Kosovo izmedju prava naroda i prava drzave

Slucaj raspada jugoslovenske drzave, CSSR i SSSR pokazao je da se medjunarodna zajednica jasno opredelila za postovanje teritorijalnog integriteta federalnih jedinica u ovim spomenutim drzavama. U Jugoslaviji nije bilo saglasnosti oko takvog raspleta sto je dovelo do rata i medjunarodnog pritiska da se postuju teritorije federalnih jedinica

Dr Dragoljub Micunovic

U svim raspravama o Kosovu bilo je pozivanja i na medjunarodne paktove, povelje i principe medjunarodnog prava. U pocetku su dominirala pitanja ljudskih prava i pozivanje na odgvarajuce paktove o ljudskim i gradjanskim pravima. Kasnije, akcenat je pomeren sa individualnih na kolektivna prava, preciznije - na prava nacionalnih manjina. Danas su u razgovorima o Kosovu ljudska, individualna prava, kao i prava nacionalnih manjina potisnuta u drugi plan, dok je pitanje secesije, izdvajanje iz Srbije i stvaranje posebne drzave ili poludrzave u konfederaciji, izbilo u prvi plan. U ranijim raspravama bilo je, veoma cesto, pomesano pitanje ljudskih prava i politickih zahteva, pa mnogim stranim posmatracima nije bilo sasvim jasno da li albanska deca na Kosovu ne idu u skolu jer nema skole, nema nastave na maternjem jeziku - ili bojkotuju skole, politicki protestujuci zbog promene ustavnog polozaja Autonomne pokrajine Kosova bez njihove saglasnosti.

U sadasnjim raspravama predstavici Albanaca sa Kosova isticu, pre svega, zahtev za sopstvenom drzavom, ne priznajuci Srbiju i Jugoslaviju kao svoju drzavu i ne ucestvujuci u politickom zivotu Srbije, neizlaskom na izbore i stvaranjem alternativnih politickih institucija.

Zahtev za stvaranje Nezavisne drzave Kosovo aktivirao je dva principa medjunarodne politike: pravo naroda na samoopredeljenje i pravo drzave na svoj teritorijalni integritet. Prvi princip samo je uslovno u sferi medjunarodnog prava. Artikulisan na mirovnoj konferenciji nakon Prvog svetskog rata, u izjavama americkog predsednika Vilsona, ovaj princip nije dobijao verifikaciju u medjunarodnim odnosima. Drugi svetski rat i njegov epilog bili su najudaljeniji od njegove primene. Deklaracija Ujedinjenih nacija iz 1948. godine pominje ovaj princip, ali u nepreciznom znacenju: da li pravo naroda na samoopredeljenje u smislu izbora svoje vlasti, ili pak i pravo na stvaranje sopstvenih drzava menjanjem granica. Prakticno ovaj princip je samo afirmisao narodni suverenitet nasuprot kolonijalizmu. No, bez obzira sta su mislili pisci deklaracije bilo je jasno da to ne moze postati princip medjunarodnog prava, jer bi njegova dosledna primena znacila stvaranje nekoliko stotina novih drzava i promene gotovo svih granica postojecih drzava.

Mnoge etnicke grupe i narodi poput Kurda, Kasmiraca, Baskijaca i drugih, decenijama su nastojali da stvore svoje drzave na teritoriji postojecih drzava, ali uprkos mnogim zrtvama, bez uspeha.

Pravo naroda na samoopredeljenje naslo se u suprotnosti sa zeljom medjunarodne zajednice da se obezbedi mir postovanjem utvrdjenih granica. Teritorijalni integritet drzava ogranicava pravo naroda na samoopredeljenje, jer najcesce samoopredeljenje naroda otvara spor oko granica, koji se samo u retkim slucajevima resava mirnim putem. Vecina drzava u svetu ima u sastavu nacionalne manjine, koje u nekim slucajevima teze izdvajanju u posebne drzave ili pripajanju drugim drzavama - najcesce susednim drzavama u kojima pretezno zive pripadnici istog naroda. Sa tom realnoscu postoje drzavne granice u savremenom svetu i njih garantuje medjunarodna zajednica. Jednostrano nepriznavanje i prekrajanje medjunarodno priznatih granica ugrozava medjunarodni mir.

