Nedeljna, 15. jun 1997.

Geneza otkrivanja i kaznjavanja ratnih zlocina i zlocinaca kao pouka za poglavice u bivsoj Jugoslaviji

Uzviseni ciljevi i nicim opravdana sredstva

Opsteljudske vrednosti kao sto su pravda, pravicnost, prava coveka ili kaznjavanje medjunarodnog zlocina imaju na "tom trulom" Zapadu odredjenu tezinu. Cak im i obican covek, onaj prosecan citalac novina ili TV gledalac, pridaje ne bas mali znacaj kao vrednostima za koje se valja boriti i koje se, ipak, moraju uvazavati

Pise: Dr Konstantin Obradovic

Poseta gospodje Medlin Olbrajt, drzavnog sekretara SAD, Beogradu ali i Zagrebu i Sarajevu, podsetila je lokalne establismente na jedno - za sve vlasti na prostorima bivse SFRJ - prilicno neugodno pitanje: gonjenje i kaznjavanje ratnih zlocinaca. I utisak je pisca ovih redova da te vlasti, ali, bojim se, i dobar deo javnog mnjenja, ne shvataju, naprosto, cemu to tvrdoglavo insistiranje Vasingtona, pa i Zapada u celini, na necem sto se mnogima ovde cini kao, ipak, relativno beznacajna stvar. Beznacajna, naime, u kontekstu onoga sto ovdasnji, vladajuci, ali i obican svet, smatra "velikom politikom", a to bi bila neka kombinacija sirenja moci, uticaja i paranoicnog osvajanja sfere interesa, pa u tom kontekstu, dakako, nema mesta nikakvom moralu, nacelima, pravdi, pravicnosti i drugim, rekao bi drug Lenjin, "sitnoburzoaskim predrasudama". Ukratko, sta se tih Amerikanaca tice sto smo se "mi" (a to "mi" su i Srbi i Hrvati i svi ostali) ovde malo poklali medjusobno. Mi to, decenijama, vracamo jedni drugima "kusur od banke", a sad smo, eto, mirni, hocemo s njima da saradjujemo, a oni nas gnjave i maltretiraju. Cini mi se da, i po ko zna koji put, pa i u ovoj novini, valja opet napisati koju rec o razlozima koji nagone zapadne vlade da se stalno vracaju na to pitanje. Redovnim citaocima "Nase Borbe" ce to mozda biti i dosadno jer je na ovim stranicama o tome toliko pisano, a pisao je pogotovu pokojni dr Vladan A. Vasilijevic koji je - usudjujem se reci - prosto i sagoreo pokusavajuci da objasni zasto civilizovan svet toliko do toga drzi. Ali uzalud. Pa, da probamo ponovo.

Za one koji ne znaju, a ponosni su na svoje srpstvo, poucno je, recimo, znati da je u Dusanovom zakoniku jedna partija posvecena ratnom pravu, sto ce reci - nizu zabrana akata sramotnih i nedostojnih i to u odnosu na pobedjene ili pokorene

Zabrane po Dusanovom zakoniku

Pre svega, od kad je sveta i veka, u drustvima sirom globusa vladalo je shvatanje da ima stvari koje se ni u ratu ne bi smele ciniti, jer to zabranjuje moral, pravda, pa i ona obicna, elementarna ljudskost dostupna svakom, cak i varvarima. Na primer, da je sramotno i necasno muciti ili ubijati razoruzanog neprijatelja, da valja zastititi nejac, zene, starce i decu. Ukratko, da ni u ratu ne treba nikom ciniti nesto sto ne bi voleo sam da dozivis, kao i da i kod koriscenja sile ipak ima nekih granica koje, upravo u ime covecnosti, ne bi trebalo prekoraciti. Za one koji ne znaju, a ponosni su na svoje srpstvo, poucno je, recimo, znati da je u Dusanovom zakoniku jedna partija posvecena ratnom pravu, sto ce reci - nizu zabrana akata sramotnih i nedostojnih i to u odnosu na pobedjene ili pokorene.

Evropska civilizacija, posebno pod uticajem ideja na kojima je uobliceno gradjansko drustvo, postepeno je usvojila shvatanje da je covek ipak nekakva vrednost sam po sebi, da on, cak i u ratu, ima nekakva prava, a da vlada mora, kako-tako, biti ipak pod kontrolom stanovnistva, pa i da vojska u ratu ne sme biti raspojasana banda vec disciplinovana trupa koja se ima vladati prema nekim zakonima. I da se sila, mimo onoga sto nalaze vojna potreba, ne sme koristiti protiv ljudi koji su se pobedniku predali na milost i nemilost. I dok je to evropsko drustvo zivelo, opet manje-vise prema nekakvim zajednickim standardima i uvazavalo iste vrednosti - a to je bilo do posle I svetskog rata - ni ono sto se u ratu zbivalo nije bilo preterano alarmantno. Svakako, bilo je pojedinaca, pa i staresina koji su silu zloupotrebljavali, vesali taoce, palili kuce, pljackali i bezobzirno unistavali ljude i imovinu. I u okupiranoj Srbiji, 1915-1918, cinjeni su uzasi koje je svetu obznanio Nemac Arcibald Rajs, doduse svajcarski drzavljanin, ali covek koji, sireci istinu, nije imao bas nikakav osecaj "solidarnosti" sa svojom austrijskom i nemackom bracom. Svet je bio zaprepascen, ali je u Versaju procenjeno da su to, ipak, bili ispadi pojedinaca, vrlo ozbiljni svakako, ali ne i drzavna politika Centralnih sila. E, tada je nastupilo doba koje je profesor Andrej Mitrovic nazvao "Vreme netrpeljivih" - pojavili su se totalitarci. Pojava totalitarnih rezima, levih - komunistickih, odnosno desnih - fasistickih, predstavlja preokret u civilizacijskom razvoju posto je nacin misljenja i delovanja takvih sistema antipod dotadasnjim razvojnim tokovima ljudskog drustva.

Svakom je jasno da danas postoji samo jedan centar moci u svetu, a to je "taj Zapad" na celu s Amerikom. To je stvarnost. A druga nezgodna stvar je sto je citava prica o pravima coveka i kaznjavanju ratnih zlocina potekla iz tradicija zapadnog drustva, iz kod nas decenijama omrznute "burzoaske" liberalne drzave

Vlast, sredstva i cilj

Dobronamerni ljudi koji su, kao i svako razuman i posten, pobornici socijalne pravde veruju, recimo, da je tek drug Staljin zlocinacki zloupotrebio "vladavinu radnicke klase" i zaveo krvavu diktaturu. Na zalost, nije tako. Ideolosku osnovu sistema vlasti dao je Lenjin. Koga to zanima valja mu da prouci drugi i treci tom dela "Glavni tokovi marksizma" (BIGZ, 1983) u kome je Lesek Kolakovski, s vrhunskom naucnom akribijom, prikazao Lenjinovu misao. Za druga Lenjina stvar je vrlo jednostavna - kapitalisticko drustvo je eksploatatorsko, treba izgraditi novo, pravedno drustvo i tu nikakva cena nije velika, u borbi za pravednu stvar a u ime "svetle buducnosti" sva su sredstva dopustena, tu nekakvi moralni obziri, tzv. "gradjanska prava", pravda, pravicnost, itd. nisu nista drugo do obicne besmislice i "predrasude", a rat s burzoazijom traje sve dok se u celom svetu ne izgradi komunizam. U pismu D. I. Kurskom 1922. Lenjin je pisao: "Sud ne treba da iskljuci teror... vec da ga obrazlozi i ozakoni principijelno, jasno, bez lazi i ulepsavanja". Ukratko, cilj (uzviseni, dakako) opravdava sva sredstva prema maksimi "ako hocete kajganu, tada morate slomiti jaja". Isti moral i odnos prema pojedincu, njegovim pravima ili pravu uopste, uocljiv je jednako eksplicitno kod fasista i nacista. Treba samo procitati "Mit XX veka" Alfreda Rozenberga (kao podstrekac na zlocin obesen je u Nirnbergu) ili Hitlerov "Majn kampf" pa shvatiti da je nacin razmisljanja upravo "lenjinski", iako je "uzviseni cilj" drugaciji.

