Neminovna privatizacija

Tatjana Jakobi

Ukoliko zaista iz Zakona o vlasnickoj transformaciji budu izbaceni svi oni delovi koji su neobaveznu privatizaciju makar cinili privlacnom i vremenski orocenom, godina reformi svesce se, bas kao sto su to ekonomisti i tvrdili, na floskulu, koju je u nedostatku nekog drugog teksta predsednik Srbije izbacio u pogodnom trenutku.

Samim tim i upravo zakljuceni ugovor o prodaji dela Telekoma Srbije italijanskoj i grckoj kompaniji STET i OTE mogao bi biti ne samo bukvalno, vec i sustinski olako potrosen. Vec je, naime, sasvim izvesno da ce veliki deo novca od prodaje Telekoma otici za, kako je to receno "podsticanje razvoja i izvoznih programa" sto je ovde dobro poznati eufemizam za deljenje kredita preduzecima koja su pred zatvaranjem. Deo ce, na srecu, otici i za isplatu malih uloga starim deviznim stedisama, ali ce biti zaista porazno ako (a to se cini prilicno izvesnim) sav novac dokraja bude iskoriscen u predizborne svrhe.

Sama prodaja Telekoma Srbije (ako ostavimo po strani pravne nejasnoce, odsustvo javnosti, politicke reperkusije i slicno) predstavlja logican korak koji su ucinile sve zemlje Istocne i Centralne Evrope. Ali "upisivanje Srbije na investicionu mapu sveta", kako je potpisivanje ugovora sa STET i OTE nazvao ministar za privatizaciju Milan Beko, ne moze biti shvaceno kao ozbiljan korak ukoliko ga ne prate radikalni koraci u privatizaciji.

Javna preduzeca, koja Srbija moze da izlozi prodaji, mogu se ipak izbrojati na prste, i ma koliko bio visok procenat njihovog ucesca u ukupnom kapitalu privrede, samo igranje ciframa nece promeniti opstu sliku o losoj vlasnickoj strukturi privrede.

Cak i ocito predsedniku Srbije veoma naklonjeni ministar inostranih poslova Italije Lamberto Dini u svom telegramu, kojim pozdravlja sklapanje sporazuma sa STET i OTE, porucuje da se nada da ce taj sporazum doprineti "opstem poboljsanju kvaliteta zivota u SRJ u skladu sa vrednostima koje je medjunarodna zajednica obavezna da afirmise i podrzava". Prvo na sta verovatno ukazuje Dini jeste demokratizacija Srbije, a nju bi neminovno morala pratiti i privatizacija.