STA (NE) DONOSI DRUGA VERZIJA ZAKONA O SVOJINSKOJ TRANSFORMACIJI

Jovan Gorcic

Na Okruglom stolu Udruzenja pravnika u privredi Jugoslavije u Vrnjackoj banji 22.05.1997. imali smo priliku da se upoznamo sa novom radnom verzijom pomenutog zakonskog projekta. Saopstenje o tome koja su nova resenja pripremljena dobili smo od jednog od clanova komisije koja na njemu radi - prof. dr Mirka Vasiljevica, predsednika Udruzenja.

Po svemu sudeci koncept zakona nece biti bitno promenjen. Uvodnicar je istakao da nema sporova oko strateskih ciljeva reforme naseg privrednog sistema u cijem je sredistu privatizacija, da bez novih svojinskih odnosa nema konkurentnosti i efikasnosti privredjivanja, da se ovim zakonom seje novo seme buducnosti i sl. Zatim je izneo da su i u drugoj radnoj verziji sacuvana ("da cine kicmu zakona") polazisna opredeljenja iz prethodne radne verzije zakona i saopstio je i neka nova resenja kojima se zakonski tekst poboljsava. On je posebno istakao da je i ova verzija (kao i ranija) zasnovana na vise modela privatizacije, na modelu participativne ekonomije (drustvena svojina se poklanja, odnosno nudi na otkup sa velikim popustima pre svega radnicima i penzionerima) kao osnovnom modelu, a zatim i na modelu prodaje preostalog dela potencijalnim domacim i inostranim kupcima, zatim namodelu dokapitalizacije, konverzije dugovanja u ulog, kao i na modelu privatizacije odredjenih preduzeca po posebnom programu Vlade Republike Srbije. U tom smislu resenja su sledeca:

1) I dalje je zadrzan princip dobrovoljnosti (autonomnosti - "da preduzece bude gospodar sudbine svojih svojinskih promena") privatizacije drustvenih preduzeca osim drustvenih preduzeca koja su ispunila uslove za otvaranje stecaja, koja ce biti obavezna da idu u privatizaciju, o cemu odluku donose poverioci;

2) zadrzavaju se tri vrste rezima privatizacije za tri vrste privrednih subjekata (za tri grupe preduzeca) i to rezim privatizacije za ona drustvena preduzeca koja o njoj autonomno odlucuju, zatim za ona preduzeca koja se moraju transformisati po programu vlade (u prvoj radnoj verziji to su ona preduzeca koja imaju strateski znacaj, velika preduzeca, koja imaju zaduzenost vecu od jedne polovine trajnog kapitala i ona koja su nelikvidna duze od jedne godine) s tim sto je sada jasno receno da pomenuti uslovi moraju kumulativno da se ostvare, a javna preduzeca ce se privatizovati po posebnom zakonu;

3) da bi sve interesne grupe bile zadovoljene doslo je do navodnog prosirenja kruga ucesnika (bolje reci korisnika) u modelu participativne ekonomije u kome, pored "stvaraoca" postojece drustvene svojine - radnika i penzionera iz materijalne proizvodnje, pravo na osnovni i dodatni popust, ali ne i pravo na poklon, imaju i zaposleni i penzioneri van preduzeca - iz privrede i vanprivrede, s tim sto je u novoj verziji Zakona naglaseno da zaposleni i penzioneri u "svojim" drustvenim preduzecima imaju apsolutni prioritet pri kupovini sa popustom, a to prakticno znaci eliminaciju ostalih;

4) novinu predstavlja uvodjenje kriterijuma radnog staza po osnovu koga se za jednu godinu radnog staza na poklon (kod popusta je brisan kriterijum radnog staza) moze da dobije oko 400 DEM, sto za 40 godina radnog staza napr. iznosi 16.000 DEM;

5) radnicima i penzionerima u materijalnoj proizvodnji se poklanja 30 odsto drustvenog kapitala, za otkup sa popustom se izdvaja 40 odsto drustvenog kapitala, a za trzisnu prodaju ostaje jos 30 odsto, prisutna je i alternativa da se radnicima i penzionerima iz materijalne proizvodnje pokloni 50 odsto drustvenog kapitala;

6) radnici i drugi vlasnici ne mogu prodavati deonice koje su dobili na poklon dve godine od dana stupanja na snagu zakona, osim ako imaju 65 godina starosti u kom slucaju ovaj rok iznosi jednu godinu;

7) da se 10 odsto od drustvenog kapitala koji se privatizuje prenosi na fond iz koga ce se isplacivati stara devizna stednja;

8) formira se fond drzavne imovine u koji se uplacuju sredstva ostvarena od prodaje drustvenog kapitala koji ce dobiti tzv. prioritetne (participativne) akcije preduzeca bez prava upravljanja, s tim sto na zahtev preduzeca 25 odsto njegovih akcija koje odlaze u taj fond, moze da se, povratno, reinvestira u to preduzece;

9) umesto tri faze transformacije po prvoj verziji, u drugoj su predvidjene dve; prvi i drugi krug transformacije (prodaja akcija sa popustom zaposlenima u preduzecu i zaposlenima van preduzeca i prodaja akcija bez popusta) stapaju se u jedan krug, a drugi krug cini prodaja neprodatih akcija iz ovog prethodnog kruga;

