STA (NE) DONOSI DRUGA VERZIJA ZAKONA O SVOJINSKOJ TRANSFORMACIJI

Jovan Gorcic

Privatizacija da bi bila uspesna mora biti potpuna. To ne sme da bude neki poluproces sa neadekvatno pomesanim motivima, (parcijalnim) interesima i ciljevima. Nama ne treba (kompromisna) poluprivatizacija, privatizacija neizvedena ekonomski do kraja koja u sebi nosi bolecivost prema drustvenoj svojini i samoupravljanju i u kojoj treba da se zadovolje i oni interesi i ciljevi koji nisu privredni, nisu opsti vec npr. kratkorocni, aktuelni politicki. Smatra se da je ovakav zakon predlozen upravo zbog toga. Vladajuca struktura koja ga je predlozila ne zeli da se odrekne drustvene svojine na kojoj ima monopol, jer smatra da ce na taj nacin oslabiti svoj politicki polozaj i njegovu materijalnu osnovu. S druge strane spoljni (Dejton) i unutrasnji uslovi (ekonomska neefikasnost i propadanje privrede) vrse snazan pritisak da se privatizacija sprovede. Ona se u interesu aktuelne vlasti upravo moze sprovesti tako kako je koncipirana Nacrtom zakona. Svetu (zapadnom) moze se reci (ali ga ne mozemo obmanuti) da smo krenuli u ekonomske reforme i u jednu od najznacajnijih, u privatizaciju. Time istovremeno moze da se zadovolji i jedan deo unutrasnje javnosti, a da se i drustvena svojina zadrzi jos dugo vremena. Uz to i ono sto se (delimicno) privazituje ako se pazljivo usmeri ka odredjenim ciljnim grupama (privilegije se daju najizdasnijem delu birackog tela koga cine radnici i penzioneri) mogu se ovim zakonom obezbediti i neophodni izborni rezultati za opstanak na vlasti. I to je moguce ali se za to mora platiti odredjena cena, a ona se sastoji u tome sto necemo imati efikasnu privatizaciju koju uz to razvijeni svet nece prihvatiti, a onda nece biti ni promena nabolje ni ulaganja stranog kapitala koji nam je uslov zivota.

Privatizacija kao osnov tranzicije, kao revolucionarni akt od opsteg interesa, zahteva konsenzus svih politickih stranaka, a kao centralna ustavna kategorija i da se o njoj gradjani plebiscitarno izjasne putem referenduma. To je toliko slozen proces sa mogucim rizicnim ekonomskim, politickim, socijalnim posledicama da ne treba da bude stvar programa jedne (ili svake posebno) politicke stranke, a jos manje da se instrumentalizuje za druge (kao sto su napred navedeni) ciljevi. Ako stranka na vlasti bez pomenutog konsenzusa donese zakon o privatizaciji, a na primer izgubi na sledecim izborima, stranka koja dobije sledece izbore moze da predlozi sasvim drugi koncept privatizacije. A kada i ako i ona izgubi izbore, nova pobednicka stranka moze da predlozi treci koncept privatizacije itd. Ako se donese novi zakon u situaciji stecenih (i delimicno ili u celini ostvarenih) prava po prethodnom zakonu, moze se zamisliti haos koji moze nastati. Kod nas i pored toga sto se sa privatizacijom jako kasni, nisu ucinjeni pokusaji ni da se postigne politicki konsenzus, niti da se konsultuje volja gradjana referendumom, nije pokrenuta ni inicijativa za promenu ustava vec se privatizacija sprovodi metodom usvajanja obicnog zakona (nacrt, javna rasprava, predlog, amandmani, usvajanje u skupstini) i pod kontrolom aktuelne vlasti.

Insajderski koncept privatizacije, sa privilegijama jedne strukture (radnika i penzionera) u odnosu na druge (ostali gradjani) koji se predlaze i u drugoj verziji Zakona ne moze biti efikasan, na sta ukazuju i sva iskustva takve vrste, pa i na Zapadu. Takav koncept privatizacije, ne samo da nije pravican vec nece privuci ni domaci ni strani kapital i za same radnike (i penzionere) moze biti poguban iako na prvi pogled izgleda da ih favorizuje. Samo ako investitori procene da mogu da obezbede profit (uz normalne zarade radnicima i normalne poreze) oni ce investirati u kupovinu (dokapitalizaciju) drustvenih preduzeca, angazovace savremeni menadzment i sl. Ako radnici imaju vecinsko akcionarstvo, radnicko samoupravljanje ce biti podignuto na jos jedan visi stepen, na nivo radnickog akcionarstva. Prema resenjima i iz druge verzije Zakona to znaci da cemo imati najradnickije (i od strane radnika monopolizovano) akcionarstvo na svetu (radnici i penzioneri na osnovu poklona dobijaju 30 odsto, a na osnovu prioritetnog otkupa deonica po osnovu popusta jos 40 odsto drustvenog kapitala, znaci da mogu da drze akcije u vrednosti od 70 odsto drustvenog kapitala). Ako radnici-akcinari, odnosno preduzeca koja su pod njihovom kontrolom (uz kontrolu drzavne institucije kao sto je Agencija za procenu vrednosti drustvenog kapitala) budu odlucivali o tome koliko vredi to sto prodaju (sto se inace predlaze u ovom Zakonu), odnosno samo tako procenjena vrednost preduzeca nije podlozna verifikaciji (korekciji) trzista, tj. nije rezultat ponude i traznje, tj. pogodbe i ugovora koji je od kad postoji civilizovani svet najbolji nacin da se zadovolje obostrani interesi kupca i prodavca, ako radnici takodje, odlucuju o tome kome mogu da prodaju vise od 20 odsto akcija, ako oni odredjuju i kontrolisu ostale ulagace (koji nemaju vecinski ulog) i menadzment, ako kao do sada u drustvenom preduzecu preferiraju troskove (plate), a one su sada nepodnosljivo male, u odnosu na dividendu, ako se drze negativne solidarnosti (nema otpustanja i kada je to neophodno), nece biti ne samo profita i dividende nego i plata i niko nece rizikovati da ulaze u takvo preduzece, sto je najbolji nacin da radnici ostanu bez preduzeca i socijalne sigurnosti.

Poklon od 30 procenata, prodaja sa popustima, prioritetno radnicima svog preduzeca od 40 odsto i mogucnost prodaje samo 30 odsto drustvene svojine spoljnim (domacim i inostranim) ulagacima, ostavlja malo prostora za ulaganje stranog kapitala bez koga nema oporavka nase privrede. Posebno su opasne odredbe Zakona na osnovu kojih su ovom varijantom utvrdjeni pokloni radnicima (oni su u odnosu na prethodnu varijantu smanjeni sa 70 na 30 odsto, uz mogucnost da se dobije, na osnovu radnog staza, oko 16.000 DEM, umesto do 20.000 kako je to bilo predlozeno u prethodnoj varijanti). Kako nema nikakvih izgleda da radnici dobiju ove sume, sem u monopolskim (kapitalno intenzivnim) preduzecima, sto bas nije u skladu sa principom pravicnosti, odnosno kako preti opasnost da radnici ocekuju da dobiju sto im se zakonom obecava, a ne dobiju nista jer je vecina preduzeca ili nelikvidna ili nesolventna i u gubicima, mogu da nastanu socijalni nemiri prevarenih radnika, onakvi kakvi su mogli da budu od strane prevarenih stedisa (kakve imamo sada u Albaniji). Razocaranje (i osecaj obmane) moze nastati zbog toga sto se moze desiti da radnici i penzioneri vrlo brzo, jer imaju male plate i penzije, prodaju u bescenje deonice onima koji imaju privilegovan drustveni i ekonomski polozaj a to znaci da ce najveci deo poklonjene drustvene svojine, odnosno otkupljene sa velikim popustom, na kraju da se nadje u njihovim rukama.

Zbog toga je najbolje da se bar pokusa da se ostvari opsti konsenzus oko privatizacije i da se ona ucini obaveznom. Ne treba bilo koga u ovom procesu privilegovati, a to znaci da je neophodno da svi gradjani imaju odredjenu korist od privatizacije sto je moguce ako dobiju vaucere i sa njima slobodno raspolazu (da ih prodaju, zamene za kamatonosne hartije od vrednosti ili za akcije). Neophodno je i da se veci deo (makar 50 odsto) drustvene svojine ponudi na otkup spoljnim ulagacima a da se radnicima, penzionerima i drugima ne obecavaju pokloni i popusti koji nisu realni. Najmanje nam je potrebna jos jedna finansijska prevara sirokih razmera. Neophodna nam je i privredna infrastruktura (trziste akcija, fiducijarne organizacije sa posebnim ovlascenjima i sl.), koja ce omoguciti da i kod nas zazive kupoprodajni odnosi i kada su u pitanju preduzeca, a time i pravo akcionarstvo, cime bi se stvorili uslovi da se preduzeca (njihove akcije) ne kupuju i ne prodaju samo (iskljucivo) na osnovu sopstvene procene i procene ovlascene institucije vec i na osnovu neposredne pogodbe, odnosno suceljavanja ponude i traznje. Moze se kupiti rentabilno preduzece ali i nerentabilno da bi se pretvorilo u rentabilno. Ovo drugo koje ne daje profit, npr. zbog toga sto ima veliki broj neproduktivno uposljenih radnika, moze da se proda samo daleko ispod cene koja se obicno utvrdjuje procenom. Konacno, neophodno je uz ekonomski prilaz privatizaciji obezbediti i socijalnu sigurnost radnika institucijama (fondovima) van preduzeca, tj. od strane drzave bez cega se privatizacija ne moze uspesno sprovesti. Najvecu socijalnu sigurnost moze da obezbedi samo efikasna privreda ali se podrazumeva i da radnici koji ostanu bez posla i dok cekaju na zaposlenje imaju takva socijalna primanja koja im obezbedjuju egzistenciju.

(Autor je profesor Pravnog fakulteta u Nisu)