Portret: Milorad Vucelic, potpredsednik SPS

Za Milosevica je u predizbornoj kampanji 92. i 93. kao direktor RTS-a odradio veliki posao (iako je kasnije smenjen) sto se pokazalo kao dobra procena jer su ga socijalisti prethodno privukli kao prebega koji je u vreme 8. sednice bio na suprotnoj strani, to jest na strani gubitnika - Ivana Stambolica i Dragise Pavlovica. Posle smenjivanja ponovo je vracen na scenu a sa kakvim poverenjem - najbolje govori cinjenica da je upravo on obelodanio Milosevicevu kandidaturu za sefa SRJ

Vojislava Vignjevic

Milorad Vucelic po drugi put medju Srbima! Tako bi se moglo nazvati partijsko "vaskrsenje" coveka koji je presao "trnovit" put od sezdesetosmaskog levicarenja u odbranu marksizma, disidentstva svojstvenog ovdasnjem "homo politicusu" koji i kada je kontra rezimu iz prikrajka vreba priliku da se uhvati u kolo s istim, pisca, novinara, jugoslovena pa profesionalnog branioca srpstva iz fotelje direktora RTS-a, ministra u informisanju u vladi SAO Hercegovine, i sta sve ne jos. 24. aprila na sednici Glavnog odbora SPS Slobodan Milosevic je licno proizveo Vucelica u jednog od potpredsednika svoje partije. Samo nakon tri dana, na prijemu povodom pete godisnjice "zabljackog ustava" priredjenom u Belom dvoru Vucela (kako ga prijatelji zovu) uspesno obavlja prvi zadatak na novoj funkciji: privodi na pet minuta crnogorskog premijera Mila Djukanovica potencijalnom sefu savezne drzave ciju ce kandidaturu prvi obznaniti pocekom juna u Podgorici, posle duzih razgvora delegacije SPS sa vrhom Demokratske partije socijalista Crne Gore (bez Bulatovica).

Time je Milosevic pokazao cemu zapravo treba da posluzi vracanje Vucka (i tako ga zovu) na srpsku predizbornu scenu. Jednog od proverenih, pa odbacenih, pa opet upotrebljenih kadrova. Nakon dve godine politicke hibernacije Vucelic je ponovo u milosti jer Milosevicu treba covek "za vezu" sa neposlusnim Crnogorcima (Djukanovicem i Marovicem), opozicijom (Djindjicem, Draskovicem i ostalima). Vest kozer, sarmantan, neprijatan ili nadmen, vec prema potrebi, intelektualac "opste prakse" (po Suvaru), ne stoji lose ni sa sefom tajne policije Stanisicem, ni sa prvim covekom carine Kertesom i sto je takodje vazno, ni sa prekodrinskim Srbima (posebno Plavsicevom i Krajisnikom). Sve u svemu, pravi covek na pravom mestu i u pravom momentu. I dokazan na delu jer, za Milosevica, je u predizbornoj kampanji 92. i 93. kao direktor RTS-a odradio veliki posao (iako je kasnije smenjen) sto se pokazalo kao dobra procena jer su ga socijalisti prethodno privukli kao prebega koji je u vreme 8. sednice bio na suprotnoj strani, to jest na strani gubitnika - Ivana Stambolica i Dragise Pavlovica. Misija u Crnoj Gori

Ako je Vucelic odstranjen ujesen '95. kada je borba za samoopredeljenje srpskog naroda zamenjena mirom koji nema alternativu, kao prononser ratnohuskackih naloga koje su sa malog ekrana guslale grlate Stule, Baleticke i(li) Grubaci, partijski gazda ga sada vidi kao isprobanog propagandistu koji treba da siri uticaj i kontakte kroz razudjene opozicione redove (ako moze i da ih, onako usput, jos vise razudjuje) na talasima "kontrolisanog" nacionalizma i patriotizma. Da mu je sve oprosteno, videce se i po tome sto je upravo on u ime delegacije SPS u Podgorici obelodanio Milosevicevu kandidaturu recima kako njegov izbor na mesto predsednika Jugoslavije SRJ doprinosi jacanju i afirmaciji Jugoslavije. Pitanje je, medjutim, da li je njegov sef zadovoljan posto je crnogorski vrh, izuzev usamljenog i sve bespomocnijeg Bulatovica, odlozio izjasnjavanje o kandidaturi i to za dane uoci zasedanja saveznog parlamenta (24. juna) i sto je jos indikativnije odbio da se menja jugoslovenski Ustav do cega je Milosevicu stalo jer hoce da ga bira narod a ne Skupstina.

Znajuci da su na ustavne promene Crnogorci posebno osetljivi, Vucelic se trudio da ih probranim recima uveri kako to "nece poremetiti konstruktivne elemente na kojima je zasnovana zajednicka drzava", ali sudeci prema neuobicajeno otvorenom i kategoricnom odgovoru koji je preko njega dobio Milosevic ovaj deo pregovora nije uspeo. Iz tog ugla posmatrano, elasticni, komunikativni i sa raznim strankama kooperativni Vucelic mogao bi odraditi i vazan deo posla da bi se procenilo koliko se sa sigurnoscu moze racunati na trgovinu stranackim glasovima buduci da crnogorsko odbijanje ustavnih promena odnosno predloga da Milosevica bira narod neposredno a ne Skupstina, znaci da valja dobro pripremiti teren za tajno glasanje u saveznom parlamentu.

Izgleda, dakle, da covek za vezu nece bas tako lako obaviti nalozen mu zadatak. A ako ga ne obavi kako treba, zna sta mu sledi pa stoga ne cudi sto tako zarko, kao da zapravo govori o sopstvenoj politickoj sudbini, ovih dana na raznim partijskim skupovima govori kako SPS mora "pakleno raditi" da bi dobio izbore. Tako je u Nisu, gde su najbeskrupuloznije pokradeni i falsifikovani izborni rezultati rekao: "Nasa pobeda nije moguca ukoliko ovde u Nisu, kao jednom od najvecih gradova Srbije i Jugoslavije, budemo pokazali lose rezultate. Opozicija je dobila lokalne izbore zbog loseg rada rukovodstva SPS, zato moramo da budemo spremni i na ono sto se zove diferencijacija."

Da je i te kako upucen u to sto se zove diferencijacija Vucelic je pokazao i dokazao cistkom na RTS januara 1993. kada je uklonio vise od hiljadu zaposlenih, pretezno novinara. Pravi "istorijski" intervju sa Milosevicem koji je, po mnogim ocenama, toliko neprofesionalan da se i njegov idol i sagovornik ljuti sto mu postavlja glupa pitanja. Jedno od njih - o dvojcu s kormilarom (aluzija na Milana Panica i Dobricu Cosica) - bilo je, istini za volju u funkciji tadasnje kampanje i politickog odstrela premijera i predsednika Jugoslavije. Vuceliceva recenica kako je Televizija svojina naroda ostace verovatno antologijski doprinos istoriji televizije. U to vreme napada NTV Studio B kao izdajnicku stanicu a srpski PEN klub ga iskljucuje iz clanstva zato sto kao direktor RTS "blokira i cenzurise informacije i odstranjuje s posla politicke neistomisljenike".

Vestinu lakog i brzog pretrcavanja s jedne politicke strane na drugu Vucelic je upraznjavao i u mladjim godinama. U SKJ je bio '67. pa godinu dana kasnije kritikovao rezim a nakon toga kao urednik "Studenta" i "Vidika" cas branio cas napadao vlast da bi '72. bio osudjen zbog povrede ugleda predsednika SFRJ na dve godine uslovno. Branio je pa napadao iste licnosti: kao urednik "Knjizevnih novina" prvo je trazio hapsenje Gojka Djoga, potom njegovo oslobadjanje i najzad odlikovanje za pisca "Vunenih vremena". Osamdesetih se priblizio Dobrici Cosicu revnosno ga prateci u poznatim setnjama po Dedinju sto je predstavljalo privilegiju za izabranike "oca nacije" i dobru preporuku za srpsku politicku i intelektualnu orbitu, da bi se kasnije angazovao da ga politicki likvidira. Kao direktor RTS Novi Sad od januara '91. do aprila '92. bio je perjanik nacional-ratne propagande. Isto je "negovao" i kao direktor RTS gde je ostao upamcen i po tome sto je puno trosio iz fondova te kuce i na spotove folk zvezda novokomponovane muzike, posebno Vesne Zmijanac. Zbog toga su ga cesto prozivali radikali u Skupstini Srbije gde je bio sef poslanickog kluba SPS.

Vucelic u to vreme uspostavlja nove veze s obe strane Drine i priprema izbornu kampanju DPS u Crnoj Gori. Cesto je vidjen i sa sefovima srpske javne i tajne policije, a hronicari zajedljivo primecuju da ga "zestoki momci" u "Mazestiku" otpozdravljaju dizuci pistolje uvis u cast "predsednika Srbije". Vucelicevom politickom padu doprinosi Mira Markovic je se on zajedno sa Mihailom Markovicem tadasnjim potpredsednikom SPS, otvoreno opirao jacanju JUL-a. Milosevic je morao da ga ukloni, ponudivsi mu mesto u saveznoj vladi, odnosno mesto ambasadora sto Vucelic odbija i povlaci se iz politike.

Na cuvenoj petnaestominutnoj sednici Glavnog odbora SPS 20. novembra '95. posle Dejtona, Milosevic je smenio Borisava Jovica, Mihaila Markovica i Milorada Vucelica. Nedavno, na pitanje da li mu je Vucelic, sada kada je postao ponovo visoko kotiran u partiskoj hijerarhiji uzvratio pozivom da pojaca stranku o cemu se u javnosti spekulise, Markovic je odgovorio: "Nisam bio u situaciji da branim Milorada Vucelica, ali da sam bio, ucinio bih to. On je veoma sposoban i njegov povratak je znatno pojacanje za SPS. Nije me zvao kao sto ste culi jer je verovatno veoma zauzet a i dovoljno inteligentan da unapred zna kad je neka misija nemoguca."

Pre nego sto je ponovo usao na velika vrata partije Vucelicevo ime se pominje u javnosti jos u vreme tromesecnih demonstracija kada je organizovao susret Zorana Djindjica i Jovice Stanisica. Kasnije je spojio predsednika Demokratske stranke s Milosevicem a da nije bilo prebijanja demonstranata na Brankovom mostu sastali bi se i Vuk Draskovic i Nikola Sainovic. Kao covek za specijalne zadatke Vucelic je u aprilu obisao i svog bivseg prijatelja i mentora Cosica pokusavajuci da mu objasni novi kurs partije, zaokret prema patriotskom i u istoj meri nacionalnom interesu.

Iako i dalje kontrolise medije i drzi u rukama drzavnu finansijsku i policijsku masineriju, Milosevic je svestan da mu to ne moze garantovati pobedu na izborima. Zato je Vucelic njegov medijator koji ce imati puno posla, a upravo takvog medijatora u svojoj partiji nije mogao pronaci, osim Dusana Mitevica koji je presao na stranu Bogoljuba Karica. U tu pricu uklapa se i ideja da Vucelic bude i osnivac jugoslovenske Radio Televizije. Milorad Vucelic je ocito usao u trku za prestiz svog partijskog vodje koji mu je dao i finansijsku i policijsku i medijsku podrsku. Hoce li zauzvrat, ukoliko uspe u tom, danas tezem nego juce, poslu dobiti i sopstvenu kandidaturu za predsednika Srbije? I o tome se spekulise u javnosti. No, bilo kako bilo, ishod te trke nije predvidljiv jer se u medjuvremenu u Srbiji nakupilo mnogo racuna koje valja platiti. A nije narocito utesno to sto su gazdini veci jer za Vucelica pitanje "biti ili ne biti" ne mora da je manje. Naprotiv.