Sarene laze za gladnu Srbiju

U Srbiji vec mesec dana ne rade zdravstvene ustanove, zvrje prazne cekaonice, sve predvodjeno Sindikatom koji je pod vestom palicom drzave. Jedni o drugima znaju sve. Isti Sindikat da je nezadovoljstvo pregolemo i da je od svega najlakse i najjeftinije mobilisati pistaljke, a zdravstveni radnici sumnjaju, gotovo do verovanja, da je drzavi potreban finansijski predah i stednja na kakvoj-takvoj medicinskoj opremi i sanitetu, da ama bas sve ne bi skoncalo pre vremena (izbora) u totalnom kolapsu

Pise: Jasna Sarcevic-Jankovic

Kada je Vahid Mutapcic, 1984. godine cuo da je neki Amerikanac 92 sata pakovao carape hteo je, kako belezi Milomir Maric u "Deci komunizma", da srusi Ameriku!

Ovaj zidar, zaposlen tada u sarajevskoj fabrici "Zica" na poslovima pakovanja kalemova, od plate je izdrzavao porodicu i zidao kucu. U zelji da udje u Ginisovu knjigu rekorda, za 96 sati sastavio je 2.175 kalemova zice, od ponedeljka do petka, od 12. do 16. novembra 1984. godine.

Vahid je, uprkos svemu, bio skroman covek, ali je njegov privatni projekat svesrdno politicki-propagandno prigrljen. Fabrika duvana poslala je nekoliko boksova cigareta, konfekcijska kuca sasila je elegantno radnicko odelo, lekari propisali jelovnik...

Ko zna gde je sada Vahid, i sta je sa fabrikom "Zica" koju je tako privrzeno uzdigao do svetskog ugleda.

Ovog leta, dakle, samo 13 godina kasnije, sve je poprimilo - i za samog Vahida, verovatno - neslutece obrise. Mora da mu se urusilo sve, kao i za vecinu od 22 miliona njegovih bivsih zemljaka. Od tog broja, nesto vise od trecine sada zivi sa druge strane jedne nove granice, u Saveznoj Republici Jugoslaviji. Medju njima i njegove Sarajlije.

Socijalnim slucajevima, Crveni krst Jugoslavije u cetvrtak je proglasio oko dva miliona Jugoslovena i skoro 650.000 izbeglica i prognanih lica koja ovde zive, liseni svakog ljudskog dostojanstva.

Za svaku drzavu i svaku vlast, podatak da je cetvrtina njenog stanovnistva na hlebu i vodi bio bi, u najmanju ruku, razlog da ili prione na ozbiljan posao ili da se povuce. Ovde nema izgleda ni za jedno ni za drugo. Ovde se radi samo o nemogucnosti skrivanja onoga i onih koji su, jednostavno, dosli po svoje. I seljak, i lekar, i pekar, i apotekar. Nemoc, pred sobom i pred drugima, zamagljuje se obecanjima u koje malo ko veruje, ali se, zato, sluzi drugim, jos uvek dovoljno efikasnim sredstvima.

Olako je propusten voz za suprotni smer onda kada su Vahid i svi oni koji su mu kuvali, sili i brinuli se o njegovom zdravlju bili spremni da krenu napred, a ne nazad. Zato smo danas svedoci "1984". Ne one Vahidove, jer tada je, tvrde ekonomski analiticari, bilo mnogo bolje, vec Orvelove.

"Virtuelna stvarnost" kakvu nam predstavlja Veliki brat na mediju koji je jedini dostupan svima (pod uslovom da, zbog neplacenih racuna, nije iskljucena struja), zapravo je stvarna slika ove vlasti, pocev od njenog samog vrha. Na tim, do neukusa, usaranim ekranima nema nicega vise sto bi moglo da lici na stvarni zivot, pa se tako stice utisak da predsednik samo u njega zuri, ne videci nista oko sebe, a ako se neko i usudi da mu uzme iz ruke daljinski upravljac u zelji da predsednika obavesti o stanju stvari, biva od njega anatemisan istog trenutka. To guranje stvarnosti, od Kosova, preko rata, medjunarodne izolacije, to sistematsko bezanje od resavanja bilo cega sto gori pod njegovim prozorom, a nije u interesu ocuvanja trona, lici na drzavnicku infantilnost, koja, ne zacudo, ovde prianja uz narodnu dusu. Kada neko "stariji" i jaci dodje sa strane, i pripreti "No, no!", dresi se cvor po cvor i rasplice i ono sto nikada nije moralo da bude zapleteno. Sve dok ne dodje do dresenja prazne drzavne kase, jer onda se, po logici stvari, nema vise sta rasplesti, osim onoga cemu smo svedoci vec duzi niz meseci, a to je beskrajno valjanje nezadovoljstva ulicama svih relevantnijih gradova u Srbiji.

