IZVESTAJ O STANJU LJUDSKIH PRAVA U SRBIJI ZA 1996. GODINU (1)

Potpisivanjem Dejtonskog sporazuma, pitanje ljudskih prava postaje obavezna tema kao rezultat pritiska spolja. Srbija je u centru paznje svih medjunarodnih organizacija koje se bave ljudskim pravima. To nuzno povlaci i odredjeno ponasanje rezima i svih relevantnih organa. Sve vise se insistira na cinjenici da je SRJ potpisnik svih medjunarodnih konvencija. Pravni sistem SRJ sadrzi odredjene elemente preuzete iz medjunarodnih dokumenata, ali se u praksi to ne sprovodi.

"Nasa Borba" objavljuje izvode iz Izvestaja Helsinskog odbora za ljudska prava u Srbiji o stanju ljudskih prava u Srbiji za 1996. godinu

Medjunarodni pakt o gradjanskim pravima usvojen je i otvoren za potpisivanje i ratifikovanje ili pristupanje rezolucijom Generalne skupstine Ujedinjenih nacija 2200 A (XXI) od 16. decembra 1966. godine. Jugoslavija ga je ratifikovala 2. juna 1971. godine, a Fakultativni protokol uz ovaj Pakt 10. septembra 1991.

Zakljucujuci pakt, drzave ugovornice posle su od toga da Povelja Ujedinjenih nacija namece drzavama obavezu unapredjenja i postovanja ljudskih prava i sloboda, a da pojedinac ima obaveze prema drugim pojedincima i prema zajednici kojoj pripada, i da je duzan teziti unapredjenju i postovanju prava priznatih u Paktu.

Jednakost i ravnopravnost gradjana

Ustav SRJ predvidja da su gradjani (znaci ne svi pojedinci koji se nalaze na teritoriji SRJ i koji potpadaju pod njihovu vlast, vec samo drzavljani) jednaki bez obzira na nacionalnu pripadnost, rasu, pol, jezik, veru, politicko ili drugo uverenje, obrazovanje, socijalno poreklo, imovinsko stanje i drugo licno svojstvo, kao i da su svi pred zakonom jednaki (clan 20), a stranac u SRJ ima slobode prava i duznosti utvrdjene Ustavom, saveznim zakonom i medjunarodnim ugovorima (clan 66).

Ustav Srbije od 28. Septembra 1990. godine na isti nacin regulise jednakost gradjanina (clan 13), i prava te duznosti stranaca (clan 50).

Republicki Zakon o posebnim uslovima prometa nepokretnosti na grub nacin ponistava ovu proklamovanu jednakost gradjana, jer predvidja i uslovljava promet nepokretnosti u Srbiji van teritorije Vojvodine nacionalnom pripadnoscu gradjana. Zakon predvidja da je za svaki promet nepokretnostima, pa i za otkup i zakup stana, potrebna dozvola Ministarstva finansija Srbije u cilju sprecavanja promene etnicke strukture stanovnistva. Ovaj Zakon kao kosenkvencu u praksi ima nemogucnost ili otezan promet nepokretnostima za sve gradjane koji po nacionalnosti nisu Srbi. U vreme trajanja rata narocito su na udaru bili Hrvati i Muslimani, mada je Zakon prvobitno bio donesen sa ciljem da se spreci prodaja imanja Srba na Kosovu Albancima.

U toku 1966. godine Helsinskom odboru su se obracali gradjani koji su imali velikih problema prilikom dobijanja odobrenja za sklapanje pravnih poslova sa nekretninama.

Slucaj M. E. rodjene u Beogradu 1976. od oca Muslimana ili Albanca (iako nema podataka o nacionalnosti, ime upucuje na jedno od ova dva porekla), i majke Srpkinje. Resenjem Ministarstva za finansije Republike Srbije odbijen je zahtev za kupovinu garsonjere u Beogradu sa obrazlozenjem da bi navedena prodaja "uticala na promenu nacionalne strukture stanovnistva ili na iseljavanje pripadnika odredjenog naroda, odnosno narodnosti", odnosno mogla bi da izazove "nespokojstvo, odnosno nesigurnost ili neravnopravnost kod gradjana drugog naroda odnosno narodnosti" (clan 3. navedenog Zakona).

