Nedeljna, 15. jun 1997.

Dnevnik

Kao da su pojeli mozak hijene

Rasprodaja drzavne imovine ce jos jedno vreme drzati ovu vlast na vestackim plucima, a kompletna nacionalna dobra ce na kraju preci u inostrane ruke. Pa kad socijalisti napokon padnu, a telefonija bude italijanska, zeleznica nemacka, a elektroprivreda, recimo, kanadska, onda cemo valjda ziveti kao ljudi. Srbijom ce, pak, suprotno javnim zaklinjanjima galamdzije koji je jos uvek sef rezima, upravljati upravo tudja ruka. A zasto i ne bi kad srpska tako dugo nije bila u stanju da to cini

Pise: Ivan Ivackovic

Petak,6. jun

Preturajuci od jutra po gomili vec pomalo bajatih novina, u upornoj potrazi za tekstom koji mi iznenada i hitno treba, nailazim u "Nasoj Borbi" na istu ovu rubriku koju je popunio beogradski arhitekta i izdavac casopisa KVADRAT, gospodin Radomir Vukovic. Pogled mi pada na pasus u kojem gospodin Vukovic objasnjava svom kumu zasto KVADRAT ne moze biti tako luksuzan kao casopis "Profil". Ostavljam sad po strani to sto mislim da je KVADRAT lepsi od "Profila" i zurim da toj diskusiji pruzim mali doprinos. Milomir Maric, direktor i glavni i odgovorni urednik "Profila", zamolio me je, naime, krajem prosle godine da mu dam izvode iz moje knjige "Obe strane jastuka", koja je tada bila u pripremi, dodajuci kako bi voleo da bude prvi koji ce objaviti neke delove i kako su mu izvodi iz rukopisa - pogadjate - potrebni odmah. Iako se sa Maricem prakticno ne poznajem, pristao sam na dogovor. Naivno racunajuci na kolegijalnost i dobro vaspitanje redakcije koja narucuje tekst - a ta redakcija je tada bila u boljem sastavu nego danas - napravio sam izuzetak i galantno preskocio razgovor o honoraru. Razume se, to mi se obilo o glavu: do dana danasnjeg "Profil" nije uplatio nijedan dinar za tekst koji je dobio!

Hocu, dakle, da kazem sledece: lako je praviti luksuzne novine ako se nikome nista ne placa, ako se obaveze prema drugima ne izvrsavaju i ako se aranzmani ne postuju (moje iskustvo sa "Profilom" podelili su, cujem, mnogi). Sve ovo tera me da se zapitam jos nesto: da li Bogoljub Karic - za kojeg, doduse, u "Profilu" tvrde da na casopis ima manje finansijskog uticaja nego sto se misli - celo svoje preduzece vodi na slican nacin? I da li ce, ako se kandiduje na predstojecim republickim izborima i, recimo, pobedi, tako voditi i drzavu? Da ljudi rade svoj posao, a da budu placeni slabo ili nikako. Ne, hvala: takvog predsednika vec imamo i, ako je to ono sto Srbija zeli, onda Milosevicu treba dopustiti da se opet predomisli i jos jednom kandiduje za istu funkciju. U ponizavanju ljudi on je, ipak, najbolji.

Subota, 7. jun

Beogradska promocija moje, u medjuvremenu objavljene, knjige odrzana je u cetvrtak, 5. juna, ali tek danas stizem da na miru procitam kakav je odjek taj dogadjaj imao u novinama. Ima razloga za zadovoljstvo: gotovo da ne postoji dnevni list koji nije objavio vest ili izvestaj sa promocije. Kolege iz struke koji su vec citali knjigu kazu kako to nije samo biografija jedne rok grupe - a rec je o Bajagi i Instruktorima - nego i istorija raspadanja prethodne Jugoslavije i nastajanja ove, zasad najmanje, u kojoj trenutno zivimo. Sto je jos lepse, oni misle da je knjiga i na tom planu uspela, da je, postavsi standard i obrazac, celu profesiju podigla na visi nivo i da ce posle nje morati da se pise drugacije. Ne znam da li covek moze, za nesto sto je uradio u zivotu, da pozeli krupnije komplimente.

Nedelja, 8. jun

Povodom izlaska knjige, gostujem kod Natase Devetakovic, u emisiji "To je samo rokenrol" Drugog programa Radio Beograda. I u studiju i van njega, Natasa mi prica kako je nekad bila veliki Bajagin fan. Svoju emisiju ona vodi lako i sarmantno, a njenu radost zbog pojavljivanja knjige pocinju da dele i drugi: za vreme programa slusaoci se javljaju i pitaju gde se knjiga prodaje i kako se moze nabaviti. Predvece cujem da je Treci kanal emitovao vrlo lep izvestaj sa promocije. Time se, medjutim, serija reakcija ne zavrsava. Naprotiv, imam utisak da tek pocinje.