Slucaj raspada jugoslovenske drzave, Cehoslovacke i Sovjetskog Saveza pokazao je da se medjunarodna zajednica jasno opredelila za postovanje teritorijalnog integriteta federalnih jedinica u ovim spomenutim drzavama.

U Jugoslaviji nije bilo saglasnosti oko takvog raspleta sto je dovelo do rata i medjunarodnog pritiska da se teritorije federalnih jedinica postuju. Pozivanje na pravo na samoopredeljenje naroda prilikom jednostrane secesije pojedinih jugoslovenskih republika dovelo je i medjunarodnu zajednicu u situaciju da kombinuje pragmatizam i principijelnost.

Iako su se sprovodjenjem brzometnih referenduma republike pozivale na pravo naroda na otcepljenje, medjunarodna zajednica je to priznala, ali odmah zatim stavila do znanja da se to tretira kao raspad drzave na sastavne republike, pa su unutrasnje granice SFRJ postale spoljne granice nastalih drzava.

Rasprava o statusu Kosova odvija se kroz suprotstavljanje ovih dvaju principa. Albanski politicki vodji insistiraju na prvom principu, a srpska strana posto je sve izgubila insistiranjem na prvom principu, pristaje uz drugi uzdajuci se u medjunarodnu garantiju teritorijalnog integriteta drzave. Albanska strana nastoji da internacionalizuje problem pozivajuci se na princip samoopredeljenja naroda i politicku volju da izadje iz sastava Srbije i Jugoslavije, ocekujuci da medjunarodna zajednica izvrsi pritisak na Srbiju u tom smeru, zeleci da pregovore vodi uz posrednistvo medjunarodnog faktora, ignorisuci postojanje Srba na Kosovu. Zvanicna politika Jugoslavije i Srbije protivi se svakoj internacionalizaciji insistiranjem da je to unutrasnja stvar Srbije. Tako pravog dijaloga nema, ni pomeranja pozicija u smeru resavanja problema i poboljsanja situacije.

Povodom internacionalizacije kosovskog pitanja valja jasno razmotriti - u cemu je ona moguca u cemu nije. Kada su ljudska prava u pitanju - individualna i kolektivna, sve ono sto je obuhvaceno medjunarodnim paktovima i konvencijama o gradjanskim pravima i nacionalnim manjinama, dostupno je medjunarodnoj kontroli - jer je Jugoslavija nastavljac medjunarodno-pravnog kontinuiteta sa SFRJ - koja je pomenute paktove i konvencije potpisala. Ali, ne moze biti internacionalizacije kosovskog pitanja kada je rec o statusu Kosova kao unutrasnjim ustavno-pravnim resenjima - ukoliko ne ugrozavaju gradjanska i kolektivna prava - nema mesta medjunarodnom mesanju. Medjunarodna zajednica ne pise ustav nijednoj zemlji vec se on donosi u parlamentu svake suverene zemlje.

Stvar je politicke mudrosti i oportunosti da se brojnoj nacionalnoj manjini obezbedi visok stepen autonomije, da se razvija demokratski politicki proces, razvija lokalna samouprava i autonomija. Dijalog sa politickim vodjama albanskog stanovnistva je neophodan - bez predrasuda treba otvoriti raspravu o strateskim ustavnim resenjima jugoslovenske drzave, obezbediti punu ravnopravnost svih gradjana i svih etnickih grupa, uvazavajuci realnost politickih odnosa u zemlji. Potreban nam je mir i uzajamno uvazavanje, dijalog umesto sile i politike svrsenog cina. Potrebna nam je i svest da mi jugoslovenski gradjani moramo sami dogovorom naci prihvatljiva resenja - ne ocekujuci njihovo nametanje spolja. Moramo sami naci oblike i punocu ravnopravnosti i slobode za sve.

(Izlaganje na skupu "Kosovo - bure baruta" odrzanom 30. maja u Becu)