Nova psihologija diplomatskog istupanja

Sta je pouka politicke i diplomatske igre, od Dejtona do, recimo, boravka gospodje Olbrajt u Beogradu i Zagrebu? Ona je vrlo jednostavna, gotovo decje prosta. Moze se od velikih sila nesto i dobiti ako im se izadje u susret. Ali izaci se mora, htelo se to ili ne. Da li je ova lekcija vec naucena, tesko je reci. Mnogi misle da na Balkanu jos nije

Jurij Gustincic

Pre dobrih 25 godina, desno-liberalni americki senator Majnihan izustio je recenicu koja je naljutila vodje crnaca, ali je zato mnogim belcima laknulo. Rekao je da crnacke zahteve valja uzimati i resavati sa "dobrocudnim nehatom". Zvanicni faktori, razume se, nikad to nisu mogli prihvatiti javno, ali se pokusavalo potajno ili prakticno. Hteo ne hteo, senator je, pored svega drugog, izneo nesto sto je zatim, ne samo u Americi, postala tiha misao vodilja za mnoge politicare.

Ne treba se pritom drzati ove devize doslovno. Uzmimo poslednji boravak gospodje Olbrajt na Balkanu u koji cu, znajuci kako to odbacuju u Zagrebu, ukljuciti, radi boljeg poimanja situacije, i Hrvatsku (Bolji je, u hrvatskim ocima, izraz "Jugoistocna Evropa", ako vec nemate smelosti da kazete Srednja Evropa.) Sef americke diplomatije je bila, na samom svetom hrvatskom tlu, grubo odredjena rekavsi, pored ostaloga, da je "potresena hrvatskim zlocinima nad Srbima", isto tako kao sto je bila "kad je potestovala nad srpskim zlocinima prema Hrvatima". U tren oka obrela se i u Beogradu. I tamo je "odigrala" Holbruka, a ne Kristofera. Kao sto je, po njenim vlastitim recima, Primakovu obecala da ce Poljska, Ceska i Madjarska (da li i Slovenija i Rumunija?) biti pozvane u NATO, "hteli to Rusi ili ne", tako je i srpskim liderima donela, opet prema njenim vlastitim recima, uveravanja da ce se narod pridruziti medjunarodnoj zajednici, "sa Vama ili bez Vas".

Gospodja Olbrajt je ocito uverena u osecanja ovdasnjeg naroda vise nego mnogi nasi liberalni umovi. Ali, to nije ono najbitnije. Bitna je odsecnost koja obicno nije odlika diplomata, pogotovo ne sefova diplomatije. Jesmo li stigli do nekog zaokreta? Menja li se celokupna psihologija diplomatskog istupanja? Mozemo li, drugim recima, ocekivati da je nestalo dobocudnosti koja se, uprkos sankcijama za SR Jugoslaviju, recimo, osecala u drzanju bar jednog dela uticajnih faktora? Da pomenemo samo lorda Ovena koji je tako voleo srpske ruckove, ili Akasija, u kojeg se svet mogao pouzdati da ce zaustaviti ostre akcije protiv Karadzica - sve dok Amerikancima, zbog prestiza, nije prekipelo.

Ali, u novom svetu ojacanih pritisaka - jer to je ono sto se dogadja - ostaje puno prostora i za secerleme, samo ako pritisnuta strana to bude htela. I u meri u kojoj je spremna da popusti. Uzmimo komplikacije oko izrucivanja optuzenih za ratne zlocine: (cesto se kaze "ratni zlocinci" - to oni nisu, samo su optuzeni i trebalo bi im suditi, po svim pravnim argumentima savremene demokratske sredine").

Za trenutak napustamo ove nase krajeve da bismo pomenuli druge - evropskeprimere: Severna Irska, Sin Fejn i London (narocito otkaklo je na vlast dospeo Toni Bler). Od stranke koja je legalni predstavnik Irske republikanske armije, ne trazi se, za poboljsanje odnosa, da IRU navede na absolutno odricanje od terorizma: Trazi se, od njih, jedino da postuju primirje. Ostalo ce se postepeno razmatrati, u razgovorima, bez drugih prethodnih uslova. Ovo je, mada izgleda cudno, dobrocudni pritisak.

Jos je upadljiviji u tom smislu primer Helmuta Kola. Da, bas njega.

Nemacki kancelar stoji pred ociglednom mogucnoscu da postane upamcen kao najveci evropski politicar stoleca. Ucinio bi, ako mu uspe, ono sto nisu mogli ni Cercil ni De Gol - da zaista ujedini Evropu.To je ona evropska strana. Druga je strana ta sto bi tom Evropom vladala zajednicka valuta Evro, koju bi kontrolisala nezavisna zajednicka banka, a u kojoj bi, opet, glavni udeo imala Nemacka banka.

Radi te ideje, kancelar je spreman i na vecite metamorfoze knjigovodstvene prirode, samo da se stvore uslovi. I u tom smislu vrsi ogroman pritisak na ostale. Sve dok mu nije nova francuska socijalisticka vlada podmetnula prve prepreke. Pritisak zbog toga nece popustiti, ali ce se odigrati u dobrocudnom raspolozenju. Nece biti ni finansijskog ni politickog rata. Takva je danasnja Evropa, a takvi su u krajnjoj liniji i Amerikanci. Ako im samo malo izadjes u susret!

Takvi su i u sporu sa Jelcinom oko sirenja NATO. Olbrajtizam je, formalno, pobedio i NATO ce, verovatno, biti uskoro prosiren. Jesu li Rusi izgubili zbog toga rat? sirenju su se suprostavili zatim potpisali kapitulaciju? Ne, kapitulacije nema, jer ne mozemo kapitulacijom znati resenje po kojem ce se Rusima toliko mnogo placati, a Moskvi stalno pruziti priliku da svaki novi potez NATO presretne novim jadikovkama. To je pobeda koju ce Zapad zapamtiti po njenoj visokoj ceni.

I da se vratimo u ove krajeve. Sta je pouka politicke i diplomatske igre, od Dejtona do, recimo, boravka gospodje Olbrajt u Beogradu i Zagrebu? Ona je vrlo jednostavna, gotovo decje prosta. Moze se od velikih sila nesto i dobiti ako im se izadje u susret. Ali izaci se mora, htelo se to ili ne. Da li je ova lekcija vec naucena, tesko je reci. Mnogi misle da na Balkanu jos nije. Onda ce doci novi zahtevi i novi pritisci - i bice manje dobrocudni. Budimo jasniji: od izrucenja Karadzica, Mladica i Darija Kordica Hagu, pobeci se ne moze.