Ponedeljak, 9. jun

Po obicaju, oko jedanaest sati pocinje da zvoni telefon: najpre se javlja Vladislav Bajac, direktor Centra za geopoetiku, i potvrdjuje da ce novosadska promocija moje knjige biti odrzana sutra, u deset uvece, u Srpskom narodnom pozoristu; potom zove Viktor Cikes iz "TV Novosti", interesujuci se kako moze da dodje do knjige, posto bi nesto o njoj napisao za svoj list; zatim se javlja Srdjan Stojanovic koji pise recenziju knjige za "Nasu Borbu", pa mu trebaju dodatne informacije, etc.

Popodne, ja zovem Ivana Morica i otkazujem dva mesta u njegovom autobusu koji, u noci izmedju utorka i srede, vozi ljude u Budimpestu, na koncert Nika Kejva. Spasao si me, odgovara Ivan, dodajuci da je napunio dva autobusa, ali da jos uvek ima pristojnu listu cekanja, posto interesovanje prevazilazi ocekivanja. Iskreno receno, vise bih voleo da ga nisam spasao. Sanja i ja bili smo na Kejvovom koncertu pre tri godine, isto u Budimpesti, i vratili se odusevljeni. Novi Kejvov album je, pri tom, izvrstan, koncert ce, cujem, biti odrzan u nekom starom pozoristu, dakle prostoru koji savrseno odgovara atmosferi sa njegovog poslednjeg CD-a, i jednostavno znam da ce to i ovoga puta biti sjajno. I jos nesto: odlasci na inostrane koncerte sa Ivanom Moricem koji je pocetkom osamdesetih - tada kao direktor beogradskog ofisa Dalmacijaturista, a sada u agenciji Robinzon - bio zacetnik takvih aranzmana, odavno su postali drago i dragoceno parce naseg zivota, mali ritual koji nas obnavlja i odrzava. Tokom osamdesetih, doduse, drustvo je bilo brojnije - desavalo se da samo Dalmacijaturist vodi desetak autobusa - a najcesca destinacija nije bila Budimpesta, nego Bec, no sta je, tu je: vec godinama smo primorani da budemo zadovoljni malim stvarima.

Uvece, na sedeljci kod nasih prijatelja Vlade i Marijane, komentarise se prodaja srpske poste Italijanima i Grcima. Samo neka prodaju, kazem u gorkoj polusali. Rasprodaja drzavne imovine ce jos jedno vreme drzati ovu vlast na vestackim plucima, a kompletna nacionalna dobra ce na kraju preci u inostrane ruke. Pa kad socijalisti napokon padnu, a telefonija bude italijanska, zeleznica nemacka, a elektroprivreda, recimo, kanadska, onda cemo valjda ziveti kao ljudi. Srbijom ce, pak, suprotno javnim zaklinjanjima galamdzije koji je jos uvek sef rezima, upravljati upravo tudja ruka. A zasto i ne bi kad srpska tako dugo nije bila u stanju da to cini.

Utorak, 10. jun

Prepodne, zbog vec nagomilanih obaveza i ranije napravljenih dogovora, ne stizem na sastanak u jednu marketinsku agenciju, ali stizem da vidim kako je u emisiji "U trendu" Snezane Dakic, koja je vodi prefinjeno i sa puno stila, na pocetku emitovana vest o izlasku knjige "Obe strane jastuka". Predvece polako krecemo u Novi Sad, gde je, za deset uvece, u Srpskom narodnom pozoristu, zakazana promocija knjige. Novosadsku promociju organizovali su Vladislav Bajac i Roman Vehovec koji je svojevremeno, kao direktor izdavackog preduzeca NOVA, bio narucilac knjige o Bajagi. Sticajem okolnosti, knjiga je promenila izdavaca, ali mi je drago da je Roman na kraju ipak s njom imao neke veze; jednostavno volim kad se takvi krugovi u zivotu zatvore.