Slucaj Safete Rogove, Albanke iz Pristine, koja nije u mogucnosti da legalizuje otkupljeni stan zato sto Ministarstvo za finansije ne daje neophodnu saglasnost: U ovom slucaju drzavni organi koriste sve moguce izgovore kako ne bi dali saglasnost, npr. objasnjenje da je predmet izgubljen, da nije potpun, a od gdje Rogove je trazeno uverenje o drzavljanstvu, koje je ona prilozila. Inace, uverenje o drzavljanstvu se ne trazi od Srba.

Pravo na delotvornu pravnu proceduru

- obezbede svakom licu, cija su prava i slobode, priznate ovim Paktom, povredjena, da raspolaze pravom delotvorne zalbe cak i onda kada bi povreda bila pocinjena od lica koja su radila u obavljanju svojih sluzbenih duznosti;

- obezbede da nadlezna sudska, upravna i zakonodavna vlast, ili svaka druga vlast koja je prema zakonodavstvu drzave nadlezna, resava o pravima lica koja uloze zalbu i da razvija mogucnosti sudskih pravnih lekova:

- obezbede da nadlezne vlasti postupe po svakoj zalbi koja bude usvojena kao opravdana.

Prema clanu 26. Ustava SRJ, svako ima prava na jednaku zastitu svojih prava u zakonom utvrdjenom postupku, i jamci mu se pravo na zalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se resava o njegovom pravu ili na zakonu zasnovanom interesu. Identicnu odredbu clanu 22. sadrzi i Ustav Srbije.

Koliko su ove odredbe Ustava samo proklamativne najbolje svedoci cinjenica da su sudski postupci u Srbiji i Jugoslaviji neprimereno dugi, da ne postoji mogucnost i nacin da se izvrse pravosnazne presude, da ne postoje instrumenti, odnosno kaznene odredbe u pogledu postovanja rokova od strane organa i sudova koji su obavezni da resavaju po zalbama i ostalim pravnim sredstvima. U najvecem broju slucajeva gradjani se suocavaju sa nemogucnoscu zastite i ostvarenja svojih proklamovanih prava upravo u sudskim i postupcima pred drzavnim organima. Ukratko, ne postoji mehanizam obezbedjivanja da sudska i druga vlast resavaju po zalbama, niti da postupaju po opravdanim zalbama, osim u retkim slucajevima kada su predvidjene mere u slucaju "cutanja administracije".

Clan 14. Pakta o gradjanskim i politickim pravima zahteva da se sudjenja obavljaju bez nepotrebnog odugovlacenja. Ni Ustav Srbije ni Ustav Jugoslavije nemaju ovakvu odredbu, iako u praksi najvise prituzbi na rad sudova ima zbog duzine postupka. Ovakva duzina postupaka nije samo rezultat haosa koji vlada u pravosudju, kao i u celom drustvu, vec je i vrlo pogodno sredstvo za manipulaciju.

Nijedna pravosnazna presuda o obavezi banaka da gradjanima isplate staru deviznu stednju gradjanima do danas nije izvrsena.

S. B. je 4. aprila 1966. podnela privatnu tuzbu V opstinskom sudu radi klevete. Do zakljucenja ovog izvestaja nije zakazana rasprava.

R. M. (izbeglica) podneo je tuzbu Privrednom sudu u Sremskoj Mitrovici 21. novembra 1995. Do zakljucenja izvestaja nije zakazana rasprava.

G. N. je podneo tuzbu IV opstinskom sudu u Beogradu 18. jula 1991. godine. Presuda prvostepenog suda doneta je 30. juna 1995. godine, posle 15 rocista. Ni na jednom od njih se drzava (tuzena) nije pojavila. Po zalbi tuzioca Okruzni sud do zakljucenja ovog izvestaja nije odlucio.

(Nastavice se)