ANTROPOLOG STIVEN BRAUN O ULOZI ORUZJA U KULTURI

Mozda jedina zanimljiva seksualna konotacija ima veze s cinjenicom da se oruzje pojavljuje uglavnom u musko-muskim relacijama. Gotovo 99 odsto ubistava u Americi su pocinili muskarci nad drugim muskarcima

Radovan Kupres

Zivote pocinjemo s igrackama koje imitiraju oruzje, a nekoga i sahrane s puskom ili trofejnim pistoljem, uz pocasne plotune, naravno. Nema spora oko cinjenice da je oruzje bitan element vecine svetskih kultura. Americki antropolog Stiven Braun, profesor Oklahoma Univerziteta, koji je poslednjih pet godina proveo u istocnoj Evropi (Poljskoj, Bugarskoj, sada Jugoslaviji), u svom naucnom radu se, izmedju ostalog, bavio i ulogom oruzja u kulturi, odnosno kulturama. Na tu temu smo mu postavili nekoliko pitanja za nas list.

"Nasa Borba": Za ovo vreme koje ste proveli u Jugoslaviji, verovatno ste uocili ovdasnji, jos uvek veoma zivi obicaj da se puca na svadbama i drugim veseljima. Sta mislite o tome?

Stiven Braun: Nisam imao priliku da vidim taj obicaj ovde, ali znam za njega iz nekih drugih sredina, iz islamskog sveta, na primer. I u mom zavicaju, Oklahomi, dosta ljudi za Novu godinu puca u vazduh. Neko zadovoljstvo se razvija u coveku kad stvara veliku buku i kada bismo poceli to da istrazujemo, otisli bismo u daleku, primitivnu proslost ljudske vrste, do primata. Od muskarca ili muzjaka se uvek ocekivalo da ima vecu moc oslanjanja na samog sebe, i u proizvodnji i u zastiti od okoline. I to stvara potrebu da se vrlo jasno manifestuje muska moc nekim spoljasnjim efektima.

NB: Sta je to tako neodoljivo privlacno u oruzju, sto cini da toliko ljudi, uz sav civilizacijski razvoj, zeli da ga poseduje?

S.B.: Cinjenica je da smo u izvesnom smislu danas ravnopravniji nego ikada u istoriji. Jedna moja prijateljica, sitna zena, kaze da je pistolj izjednacava s najkrupnijim muskarcem. Definitivno, oruzje je "izjednacivac". Ima, medjutim, neceg sto se dotice onog najmracnijeg u ljudskoj prirodi - zelje za dominacijom. Znam coveka koji je ziveo neko vreme u Japanu i izucavao umetnost izrade maceva, jer, kao sto je poznato, macevi su tamo vazan deo nacionalnog blaga. I prave ih u fantasticno lepim oblicima. Ali, posle sveg izucavanja, taj covek je zakljucio da zapravo i nema bitne razlike izmedju maca i pistolja. I jedno i drugo "izazivaju" da budu upotrebljeni, "zele" da budu upotrebljeni.

Prisutnost oruzja u masovnoj kulturi je svakako neprimerena a jos je neprimerenija kolicina oruzja koju ljudi poseduju u stvarnom zivotu. Jer, ne zivimo u velikim, divljim prostranstvima, nego u gusto naseljenim urbanim sredinama, u neprestanom smo kontaktu s drugim ljudima. Toliko oruzje u takvim uslovima je zaista veliki rizik.

NB: Sta mislite o seksualnim konotacijima koje se pripisuju toj fascinaciji oruzjem?

S.B.: Mislim da se s tom metaforom otislo predaleko. Mozda jedina zanimljiva seksualna konotacija ima veze sa cinjenicom da se oruzje uglavnom pojavljuje u musko-muskim odnosima. Devedeset devet odsto ubistava u Americi su pocinili muskarci nad drugim muskarcima. Postoji u Americi jedna vruca tema, vruca politicki, socijalno, akademski... o kojoj vrlo malo govorimo. Radi se o tome da postoji jedan vrlo odredjen segment u nasoj drustvenoj zajednici koja "proizvodi" gotovo sve nasilje koje statistika belezi. To je tema koja bi mogla da vam unisti karijeru u drustvenim naukama. Gotovo 60 odsto ubistava se dogadja u crnoj populaciji, i ubice i zrtve su crnci. U preostalim, medjurasnim i ubistvima medju belcima opet dominiraju ljudi iz juznjackih drzava ili severnjaci ciji su preci skoro doseljeni s juga. Mi u Americi nismo skloni da mnogo razmisljamo o kulturnom uticaju porodicnog porekla; mislimo - ako si rodjen u Njujorku, Njujorcanin si. A koreni su vrlo bitni.

NB: Posedujete li Vi licno naoruzanje?

S.B.: Ovde ne, u Oklahomi da. Neko vreme sam se bavio streljastvom. Lovom nikada. Ja sam, kako bi se reklo, "preosetljiv". Klasican primer nekoga sa polovicnim moralnim stavovima. Jedem meso, ali, poput vecine licemerne gradske dece, "mekusac" sam i ne bih mogao da ubijem bambija. A posteno bi bilo, da ako si spreman da jedes meso mrtvih zivotinja, da budes spreman i da ih ubijas.

NB: Sta mislite o decijim igrackama koje su imitacije oruzja?

S.B.: Ja sam ucitelj istocnjackih borilackih vestina i poducavao bih njima i sopstvenu decu. Naravno, ako bi ih to zanimalo. Najinteresantniju stvar o temi koju pominjete sam cuo od coveka koji je ekspert za pistolje. Njemu su roditelji, jos dok je bio dete, dopustili da poseduje pusku i municiju i da to drzi u svojoj sobi. Ali, nisu mu dozvoljavali da se igra sa pistoljima igrackama. Znate ono - "beng, beng", upucate druga, on "padne mrtav" pa se odmah podigne i idemo iz pocetka. Nije mu bilo dozvoljeno da se igra ubijanja. Taj primer je vrlo intrigantan za mene. Navodi me na razmisljanje da je dobro deci omoguciti, razume se, pod nadzorom, da pucaju iz pravog oruzja. Dobro je da vide sta to zaprovo jeste. Da to nije igra, da proizvodi zastrasujucu buku, pomera iz mesta. Ponovo se vracam na ono sto sam rekao o svom odnosu prema lovu. Jednom sam studentima u Americi objasnjavao da smo mi kao nacija, a i sa vecinom Evropljana je isti slucaj, zabrinjavajuce preosetljivi, svileni. "Mislimo" kako snicle dolaze iz supermarketa, cista voda iz cesme, a fekalije nestaju same od sebe. Nekako smo suvise fini. I, studenti su gledali u mene kao da sam pao s Marsa. Rekli su mi da ne znam o cemu govorim, jer americka deca godisnje na televiziji vide hiljade ubistava. To je tacno, ali oni vide samo kako jedan puca a drugi padne. A ne vide kako izgleda kada metak raznese glavu, agoniju koja nastaje posle ranjavanja...To sto vide je suvise nasminkano, estetizovano.