Na promociji, kao i u Beogradu, govorimo Vlada Bajac, Peca Popovic, Bajaga i ja. Atmosfera je fina, opustena i, cini se, mnogo bolja nego u Beogradu. Imam, takodje, utisak da smo bolji i nas cetvorica: govorimo - ako mi je ovde dozvoljeno da iznosim ocene i u tudje ime - sa vise koncentracije, konciznije i duhovitije nego prosli put. Kao izdavac, Vlada je zasut pitanjima i predlozima gde knjiga jos moze biti promovisana, pa se pominje i London koji je, kako Peca rece, posle Beograda najveci srpski grad na planeti. U svakom slucaju, sa promocijama ili bez njih, logicno bi bilo da knjiga - poput samog Bajage - izazove veliko interesovanje kod naseg sveta koji je napustio svoju zemlju i koji, uprkos svemu, taj odlazak jos uvek ne moze da prezali. U Bajagicevim pesmama nalaze se, naime, sifre nase zajednicke proslosti koja se, bez obzira na silan trud novopecenih poglavica i otaca nacija, ne moze izbrisati. Govoreci o inostranstvu, Bajaga pominje i promociju knjige u Ljubljani. Osim sto sam saglasan sa tim da postoji poslovni rezon da se napravi slovenacka promocija, s obzirom na tamosnju veliku Bajaginu popularnost, odlasku u Ljubljanu se i intimno radujem. Ja, naime, u Sloveniji nisam bio jos odonda.

Bez zelje da se prikljucujem onima koji su satrli i pokopali sve sto je u Jugoslaviji, onoj i ovoj, mirisalo na civilizaciju, a sada hoce da kuju novo bratstvo i jedinstvo, na kraju promocije kazem kako bih voleo da jednog dana predstavimo ovu knjigu i u Zagrebu. Iz prvog reda cujem jedno stidljivo "bravo" a, preletevsi pogledom preko publike, vidim i neke odobravajuce osmehe. Dakle, jos nas ima.

Pri povratku kuci vodi se - naravno - razgovor o knjigama i promocijama. Cujem kako je Vladi Arsenijevicu zamereno na pompeznom najavljivanju romana "Andjela" i odbrojavanju dana do izlaska knjige, odbrojavanju koje je u Kulturnom centru Beograda organizovao Arsenijevicev izdavac. Jer, navodno, u teskim vremenima, takve stvari mogu da iritiraju. Primedba mi deluje veoma licemerno. Ja, naprotiv, mislim da su takve stvari najpotrebnije upravo u mutnim i poganim vremenima kakvo je ovo; takodje mislim da smo do takvih vremena, iz kojih cemo se jos dugo cupati, i stigli zato sto nikada - osim kada ih je trebalo gusiti - nije dovoljno paznje obracano na knjige, ploce, pa, ako hocete, i filmove. Rezultat je taj da zvanicno najbolji jugoslovenski reziser vec godinama ne moze da snimi film. To se vise ne moze ispraviti, ali se moze napraviti buka oko izlaska jedne knjige, kao kontrateza odvratnoj galami koja stize sa politickih govornica.

I naposletku, svaki novi i drugaciji marketinski potez naterace bar jednu glavu vise da pocne da razmislja o marketingu uopste, teskoj i slojevitoj nauci o kojoj se u Jugoslaviji jos uvek gotovo nista ne zna, a koja - stidim se sto sam prinudjen da 1997. godine ispisujem ovako banalne konstatacije - predstavlja ne samo najvazniji, nego i najsofisticiraniji segment modernog poslovanja. Ta prosta istina, medjutim, tesko stize do srpskih mozgova: ovde se jos uvek zamera pragmaticnom gradonacelniku Beograda, jednom od retkih Srba koji umeju da brinu o imidzu, sto je u gradsku Skupstinu "uselio nekakve marketinske agencije".

Sreda, 11. jun

Sa "Komunom", producentskom i izdavackom kucom poznatom po ucescu u prestiznim projektima kao sto su, na primer, filmovi Emira Kusturice, dogovorio sam se pre izvesnog vremena da snimam televizijske priloge koje onda "Komuna" pakuje u emisiju ciji je naslov, ako se ne varam, "Na kraju veka". Osim toga, "Komuna" je trazila da preporucim jos nekoliko ljudi koji bi u tome mogli da ucestvuju. Predlozio sam im da zovu Petra Janjatovica i Aleksandra Zikica. Cinjenica je da emisija svake nedelje izgleda sve bolje, ali i dalje tu zjape velike supljine. Mislim da bi, osim Janjatovica i Zikica, mogli da ih popune jos neki ljudi sa kojima sam svojevremeno imao zadovoljstvo da radim. Cini se da bi, pre svih, Vlada Stakic mogao da preuzme rubriku "Fenomeni". Belezim da bi trebalo da ga nazovem, tim pre sto "Komuna" - za razliku od "Profila" koji ocigledno smatra da je otimacina, samim tim sto je postala deo svakodnevice, postala i dozvoljena - postuje sve dogovore koje smo na pocetku napravili. Naucen na oprez i skepsu, moram da kazem da ne znam koliko ce to trajati - mada se nadam da ce, na obostranu korist, trajati dugo - ali u ovom trenutku mi izgleda da mogu moje poznanike preporuciti "Komuni", i obrnuto, a da ne preuzmem rizik da posle zbog necega budem kriv.

Popodne dajem telefonski intervju za Radio Suboticu, cija me novinarka, pored ostalog, pita o kome cu pisati narednu knjigu. Isto pitanje postavila mi je i novinarka Radio Novog Sada. Kazem kako bih voleo da, posle Rolling Stonesa i Bajage, napisem jos dve knjige iz domena popularne kulture: o Dejvidu Bouviju i Klintu Istvudu. Novinarka Radio Subotice, koja je ocigledno citala tekst Srdjana Stojanovica u "Nasoj Borbi", u kojem pise kako sam sa zanimanjem pratio Stingovu karijeru, pita da li ce i on doci na red. Odgovaram da ne verujem: ako uspem da zavrsim biografije Bouvija i Istvuda, zasiticu se i tim zanrom se vise necu baviti. Vec sada imam zelju da pobegnem na neki potpuno nov teren.

Cetvrtak, 12. jun

Sinoc sam imao jos jedan televizijski intervju, a veceras me ceka gostovanje na TV Pinku. U medjuvremenu, cuo sam se sa Zeljkom Draskovicem, direktorom marketinga Radija B-92 koji ce objaviti moju knjigu "The Rolling Stones: Umetnost pobune". Ta knjiga imala je cudnu sudbinu: napisana je jos pre Bajagine biografije, ali je dugo trazila ozbiljnog izdavaca. Naglasavam ozbiljnog, jer je zainteresovanih, a neozbiljnih bilo dosta. Ja sam, s druge strane, bio uporan u tome da je ne dam improvizatorima, posto je rec o knjizi koja je, u tehnickom smislu, veoma zahtevna, ambiciozno pripremljena i, samim tim, skupa. Sada sa zadovoljstvom mogu da konstatujem kako mi je Zeljko od prvog susreta delovao kao sposoban covek, agilan i, za razliku od mnogih drugih, nesklon mistifikacijama. Krace receno, kao covek koji ume da ceni silan trud ulozen u tu knjigu ne samo sa moje strane, nego i od strane dizajnerke Gordane Knezevic i agencije OUT PRESS.

Postavsi definitivno fan Rolling Stonesa sredinom sedamdesetih, kroz petnaest godina, koliko sam proveo u novinarskoj profesiji, pratio sam karijeru ovog benda detaljnije i priljeznije nego bilo koju drugu. I jos uvek sam fasciniran tom bandom koja, uporno i bezobrazno, prkosi zakonima prirode, trzista i trendova. Jednom sam to vec napisao, ali nije zgoreg ponoviti: Rolling Stonesi su pomerili sve granice, oborili sve rekorde i ispunili nezamislive izazove, nateravsi ljude da im se stalno vracaju, kao neprezaljenoj ljubavi ili neizlecivom poroku. Iako, dakle, kada je o rokenrolu rec, i dalje najvise volim da gledam Kita Ricardsa kako se, ponet muzikom, savija oko gitare ili kako iz Dzegerovih otecenih usta izlaze neki od najotrovnijih stihova ikada napisanih, ovih dana slusam nesto drugo: nove albume Dejvida Bouvija i grupe Suede. Dve rafinirane, na momente graciozne ploce, pune mracne lepote i otmenog zanosa.

Petak, 13. jun

Redigujuci ovaj tekst, vidim kako ne postoji dan u kojem se ne pominje knjiga o Bajagi. Izgleda da me je obuzela vise nego sto je zdravo i korisno. Napisana je, objavljena je i neka zivi onakav zivot kakav joj Bog bude dao. Ja se radujem vecerasnjem susretu sa Nenadom Lozovicem, direktorom bugarskog ofisa agencije Saatchi & Saatchi i mojim kumom, kao i zurci kod Vlade Petricevica. U poslednje vreme rastao sam se sa mnogo prijatelja koji su, u skladu sa opstim trendom, poceli da se ponasaju kao da su pojeli mozak hijene; tim rastancima sam zadovoljan, jer sada uspravnije hodam ulicom, ali me jos vise raduje to sto su neki drugi ljudi, uprkos svakovrsnom mulju koji nas okruzuje, uspeli da ostanu u dosluhu sa razumom. Nesa Lozovic i Vlada Petricevic su na toj, sve kracoj, listi.

Ne samo veceras, nego i za vikend ne zelim da znam nista o knjizi. Vec sam organizovao ekipu za kosarku, a mislim i da cu, posle duzeg vremena, svratiti u teretanu. Radim te stvari vec dugo. Odavno znam da novinarski posao, cak i u zemljama mnogo dosadnijim nego sto je Srbija, ne zahteva samo brz mozak, nego i rudarsku izdrzljivost.

(Autor je novinar a njegovu knjigu "Obe strane jastuka" objavio je Centar za geopoetiku iz Beograda)

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /