Promene iskaza okrivljenih su uobicajene

16. Zabrana torture i mucenja

I Ustav SRJ jamci nepovredivost fizickog i psihickog integriteta, licno dostojanstvo i sigurnost coveka (clan 22), pa zabranjuje svako nasilje nad licima lisenim slobode, kao i svako iznudjivanje priznanja i izjava, mucenje i ponizavajuce kaznjavanje (clan 25).

Ustav Srbije proklamuje da je ljudsko dostojanstvo nepovredivo (clan 18), kao i da niko ne sme biti podvrgnut mucenju, ponizavajucem kaznjavanju ili postupanju.

Izvestaji iz medija, kontakti i saradnja sa drugim nevladinim organizacijama, kao i iskazi ljudi koji su se licno obratili Helsinskom odboru za ljudska prava u Srbiji, ukazuju da rezim u Srbiji, narocito na Kosovu, na najgrublji nacin krsi upravo ova zajamcena i zagarantovana prava coveka. Najveci problem predstavlja nemogucnost dokazivanja torture izvrsene u krivicnom postupku i poricanje ovlascenih organa da su vrsena mucenja. Ipak, indikativno je da su u krivicnom postupku na glavnom pretresu uobicajene promene iskaza okrivljenih, datih pethodno u istrazi, narocito u situaciji kada se naknadno pojavljuju advokati. S obzirom da je glavni pretres javan, okrivljeni tek tada ukazuju da su njihova priznanja iznudjena silom, ali osim njihove izjave o tome ne postoje drugi relevantni dokazi. Ovo sve otvara sumnju da su iskazi dati u istrazi iznudjivani primenom sile ili pretnjom silom. Medjutim, nije zabelezen slucaj da je sud prihvatio ovakve navode optuzenih, niti da je tim povodom pokrenut postupak protiv odgovornih.

NN maloletnik priveden je za vreme demonstracija u Beogradu. Tokom noci zadrzan je u stanici MUP. Tvrdi da je pod pretnjom morao da prizna da je gadjao policiju kamenicama.

Na torturu izvrsenu nad Albancima osudjenim na politickim procesima na Kosovu u toku 1995. godine, vec je ukazivano u prethodnim izvestajima. Krajem 1996. i pocetkom 1997. pokrenuti su procesi protiv clanova navodne teroristicke organizacije. Njihovi branioci i nevladine organizacije su u javnosti ukazivali na krsenje zakonskih ovlascenja i na primenu torture. Navodno samoubistvo jednog od okrivljenih, Bresnika Restelice, februara 1997. godine izazvalo je niz sumnji. S jedne strane, odbrana i zastitnici ljudskih prava tvrde da je on bio maltretiran psihicki i fizicki, dok vlast to uporno negira.

Dokazivanje torture je skoro nemoguce, s obzirom da ovlasceni organi ne dozvoljavaju braniocima kontakte sa okrivljenima, u nekim slucajevima cak ni posle saslusanja, niti lekarski pregled na zahtev okrivljenih i odbrane. Svako obracanje nadleznim drzavnim i sudskim organima svodi se na pozivanje na dokaze koje su predocili organi unutrasnjih poslova, mada su upravo ti "dokazi" predmet sumnje. Osim promene propisa, sto predstavlja duzi put, u ovoj situaciji bi bilo neophodno formirati posebnu komisiju koja bi imala kontrolna ovlascenja u svim slucajevima kada postoji sumnja da je izvrsena tortura. Bilo bi nuzno da u ovu komisiju udju lekari, kao i predstavnici nevladinih organizacija koje se bave ovim pitanjima.

Slucaj Dejana Bulatovica samo je jedan od primera postupanja policije prema demonstrantima koji su uhapseni zbog navodnog ometanja javnog reda i mira. Iako je Dejan osudjen na vremensku kaznu od 25 dana zatvora zbog prekrsaja (ne krivicnog dela), on je u zatvoru doziveo velika ponizenja i batine - klasicnu torturu. Postavlja se pitanje sta bi se dogodilo s njim da je bio u krivicnom postupku.

Uopste, dogadjaji nastali povodom mirnih demonstracija zbog kradje lokalnih izbora pokazali su svu brutalnost rezima i nepostovanje osnovnog prava na fizicki i psihicki integritet coveka, koje jamci Ustav. Upravo ovi dogadjaji pokazuju nemogucnost pravne zastite u slucajevima kada su ugrozena osnovna ljudska prava, garantovana Ustavom. Krivicni postupak i gradjanska parnica za naknadu stete u nepravnoj drzavi kao sto je Srbija sada su samo hipoteticke mogucnosti bez realnih izgleda za uspeh ostecenog.

(Nastavice se)