahvaljujuci i zapadnim medijima stvar zakuvala, javno mnjenje razbesnelo, a rezultat je - Haski tribunal.

A ako neko veruje da je do njega doslo tek tako, preko noci, vara se. Od samog pocetka nasih ratova Savet bezbednosti je, u najmanju ruku, nizom rezolucija tokom skoro tri godine prosto bogoradio ne bi li se s tim stvarima prestalo, ali odavde ni abera. Pa posto je sve to bilo bezuspesno - saveti, pretnje, kao i molbe da prosto sve ovdasnje vlasti primene vlastite zakone (inace dobre i precizne - pogledajte samo glavu XVI saveznog KZ) i pocnu kaznjavati krivce - tada je konacno stvoren Tribunal, tako je citava ta masina pocela da "melje". Verovati da ce se to sve tek tako, na bazi nekih dosadnih viceva o nasim ustavnim preprekama i drugim smesnim izlikama, zaboraviti i "pomesti pod tepih" jeste, naprosto, iluzija. Zar neko zbilja moze da zamisli da ce Amerika i citav taj realno mocni Zapad pristati da sve bude zaboravljeno i tako "izgubi obraz" kod kuce, a kredibilitet u svetu? Mozda svi ti drzavnici na Zapadu, ukljucujuci i gospodju Olbrajt, intimno tome i ne pridaju bas neku vaznost (Balkanci se klali, pa sta?) ali oni znaju i sta je politika. A ona, uprkos svoj pragmatici, mora biti zasnovana i na nekim principima, verovao u to neko ovde ili ne, svejedno.

Posto smo svi ovde odrasli u totalitarnom drustvu mi to, vecinom, ne mozemo shvatiti. Buduci da je odgajan na "lenjinskoj tradiciji" nas covek veruje da, ako je "narodna stvar" pravedna, tada se sve moze ciniti da se pravo naroda odbrani. A nije tako. No, i bez obzira na taj "totalitarni" bekgraund koji opterecuje nase razmisljanje, da li bilo koji posten i razuman Srbin, Hrvat ili sta je vec, zaista intimno veruje da se stvar "njegovog naroda" moze posteno i pravicno braniti tako sto ce se pripadnici "protivnickog" naroda prosto pobiti ili "ocistiti" s kucnog praga? I moze li bilo ko razuman u svetu poverovati da je to nekakvo opravdanje za zlodela. Ocigledno ne moze. A svaka postena osoba "od Triglava do Djevdjelije" ili, ako je kome milije, "od Horgosa do Dragasa" shvata bez ikakve muke da svako ko je ubijao, klao, proterivao ili pljackao svog bliznjeg mora za to biti kaznjen. Nije uzalud u Svetom pismu napisano "Ko mac trgne, od maca ce poginuti!".

(Autor je profesor medjunarodnog prava na Fakultetu politickih nauka u Beogradu)