Ovde je citav problem vise "naturalisticki", ako je to dobra rec, kao kod Darvina: postoje "nize" i "vise" ljudske vrste, a samo je Providjenje odredilo da Nemci i, sire, Arijevci - budu vladajuca rasa, Jevreji su sljam sveta koje treba pomlatiti, a Sloveni treba da budu robovi "rasi gospodara". A ko to ne shvata i s tim se ne slaze, pa ma bio i Nemac, mora nemilosrdno biti uklonjen u okviru "konacnog resenja". Svo to nelogicno blebetanje - a zalagati se za takve ideje je, cini mi se, kao kad bi neko resio da stvori perpetuum mobile, pa dosao na morbidnu ideju da sve vrednosti civilizacije valja zgaziti da bi se taj "daleki ideal" ostvario - svet, onaj normalan, koji je do tih vrednosti ipak drzao, nije shvatio ozbiljno. I tek kad su nacisticke bombe pocele da padaju na evropske gradove i milioni ljudi krenuli da gore po krematorijima, tada je taj isti svet ustao na oruzje i nacisti i fasisti su bili prosto pregazeni. Kao reakcija na ta cudovisna zlodela, stvoreno je novo medjunarodno pravo, prava pojedinca su do te mere ozbiljno shvacena da je covek stavljen pod medjunarodnu zastitu.

Balkan posle Nirnberga

Nirnberski principi i razna druga pravila medjunarodnog prava strogo su i apsolutno zabranili zlocine protiv pojedinca. Ratni zlocin i zlocin protiv covecnosti postali su, tokom pola veka, apsolutno prihvatljiv koncept za sva drustva i drzave i nije bilo decenijama bas nikog pod kapom nebeskom koji je zabranu tih radnji dovodio u pitanje. Da li je zbilja nuzno podsetiti da je SFRJ bila jedan od glavnih zagovornika tog, uostalom sasvim ispravnog i pravicnog shvatanja, te da je nasa bivsa zemlja bila ta koja je inicirala danas vazecu konvenciju o nezastarevanju ratnih zlocina?

I - posle pedeset godina izbio je ovaj necuveni skandal na tlu ex-SFRJ. Ni ovde, valjda, niko nece poreci da su silni ljudi pobijeni, bez suda i puta, muceni, proterani i... to vec svi manje-vise znamo.

Zasto Balkan a ne i Vijetnam

Neko ce mi sad, s pravom, postaviti pitanje: a sto sad bas oko ovog "balkanskog rata", kad su ista cuda cinjena, recimo, i u kolonijalnim ratovima, Alziru, Vijetnamu, Avganistanu, Zalivskom ratu i ko zna gde sve jos? Tacno, ali i na to postoji odgovor. Jeste da je medjunarodna zajednica mogla da nastavi "nirnberskim putem", brzo i efikasno, stvori odgovarajuce institucije, pa i zlocince iz svih tih ratova pohapsi i sudi. Da je tako postupljeno, svega toga, pa ni ovog naseg cuda, mozda, ne bi ni bilo. Mogla je, a nije. A nije zato sto je medjunarodni pravni poredak nesavrsen, traljav, sto drzave - velike sile pre svega - nisu to htele, zbog skoro pola veka tzv. "blokovske podeljenosti" i niza politickih razloga. No, posle rusenja Berlinskog zida situacija se u svetu iz temelja promenila i o toj prvorazrednoj cinjenici svi oni koji su na hrvatskoj, srpskoj, muslimansko- bosnjackoj i ne znam sve kojoj strani cinili zlodela - morali su da povedu racuna. A nisu i - tu je kljuc resenja problema.

Pre svega, svakom je jasno da danas postoji samo jedan centar moci u svetu, a to je "taj Zapad" na celu s Amerikom. To je stvarnost. A druga nezgodna stvar je sto je citava prica o pravima coveka i kaznjavanju ratnih zlocina potekla iz tradicija zapadnog drustva, iz kod nas decenijama omrznute "burzoaske" liberalne drzave. A ta je prica pocela da sazreva u glavama ljudi jos od vremena francuskih enciklopedista u XVIII veku, postepeno sve vise pustala koren kroz tekovine Americke i Francuske revolucije, da bi se konacno realizovala od 1945. godine naovamo kroz savremeno medjunarodno pravo. I dok se u doba "bipolarizma" stvar mogla zataskavati jer je, sto bi rekao Regan, postojalo sovjetsko "Carstvo zla", sad te izlike vise nema. Ako na tom Zapadu, pa i u Americi, sve politicke stranke i svo javno mnjenje decenijama, pa mozda i citav jedan vek, neprestano pricaju o zalaganju za ljudska prava, o pravdi, pravicnosti, casti i medjunarodnom pravu, kako sad, odjednom, da se prosto "prave ludi" na one uzase kod nas ili u Ruandi? To, prosto, nije bilo moguce, jer bi svaki politicki lider, koji bi javno rekao da je to sto se na nasim prostorima zbivalo 1991-1995. nekakva nasa "unutrasnja stvar", bio naprosto rastrgnut od sopstvene opozicije. I jos nesto, i bez obzira koliko to ovde nekom moglo izgledati kao budalastina - te opsteljudske vrednosti kao sto su pravda, pravicnost, prava coveka ili kaznjavanje medjunarodnog zlocina imaju na "tom trulom" Zapadu odredjenu tezinu. Cak im i obican covek, onaj prosecan citalac novina ili TV gledalac, pridaje ne bas mali znacaj kao vrednostima za koje se valja boriti i koje se, ipak, moraju uvazavati. I taj se covek zgrane i razbesni kad na TV vidi neke uzasne slike i on ocekuje da njegova vlada ipak nesto ucini da tipovi koji su to uradili iskuse zasluzenu kaznu. Tako se, eto, zahvaljujuci i zapadnim medijima stvar zakuvala, javno mnjenje razbesnelo, a rezultat je - Haski tribunal.