10) ukazano je i na neke druge novine kao sto su da se dokapitalizacijom moze otkupiti drustveno preduzece ili njegov deo i bez ijednog dinara, ako se sve investira u preduzece, da se model konverzije duga u akcije stimulise sa 20 odsto stimulacije, preduzeca u sporu sa Republickom agencijom za procenu vrednosti drustvenog kapitala mogu se transformisati u roku od godinu dana od pravosnaznosti resenja koje dobiju, da je za sticanje vise od 20 odsto akcija preduzeca od strane spoljnog investitora neophodna saglasnost nadleznog organa preduzeca. Uvodnicar je istakao i da po misljenju Komisije ne treba otvarati problem denacionalizacije jer bi onda navodno bilo neophodno da prodju jos tri godine da bi se doslo do Zakona o privatizaciji, a da u drzavnom sektoru ima dovoljno imovine da se i taj problem zatvori, ukazano je i na znacaj "logistike", edukacije i informisanja za uspesnu primenu Zakona, jer se ocekuje da imamo oko 4.000.000 gradjana u akcionarstvu i dr.

Iz iznetog ocigledno proizlazi da model privatizacije iz prve radne verzije zakona ostaje isti, da iz javne rasprave nisu prihvacene sugestije koncepcijskog karaktera vec samo neke od onih koje se mogu iskoristiti za kozmeticko poboljsanje teksta zakona. Time se dovodi u pitanje uspesnost privatizacije ali se otvara i pitanje o rizicima (posledicama) ekonomskim, socijalnim, politickim, usvajanja ovako predlozenih resenja.

Privatizacija nece uspeti ako se zadrzi princip dobrovoljnosti, ako se najveci deo drustvenog kapitala pokloni u situaciji kada bez dodatnog kapitala nasa privreda propada, ako se taj poklon cini samo radnicima i penzionerima u materijalnoj proizvodnji i ako se privatizacija ne vrsi na trzisnim principima - ako pored procene nema mogucnosti da se prodaja izvrsi i na osnovu neposredne pogodbe, ako nema trzisne infrastrukture (trzista kapitala - akcija, fiducijarnih organizacija i sl.)

Najbitnije je da se drustvena svojina kao promasen svojinski koncept, koja je neefikasna i koja vodi propasti drustvene privrede, obavezno, oroceno (eventualno po fazama) i sto pre privatizuje, kako je to ucinjeno u bivsim komunistickim zemljama koje kroz ovaj proces najuspesnije prolaze. Jos uvek se ne shvata ili se zbog odnosa politickih snaga ne prihvata da je nas odnos prema svojini nase razgranicenje prema proslosti i buducnosti. To je ispit nase zrelosti za tranziciju koji mozemo poloziti ali na kome mozemo i pasti. Sada smo vrlo blizu ovom drugom. Ili ostajemo u proslosti ili ulazimo u novu buducnost. Ili cemo sa prosloscu da raskinemo jer nam je malo toga dobrog donela ili se ne mozemo iz nje izvuci.

Nije slucajno da je svojina centralna ustavna kategorija. Ali i ustav moze biti los. Nasa ustavna odredba o ravnopravnosti svih oblika svojine je upravo takva. Ona je losa za narod, ali navodno ne moze da se promeni. Po toj odredbi drustvena (neefikasna) svojina, ona svojina koja nas gura (vuce) u propast i koja nigde u svetu kao takva ne postoji, koja nema titulara i koja je nasa izmisljotina, ravnopravna je sa privatnom i drzavnom. Iz toga je izveden princip dobrovoljnosti privrednih subjekata da se privatizuju kada oni to hoce. Zadrzavanje drustvene svojine je akt zadrzavanja komunisticke proslosti u ekonomiji ciji zarobljenici ostajemo. Privatizacija je akt (cin) kojm se priznaje da je socijalisticka (komunisticka) revolucija u Jugoslaviji u stvari bila kontrarevolucija, te da su akti nacionalizacije i tzv. eksproprijacije eksproprijatora bili veliki civilizacijski korak unazad pa i zlocin prema onima koji su tu svojinu stekli, ali i prema narodu i gradjanima jer ih je ta svojina ojadila i osudila na poluvekovnu stagnaciju pa i retardaciju.

Posle poluvekovnog izgubljenog razvoja dosli smo u situaciju da se moramo vratiti na privatnu svojinu i period prvobitne akumulacije kapitala. Privatna svojina je osnovno ljudsko pravo i pravo na civilizacijski napredak i kao takva mora ustavno i zakonski da se uvede i zastiti kako je to u razvijenim privredama kapitalistickih zemalja. Svojina je temelj privredjivanja, a kada je ona neefikasna, ne moze biti efikasno ni ono sto se na tom temelju gradi. Cela zgrada privrednog sistema kod nas, izgradjena na (svacijoj i nicijoj) drustvenoj svojini, neprekidno se rusi. To su neostvareni profiti, sto znaci da nema (dovoljne) kapitalizacije odnosno akumulacije, to su promasene investicije i gubici koji su danas svi locirani uglavnom u preduzecima u drustvenoj svojini, to su i nezaposlenost i neproduktivna uposlenost i drugi neracionalni troskovi u drustvenim preduzecima, ali su to i zarade i penzije ispod socijalnog minimuma i neprihvatljivo nizak standard i kvalitet zivljenja za vecinu gradjana u ovoj zemlji. Uz to drustvena svojina ne moze ni da se zastiti. Ona je pravi rudnik za nekontrolisano (spontano) prelivanje drustvenih sredstava u privatnu svojinu, za korupciju i sl. Ako se ne sprovode obavezna i brza privatizacija mozemo ocekivati jos goru buducnost, ali i to da uskoro nece imati vise sta da se privatizuje.

(Kraj u sutrasnjem broju)