Marketing i imidz gradskog saobracaja u Beogradu

Promovisanje i gradjenje imidza javnog saobracaja ima i svoju ekonomsku funkciju. Tako se ljudi stimulisu da manje koriste sopstvene automobile, smanjuje se zagadjenost i guzva u gradu. O vozilima kao oglasnim medijima (i spolja i iznutra) da i ne govorimo!

Lazar Dzamic

Ima nesto sumanuto u drzavi Svajcarskoj!

Prve simptome tamosnjeg ludila zapazio sam na tramvajskim stanicama u Cirihu. Ne samo da su vremena stizanja tramvaja bila ubelezena na nacin na koji je to nekada radila i jugoslovenska zeleznica: znate ono, cudne nezaokrugljene minutaze tipa 11:47, 12:02 ili 16:19, pri tome prezentirane besprekorno cistim redom voznje - neoskrnavljenim makar i tragovima necega sto bi licilo na grafite - vec su se i tramvaji pojavljivali tacno u navedeno vreme! A tek kontrolori! Umesto nevoljnih beogradskih regruta, opterecenih drilom koji podseca na mesavinu segrtovanja za "kapoa" najproblematicnije sobe u Sing-Singu i engleske vojne kolonijalne obuke (ili im je jednostavno takva priroda), vozila su krasile dame u uniformama i po stasu vrlo nalik tome kako obicno zamisljamo stjuardese. Sta, da stvar doteramo do kraja, uostalom misliti o zemlji u kojoj vozaci tramvaja mikrofonom obavestavaju putnike o nazivu sledece stanice i svim vecim cvoristima kroz koje se prolazi, u kojoj vrata otvarate sami pritiskom na dugme montirano na "rukodrzacu" i gde u vozilima gradskog saobracaja uvek ima mesta za sedenje, mirise i stalno svira tiha i prijatna muzika!?

Sta im sve to vredi kada moraju da rade...

Iako je gradski saobracaj u jednoj prestonici (pa i zemlji) tipican primer javne ustanove koja ne radi na "pravom" trzistu, sto sa sobom odmah nosi i umanjenu potrebu da se primenjuju sve uobicajene mere marketinga i promocije, u uredjenim zemljama se ipak i ove organizacije cesto ponasaju kao i njihovi trzisni parnjaci. Priznaje se da i one imaju klijente - gradjane. Priznaje se da kvalitet usluge oblikuje njihov imidz, a posredno, samom cinjenicom pripadanja drzavnom miljeu, i same drzave (ili, bar, grada). Pri tome, postoji svest da je pored dobrog reda voznje i ispravnih vozila, ponasanje osoblja u prevozu (vozaci, kondukteri, kontrolori), kao i kod svih usluznih delatnosti, najvazniji faktor. Uvazava se da je kvalitetno funkcionisanje javnog saobracaja tekovina civilizacije i da se podrazumeva u svakoj sredini koja istice makar i minimalno pravo da se nazove kulturnom. E sad, naravno da je i potpisnik ovih redova svestan koliko kvalitet zavisi od para i koliko je vazno da i finansiranje ovakve sluzbe bude uredjeno. Ne zivimo pod staklenim zvonom. Realni smo ljudi. Ipak, misljenja sam da postoji i deo koji je izvan teritorije samog novca. To je, u mnogim aspektima, i stvar dobrog vaspitanja.

Kao posledica ovakvog nacina razmisljanja, na Zapadu nisu retke promotivne kampanje upravo za predstavnike gradskog saobracaja velikih gradova. Londonski autobuski prevoz i metro ("underground" - neverovatno je koliko jedna rec moze razlicito da asocira u zavisnosti od konteksta iz koga je potekla!) redovni su i klasicni primeri. Zaposleni koji su u kontaktu sa gradjanima prolaze kroz detaljnu i kvalitetnu obuku koja ih uci (ukoliko, nekim cudom, to nisu vec naucili u porodici!) pozitivnoj i finoj komunikaciji sa gradjanima. Promovisanje i gradjenje imidza javnog saobracaja ima i svoju ekonomsku funkciju. Tako se ljudi stimulisu da manje koriste sopstvene automobile, smanjuje se zagadjenost i guzva u gradu. O vozilima kao oglasnim medijima (i spolja i iznutra) da i ne govorimo!

Ako, dakle, usvojimo cinjenicu da je ponasanje zaposlenih u gradskom saobracaju kljucno za misljenje gradjana o ovoj sluzbi, onda ne ni bilo zgoreg da se malo osvrnemo i na sistem ponasanja koji caruje u najvecem domacem gradskom javnom prevozniku - GSP Beograd - i na marketinske efekte koje proizvodi. Iz ugla pravog gradskog gerilca, osobe koja se svakodnevno i redovno vozi gradskim saobracajem, primecuju se neke zanimljive tendencije. Prvo sto pada na pamet je da vozaci GSP-a verovatno imaju neku vrstu internog tajnog kruzoka, humoristicku Specijalnu jedinicu za bizarnu zabavu. Pravila igre za pripadnike ove montipajtonovske grupe su jednostavna: staviti gradjanina (putnika) u sto veci broj ponizavajucih situacija! U tu svrhu, osmisljen je kompletan i sofisticiran program psiho-fizickog maltretiranja, sa krajnjim ciljem dobre zabave i podizanja ego- statusa vozaca. Repertoar se klasicno sastoji iz sledecih stavki (igara):