A ako neko veruje da je do njega doslo tek tako, preko noci, vara se. Od samog pocetka nasih ratova Savet bezbednosti je, u najmanju ruku, nizom rezolucija tokom skoro tri godine prosto bogoradio ne bi li se s tim stvarima prestalo, ali odavde ni abera. Pa posto je sve to bilo bezuspesno - saveti, pretnje, kao i molbe da prosto sve ovdasnje vlasti primene vlastite zakone (inace dobre i precizne - pogledajte samo glavu XVI saveznog KZ) i pocnu kaznjavati krivce - tada je konacno stvoren Tribunal, tako je citava ta masina pocela da "melje". Verovati da ce se to sve tek tako, na bazi nekih dosadnih viceva o nasim ustavnim preprekama i drugim smesnim izlikama, zaboraviti i "pomesti pod tepih" jeste, naprosto, iluzija. Zar neko zbilja moze da zamisli da ce Amerika i citav taj realno mocni Zapad pristati da sve bude zaboravljeno i tako "izgubi obraz" kod kuce, a kredibilitet u svetu? Mozda svi ti drzavnici na Zapadu, ukljucujuci i gospodju Olbrajt, intimno tome i ne pridaju bas neku vaznost (Balkanci se klali, pa sta?) ali oni znaju i sta je politika. A ona, uprkos svoj pragmatici, mora biti zasnovana i na nekim principima, verovao u to neko ovde ili ne, svejedno.

Posto smo svi ovde odrasli u totalitarnom drustvu mi to, vecinom, ne mozemo shvatiti. Buduci da je odgajan na "lenjinskoj tradiciji" nas covek veruje da, ako je "narodna stvar" pravedna, tada se sve moze ciniti da se pravo naroda odbrani. A nije tako. No, i bez obzira na taj "totalitarni" bekgraund koji opterecuje nase razmisljanje, da li bilo koji posten i razuman Srbin, Hrvat ili sta je vec, zaista intimno veruje da se stvar "njegovog naroda" moze posteno i pravicno braniti tako sto ce se pripadnici "protivnickog" naroda prosto pobiti ili "ocistiti" s kucnog praga? I moze li bilo ko razuman u svetu poverovati da je to nekakvo opravdanje za zlodela. Ocigledno ne moze. A svaka postena osoba "od Triglava do Djevdjelije" ili, ako je kome milije, "od Horgosa do Dragasa" shvata bez ikakve muke da svako ko je ubijao, klao, proterivao ili pljackao svog bliznjeg mora za to biti kaznjen. Nije uzalud u Svetom pismu napisano "Ko mac trgne, od maca ce poginuti!".

(Autor je profesor medjunarodnog prava na Fakultetu politickih nauka u Beogradu)

Zgazena slovenska tradicija

Prevodeci, krajem XIX veka, udzbenik medjunarodnog prava, cini mi se Alfonsa Rivijera, Milenko Vesnic je napisao poseban dodatak uz francuski tekst koji je preveo, a kojim je zeleo da potvrdi postojanje kod Slovena, pa i Srba, tradicije postovanja minimalne covecnosti. Srpski vojni krivicni zakonik iz 1877. zabranjivao je, takodje, surove i necasne akte prema neprijatelju i za takva dela propisivao krivicne sankcije. To nije bila nikakva "medjunarodna obaveza" vec je zakonodavac kralja Milana, tada jos kneza, bio inspirisan obicajnim medjunarodnim pravilima nastalim davno pre no sto je ratno pravo kodifikovano u Hagu i Zenevi.

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /