Novinarski doprinos demokratizaciji

Samo za neupucenog posmatraca sa strane - a takvih je, na srecu, sve manje - mereno kolicinom naslova, Srbija bi se mogla ubrojiti u visokodemokratizovane zemlje Evrope

Misa Brkic

Opet su se pojavile nove novine, sto je jos jedna potvrda predizborne groznice i priblizavanja izbora. Pedantni posmatraci izracunali su da je to cetrnaesta dnevna novina a analiticari procenjuju da ce sa nekim listovima biti kao sa "pecurka - partijama". Pojave se pred izbore i posle njih uvenu. Socijalni antropolozi bi rekli: ni manje pismenih, ni vise novina.

Samo za neupucenog posmatraca sa strane - a takvih je, na srecu, sve manje - mereno kolicinom naslova, Srbija bi se mogla ubrojiti u visokodemokratizovane zemlje Evrope. "Novine su stubovi demokratije", rekao je pre nekoliko dana premijer jedne zapadnoevropske zemlje, ali bi malo ko ozbiljan poverovao u istu recenicu ako bi je, na primer, izrekao predsednik srpske vlade. Otkuda taj paradoks da se drzava sa toliko novina (ako se to uzme kao jedan od kriterijuma) ne moze smatrati demokratskom?

Ako se kao parametar uzme trziste, onda se bar delimicno odgoneta pomenuta dilema: ne vise od sedam-osam odsto gradjana Srbije moze se smatrati potrosacima stampe i onda se logicno namece zakljucak da novine zapravo podupiru samo jedan uzak sloj pismenih i posvecenih cij broj ne moze biti relevantan faktor stvarnih demokratskih pravila igre. Nesto sustinski s demokratijom nije u redu u ovoj zemlji cak i onda (kao sto je ovih meseci slucaj) kada tirazi nevladinih listova prevazilaze kolicinu odstampanih primeraka novina pod Vladinom, rezimskom kontrolom. Javnost - javno mnenje, kao jedno od osnovnih postulata demokratije, u Srbiji i dalje ostaje zakrzljalo i bez stvarnog uticaja na kreiranje politike kao javnog posla.

Po onome sto se za sada moze primetiti - pravljenje i pokretanje novih dnevnih novina postalo je jedino unosan biznis za pojedine izdavace i sa stanovista licnog preduzetnistva tome se nista ne moze prigovoriti. Jeftini senzacionalizam, provinacijalni duh, petparacki i cicvaricevski mentalitet pretenduju, medjutim, da se nametnu kao profesionalni standari i surogat slobodne i istinite informacije.

Nije uopste cudno zasto jedna rigidna i autoritarna vlast, kakva u Srbiji postoji deset godina, blagonaklono posmatra aktuelno medijsko sarenilo. S jedne strane, novine pod rezimsko-drzavno-partijskom kontrolom disciplinovano do autizma izvrsavaju propagandnu funkciju: od "odjeka i reagovanja" preko "telegrame podrske za kandidaturu" (zna se za koga) do upozorenja o "pendrecenju novinara". S druge strane je nevladina stampa ciji se precutni konsenzus sa rezimom prikriva i kompenzira viskom senzacionalizma i sindromom "pitkog i plitkog". Na prvi pogled sve izgleda vrlo demokraticno kao basta u kojoj "cveta hiljadu cvetova", a zapravo je privid slobodnog i objektivnog informisanja. Uostalom, srpski socijalisti i jesu majstori u reziranju i odrzavanju privida - od parlamentarizma, postovanja ljudskih prava i sloboda ("najvisi svetski standardi") do autonomnog univerziteta i slobode medija.

Jedina bolna tacka na kojoj rezim testira svoj autoritarni senzibilitet jesu - nezavisne novine. Objektivne i profesionalne novine su crvena marama pred kojom se ne moze sakriti razjarenost i ostrascenost ideoloskog jednoumlja.

Nekvalitetni Srbi, izdajnici naroda, strani placenici, agenti medjunarodnih sila, mondijalisti, apstraktni mirotvorci... samo su neki od pojmova kojima je rezimska propaganda "cascavala" novinare iz nezavisnih listova. Danas nas preziru oni koje su svi na svetu prezreli kao huskace i podstrekace rata, autore spiskova za odstrel neistomisljenika, idolopoklonike "nebeskog naroda", nekriticke sledbenike laznih autoriteta i nacionalnih bozanstava, proizvodjace maglovitih preporoda i golubove prevrtace koji su za noc menjali i gace i misljenje.

Posebnu nervozu rezim i njegova propagandna masinerija pokazali su u vreme dodeljivanja prestizne i ugledne svetske nagrade "Zlatno pero slobode" koju je Medjunarodna federacija izdavaca novina dodelila trima novinama sa prostora bivse Jugoslavije: splitskom "Feral tribjunu", sarajevskom "Oslobodjenju" i "Nasoj Borbi". Vise od 15.000 novina uclanjenih u ovu Asocijaciju iz preko sto zemalja - to su sponzori objektivnosti i profesionalizma. A to sto se neki "prvoborac" zajedno sa agencijom ovlascenom da precuti rat, zbog ove nagrade uplasio govori samo o katastroficnim razmerama ksenofobije medju ljudima koji se lazno predstavljaju kao novinari.

Nije slucajno da su se na "Nasu Borbu" kao dobitnika ove nagrade istovremeno ustremili rezimski mediji u Beogradu i Zagrebu i time jos jednom "trijumfalno" pokazali genetsku izoblicenost jednojajcanih blizanaca. Nezavisna stampa, sto "Feral tribjun", "Oslobodjenje" i "Nasa Borba" jesu, totalitarnim drustvima Srbije i Hrvatske ista su opasnost kao i mir, dijalog, integracija, otvoreno drustvo, demokratija, trziste, slobodan pojedinac, Brisel i Vasington. U "zemlji amatera koji preko ociju nose povez od nacionalne zastave da nista ne bi videli" (Heni Erceg) cast je biti profesionalac i hvaliti se "Zlatnim perom". Sta se tu moze sto se to ne dopada Seselju, "Radio Jerevanu" i slicnim (pro)rezimskim dusebriznicima i "cistuncima".