Nevolja je tim pogubnija sto ovde, sa vise od sedam posto nepismenog stanovnistva i gotovo jednom trecinom onih koji nisu zavrsili osnovnu skolu, nije tesko vladati upravo na takav nacin, sa utiskom da skrivanje bespotrebno uzbudjujucih cinjenica vise nego prija. Pa ovde se i u Vahidovo vreme efektivno radilo samo tri-cetiri sata dnevno. Sad ne mora ni toliko!

Zato je u novembru prosle godine izbio u prvi plan gradjanski, a ne radnicki protest, iako niko ne spori da je medju setacima bio i znatan broj radnika. Sve sto se od tada do danas u nezadovoljstvu seta ispod dvorskih prozora, samo je puki nastavak tog istog protesta. Sve su to one novembarske pistaljke, uporne i beskompromisne. Predsednik, medjutim, jos uvek zivi u uverenju da nije doslo vreme da se shvati da, onog ko ne bude cuo ovu pesmu, ceka zaista oluja. Nije to vise samo ono gundjanje iz Milosevih vremena, koje vladara tera na stezanje. Ta faza je ovde vec odavno prosla, a efekat je vidjen.

Efekat ovog nezadovoljstva ce se pojaviti u istoj formi, samo ce neko treci ubrati njegove plodove, u nemogucnosti onih koji su bili na dobrom putu, da to kapitalizuju u svoju korist.

U Srbiji vec mesec dana ne rade zdravstvene ustanove, zvrje prazne cekaonice, sve predvodjeno Sindikatom koji je pod vestom palicom drzave. Jedni o drugima znaju sve. Isti Sindikat da je nezadovoljstvo pregolemo i da je od svega najlakse i najjeftinije mobilisati pistaljke, a zdravstveni radnici sumnjaju, gotovo do verovanja, da je drzavi potreban finansijski predah i stednja na kakvoj-takvoj medicinskoj opremi i sanitetu, da ama bas sve ne bi skoncalo pre vremena (izbora) u totalnom kolapsu. U tom kontekstu, moze, u najmanju ruku, da zbuni podatak da se u Fond zdravstvenog osiguranja godisnje slije dve milijarde nemackih maraka, koje, kako sada stvari stoje, kontrolise vlastima privrzen biznismen, vlasnik BTC, Nenad Djordjevic. S druge strane, doprinose Fondu ne uplacuje oko 800 firmi iz Srbije, medju kojima su i one uspesne, ciji su direktori ministri i clanovi Vlade.

Beogradske gimnazije su resene da ne izdaju svedocanstva. I ovo upozorenje moze da se shvati kao nastavna jedinica, delom iz etike (kad nesto obecas, odrzi rec), delom iz "poznavanja prirode i drustva" (kreda je samo sredstvo, a ne cilj civilizacije). Zvuci neverovatno, ali ne moze da se prenebregne teza da vlasti, kakva je ova Miloseviceva, nije u interesu da skole rade, da se svedocanstva izdaju, da, kako je konstatovano na jednom naucnom skupu protekle nedelje, ovde bas svako zna sta je zakon, a sta Ustav, i cemu oni uopste sluze.

U prenatrpanom socijalnom paketu je i isplata invalidnina borcima poslednjeg (tzv. nepostojeceg) rata iz republickog budzeta, koja kasni deset meseci, sto, prevedeno u svakodnevicu, znaci da vise od tri hiljade ratnih vojnih invalida i isto toliko clanova porodica palih boraca zive na ivici bede. Pa decji i materinski dodaci, "veliki" penzionerski dug... Virus se, tesko je priznati vlasti, nezaustavljivo siri - u vojsci se suska o prinudnim odmorima, a policiji kasne zarade. Tu stvar, vec i za samog vladara, postaje preozbiljna.

I sam je shvatio da prevagu na izborima u ovoj zemlji pocinju da odnose zaposleni u javnom sektoru, pa tako ovih dana "Fajnensl tajms" ceni da je "finansijski pojas za spasavanje" u drahmama i lirama konvertovanim u nesto cvrsce, namenjen dobrim delom njima. Republickoj vladi je, medjutim, ocenjuje se, potrebno mnogo vise novca nego sto ce dobiti od prodaje Telekoma Srbije da bi, makar do predstojecih izbora, mogla da kupi socijalni mir.

On je, naravno, mnogo skuplji, i od onoga ko bude umeo da oceni koliko on kosta, ne samo u novcu, taj ce se prihvatiti da Vahidu, s pocetka price, sasije novo odelo.