INTERVJU: VLADIMIR ARSENIJEVIC, PISAC

Stvarno sam hteo da napisem knjigu o mrcvarenju, kaze, povodom izlaska svoje druge knjige "Andjela", Vladimir Arsenijevic

Rade Stanic

Postigavsi meteorskom brzinom "uspeh koji se ovde ne prasta" Vladimir Arsenijevic "uspeo" je da se ubroji u onu grupu javnih licnosti prema kojima ljudi nikako nisu ravnodusni: Arsenijevicev roman "U potpalublju", za koji je dobio Ninovu nagradu, prihvatan je ili sa odusevljenjem ili sa krajnjim omalovazavanjem. Nesto se slicno dogadja i sa "Andjelom", romanom koji je bio i povod za nas razgovor, a bice i tema susreta sa citaocima tokom promocija u Srbiji narednih mesec dana. Sa Arsenijevicem smo razgovarali neposredno pred pocetak turneje i po dolasku iz Slovenije gde je preveden i predstavljen njegov prvi roman.

- Ja jos ne znam koji su uslovno receno motivi da knjiga izadje, niti koja su ocekivanja od nje. Vidim da je tretiraju sustinski isto kao i sva druga izdanja. Publiku su cinili ljudi iz knjizevnog sveta u Sloveniji, i jedan broj naseg sveta koji tamo zivi. Spontano smo otvorili razgovor sa publikom i to je trajalo oko sat i po vremena, potpuno mimo tamosnjih ustaljenih navika. Imali smo krajnje prijateljski i srdacan razgovor koji se nije previse doticao politike, mislim da je to bila stvar uctivosti ili sramezljivosti publike. Pitanja su se ugavnom svodila na to kako funkcionise kultura u Srbiji i kako se to uklapa u svakodnevni zivot, kakvi su tirazi, manje vise ta opsta mesta koja se ticu knjige i situacije u kulturi u Srbiji.

NB: Vas drugi roman, "Andjela", u znaku je odsustva: odsustva buducnosti, komunikacije... Rec "sutra", recimo, skoro se ne spominje. Da li je to deo strategije "mrcvarenja"?

V.A.: Stvarno sam hteo da napisem knjigu o mrcvarenju. Knjizevnost je odavno prestala da sluzi za prikazivanje idealizovanih, herojskih likova i situacija. Hteo sam da se pozabavim fenomenom laganog drobljenja. "U potpalublju" sam imao smrt kao cinjenicu, temu koja sama po sebi uzbudljiva za citaoca. Veci je izazov baviti se temom gde nema vidljive drame, naci dramu u svemu tome. Dakle, glavni junaci su ljudi koji nesto kopaju ali potpuno pogresno. I ne mogu da se iskopaju iz corsokaka u koji su upali. Sve ih sprecava: spoljne okolnosti su potpuno protiv njih, a tome doprinose i njihovi karakteri i medjusobni odnos. Zato je uvedena paralelna prica o Vanji i Leli, cinicna iz ugla pripovedaca, ali koja funkcionise kao idealna iz ugla citaoca, iako su spoljne okolnosti cak i vecoj meri uperene protiv njih. Knjiga se zasniva na toj vrsti klackalice: na jednom odnosu koji je otisao potpuno pogresno i drugom, gde iako stvari idu pogresno junaci ostvaruju unutrasnji balans.

NB: Jedini izlaz iz situacije junaci nalaze u bekstvu, bilo da je u pitanju heroin ili odlazak u inostranstvo.

V.A.: Junaci kojima se ja bavim nose nasledje iz '91. u vidu dvoje mrtvih i jednog rodjenja. Kako se nositi sa te dve stvari u okviru celog negativnog konteksta, kako izaci kao pobednik, da li imaju dovoljno snage da to urade. Knjizevni kriticari mogu da tumace kako hoce, ali legitimno pravo tih ljudi je da oni nisu imali snage da se nose sa takvom vrstom realnosti. I to je knjiga o nedostatku snage.

NB: Predsednik Srbije je posebno apostrofiran. Celo poglavlje nosi naziv "O predsedniku i mrznji". Koji su motivi za njegovo ukljucenje?

V.A.: "U potpalublju" rat deluje kao elementarna nepogoda. Osecas potrebu da zastitis sebe i svoje bliznje, da sacuvas svoj intimni svet na okupu i to je jedina tvoja misija. 1992. situacija se promenila, dozvoljavajuci da se o stvarima razmisli. Juna '91. nije postojao jasno definisan otpor Milosevicu. Postojala je konfuzija kod ljudi. Sledece godine ljudi su stekli elementarnu stabilnost potrebnu da se donesu zakljucci. Kako su dani odmicali, citao sam stampu iz tog perioda, sve je vise rastao revolt protiv Milosevica. I ako covek zeli da bude iskren prema tom vremenu, njega je nemoguce izbeci. Kao sto je bilo nepristojno uvoditi ga u prvu knjigu, jer iako je bio bitan, postojale su vaznije stvari. Trudio sam se da stvari ne svodim na dnevno politicki nivo, i imao sam odnos prema njemu kao liku iz knjige. Iz odnosa drugih likova jasan je taj osecaj nemogucnosti da se dokuci uloga tog coveka u svemu, i sta radi od nasih zivota i sa kojim krajnjim ciljem. Kako vreme odmice, jasno je da je to covek bez apsolutno ikakvog sistema, bez koherentnog plana. Cak i medju strucnjacima postojalo je uverenje kako iza njega postoji neki mracni plan koji sprovodi a koji niko ne moze da dokuci. Ja bih rekao, na osnovu nedostatka bilo kakvog rezultata - cak i da se zanemari nacin kako se postizu, da li su ispravne razne stvari koje su se radile u ime ovog naroda - da je iza svega toga ostao nekakav rezultat koji bi na neki nacin ne opravdao, nego da neki smisao, onda bi to bilo lakse razumeti.

NB: Posebnu liniju radnje cini odnos roditelja i dece?

V.A.: Svako ima svoju pricu, ali izmedju nase generacije i generacije nasih roditelja posebno, postoji jedan ogroman jaz koji je u ovom momentu lakse ili teze za preci. Ali tih godina, 1991. Usce, Terazije... Moj sin rodjen je 10. marta '90. Naredne godine, 9. marta smo slavili njegov rodjendan i pri kupovini u gradu uleteli u celu pricu i bezanje od suzavca. Kada smo se vratili videli smo u kasarni na Dedinju poredjane tenkove. Rodjendan mog prvog sina pretvorio se u diskusiju na temu svega sto se tog dana desavalo gde je mladji svet stajao na jednoj strani a ljudi srednje genracije i stariji na drugoj. To je kulminiralo tako da sam se zamalo potukao sa svojim ujakom. Ne preterujem, bilo je na ivici. Ja se ne tucem, ne verujem ni da se moj ujak tuce, ali se u tom momentu strahovito nismo razumeli. Ko god ima secanje treba da prizove te dogadjaje da razume knjigu onako kakva ona jeste. Odatle potice ta velika praznina izmedju mladje i starije generacije. I to sam pokusao da popunim jednim elementarnim razumevanjem, privrzenoscu roditelja i dece. Ne govorim o ljubavi, no neka elementarna privrzenost se oseca, i dalje ne odustaju jedni od drugih. Ali, u jednom odredjenom smislu, ne vole jedni druge.