"Lupanje roletne": Poenta price je u suptilnom osecaju za tajming i smislu za predvidjanje, sto rece jednom Momo Kapor, "poetskog kauzaliteta" od strane vozaca. Autobus na pocetnoj stanici (tipa 24-vorke ili 26-ice) stoji dovoljno dugo da svima koji se priblizavaju da nadu da ce ovoga puta sudbina i urbani bogovi biti dovoljno milosrdni i omoguciti im da stignu na vreme. Rastojanje se rapidno smanjuje, a vozilo i dalje ne daje znake zapocinjanja kretanja. Jos samo jedan korak... Taman kada smo spontano ispustili vazduh iz prenapregnutih (od koncentracije) pluca, u neopreznom uzdahu olaksanja, vrata vozila se, poput horizontalno padajuce roletne, zatvaraju tako da nam vrh nosa podseca na sveze obrezanu "havanu", a vozac startuje kao da je placen po sekundi ubrzanja od 0- 100 km. Prednji gibnjevi vidljivo prenose vibracije njegovog gargantuovskog smeha i olimpijskog polozaja drustveno povlascene persone. Grimasa kojom putnik ispraca vozilo mesavina je koncentrisanog piljenja Fredija Krugera ("Strava u Ulici brestova") pre nego sto nekog iskasapi i rada misica lica koji prati psovke kojima bi Vuk mogao da opremi novo, visetomno izdanje svog recnika!

"Giljotina": Kao varijanta gornje visoko kreativne upotrebe vrata na vozilu, ova igra direktno korespondira sa Darvinovom teorijom o prezivljavanju jacih i vestijih, sasvim u skladu sa domacim trendovima. Jer, molim vas, ako neko nije sposoban da za razumno vreme udje u vozilo, ne zasluzuje da udje uopste! Sledstveno, vrata moraju da se zatvore bez obzira da li doticna persona u vidu nepozeljnog autobuskog hemoroida i dalje visi sa stepenica. Ko mu je kriv ako mu tom prilikom vrata skoro amputiraju nogu, obogalje kukove ili nagnjave rebra. O zahvacenim torbama ili kaputima da i ne govorimo! Vazno je napraviti psiholoski pritisak!

"Catch me!": Igra se tako sto autobus stane na pazljivo odmerenu udaljenost od stanice: ni previse daleko da bi bilo ocigledno da je nemoguce prici, ni onoliko blizu koliko je propisano. Onda se sa zanimanjem posmatra kako ljudi, u maniru obozavalaca "Bitlsa" koji su upravo ugledali auto sa svojim idolima, hrle jedni preko drugih, urlajuci, da bi stigli do dragocenog vozila. Igra dobija na zanimljivosti ako je stajaliste usko i dugacko (tipa stanice preko puta Sajma), pa je broj sudara medju personama veci od onog u "Tomijevom" fliperu!

"Skolice": Izvrsna igra za treniranje putnickih zivaca i cedjenje duse na slamku! Kada autobus pristigne na krajnju stanicu, vrata ne smeju da se otvore odmah, vec se vozilom u kome su putnici mora manevrisati onoliko koliko je potrebno da se ubode bas idealni kamen za zadnji tocak ili ugao za neometanu kontemplaciju vozaca u pauzi. Nivo "suspensa" se podize ako je okretnica male povrsine ili se neko vec parkirao. Onda utakmica sa zivcima traje dovoljno dugo da navede i Majku Terezu da pozali sto tog dana nije ponela "kalasnjikov"!

"Karambol": Naravno, u pitanju je gruba voznja. Nagla ubrzanja kao iz "Mad Max"-a, nagla kocenja u maniru aktiviranja zeleznicke sigurnosne kocnice, sve praceno ubojima, padanjima i ugruvavanjima, sa dodatkom grcevitog drzanja za sipke na kojima, posle svega, ostaju utisnuti reljefi prstiju! Sve se moze preziveti samo ako se putnik, kao Odisej za jarbol, veze za neku stabilnu tacku u unutrasnjosti vozila.

Ima li, posle svega, smisla postaviti pitanje o imidzu GSP-a medju Beogradjanima? Resenje problema bi moglo da bude sledece: a) kvalitetnija obuka zaposlenih, b) nezavisni i vozacima nepoznati kontrolori koji snimaju kvalitet voznje, prema unapred utvrdjenim kriterijumima i c) kazne za nesavesne. Tako ce se mozda delimicno ublaziti (ako vec ne moze da se potpuno resi) situacija koja neodoljivo podseca na parodiju Dzordza Mikesa o londonskom transportu: "Autobusi se sada krecu u grupama po tri. Na autobus morate da cekate cetrdeset- pedeset minuta, ali onda dodju tri u isto vreme, cime je vase strpljenje obilno nagradjeno." ... "Osoblje u autobusima, sa druge strane, objasnjava kako moraju da voze u grupama po tri da bi se uzajamno stitili od gneva svetine, spremne da ih lincuje. 'A zasto su putnici tako ljuti na vas?' upitao sam. 'Zato sto uvek vozimo u grupama po tri' - odgovorili su mi."