Gradjani kao prinudni kreditori bankrotirane drzave

Stabilne cene su razgolitile dva kljucna problema: da je privreda bez akumulacije mrtav organizam i da je u javnoj potrosnji skriven deficit velicine 14 odsto drustvenog proizvoda koji se ne moze zabasurivati sa ovakvom stabilizacionom kozmetikom. A taktika je prosta - kad ljudima ne das plate i penzije oni se ne mogu javiti ni kao potrosaci na robnom i deviznom trzistu

Bojana Jager

Sada je vec potpuno jasno sta ce biti predizborni adut socijalista na ekonomskom planu. Vecem delu stanovnistva, koje se grubo suocilo sa sve dubljim siromastvom (licnim i drzavnim), vlast ce ponuditi trampu - masovno ne mozemo da isplatimo plate i penzije, ali vam zato nudimo stabilne cene i iluziju o cvrstom dinaru. Dok strajkujete ne tresite se, kada se konacno budete dokopali polovine od neke polovine svojih primanja za bog te pita koji mesec, za te pare mozete da kupite istu kolicinu roba. Predsednik savezne vlade Radoje Kontic ne samo da je najavio mirovanje cena u sledecih godinu dana, vec je otisao i korak dalje spominjuci deflaciju, odnosno smanjenje opsteg nivoa cena, mozda vec od jula. Sve to potkrepio je zvanicnim podacima o mirovanju cena u poslednjim mesecima. Jedino sto nije objasnio jeste da ovakva situacija nije odraz zdravlja domace ekonomije, u kojoj je prakticno sve ostalo na nizbrdici: proizvodnja stagnira, uvoz je dvostruko veci od izvoza (za sta se trose poslednje devizne rezerve), nezaposlenost je milionska, a penzije i plate su male i kasne po vise meseci...

Nultu inflaciju danas odrzava siroko uspostavljeni sistem prinudnog kreditiranja bez ikakvih posledica po duznike. Rastuci budzetski deficit i neispunjavanje obaveza prema njegovim korisnicima predstavlja, u stvari, kredit koji drzava od njih nasilno uzima i ne pita. Isto cine i javna (drzavna) preduzeca, koja ne izvrsavaju svoje obaveze. Visoki spoljnotrgovinski deficit je, prakticno, zaduzenje prema inostranstvu koje ne moze beskonacno dugo da se uvecava. Brojna drustvena preduzeca, masovno ne placajuci obaveze prema dobavljacima, bankama i sopstvenoj radnoj snazi, takodje, od njih prisilno uzimaju kredit. Takvi dugovi i neizmireni racuni su iz dana u dan sve veci i postaju nacin da se prevesla nestasica novca.

Generalna taktika je prilicno jednostavna: drzava vodi monetarnu i fiskalnu politiku usmerenu na redukovanje traznje. Ako se ne izvrsavaju obaveze budzeta i fondova ili, prostije receno, ako se ljudima ne daju plate i penzije - onda se oni ne mogu javiti ni kao potencijalni potrosaci na robnom i deviznom trzistu. To odrzava cene i kurs stabilnim, ali istovremeno i umrtvljuje proizvodnju, u situaciji kada fabrike ionako imaju sve manje za koga da proizvode. Postoji, zapravo, circulus vitiosus a iz ove svojevrsne zamke u kojoj se nasla jugoslovenska privreda moguce je izaci jedino ukoliko se dobiju eksterna sredstva iz inostranih izvora. No, to je problem koji ne pripada samo ekonomskoj, vec i politickoj sferi, konstatuju u Institutu ekonomskih nauka. Stabilne cene su, prakticno, samo razgolitile dve osnovne cinjenice: da u privredi problem nije u nedostatku novca kao transakcionog sredstva, vec je osnovni problem u nedostatku akumulacije, a da je u javnoj potrosnji skriven deficit velicine 14 odsto drustvenog proizvoda, koji se ne moze zabasuriti ovakvom stabilizacionom kozmetikom.

Za popunjavanje tih supljih dzepova vlasti je potrebno povecanje kolicine novca. Drzava je svesna da ne sme da ga stampa, jer ce brzometno proizvesti novu inflaciju, pa cak suprotno, sa izvlacenjem novca iz privrede radi odrzavanja stabilnih cena i kursa, proizvodi njenu dodatnu nelikvidnost. Ujedno je u nekoliko proteklih meseci monetarna vlast bila prinudjena da trosi oskudne devizne rezerve (navodno su i one vec alarmantno niske) zbog uvoza i ocuvanja deviznog kursa, a na taj nacin je u stvari pokrivana razlika izmedju vece potrosnje i manje proizvodnje u zemlji. Postaje sve ocitije da ceh nulte inflacije neko mora da plati. Izbor je krajnje skroman: ili ce se dalje produbljivati privredna recesija, a planirane stope rasta izvoza i proizvdnje postajace sve vise misaona imenica, ili ce se celokupan sektor drustvene nadgradnje reformisati i prilagoditi materijalnim okolnostima, sto se ni ne najavljuje.

Mogucnost da poveca kolicinu novca, a pokusa da izbegne inflaciju, vlast ocigledno vidi u prodaji "porodicnog srebra", poput najavljene prodaje PTT. Na taj nacin drzava bi dosla do novih deviza (posto preko izvoza ili dotoka investicionog kapitala iz inostranstva nije u stanju da ih obezbedi) i na toj osnovi izvrsila bi novu remonetizaciju za pokrice pomenutih deficita. Neki ekonomisti smatraju da ceo sadasnji koncept nategnute stabilnosti zavisi od buduceg priliva dodatnih deviznih sredstava, drugi se boje da se upravo on ne iskoristi kao zamena za monetarnu ekspanziju u korist potrosnje. Ukoliko se takva infuzija ne dobije na vreme, rupa u drzavnim finansijama preti da u jednom zalogaju proguta postojecu stabilnost cena i deviznog kursa. U ocekivanju ovog deviznog spasa spolja vlast, doduse, ima preko leta skroman manevarski prostor u povoljnom sezonskom efektu zelene pijace, mladih krompirica i punog stomaka za malo para. Jesen je vec mnogo nezgodnija, jer tada po pravilu na red dolaze nove cene struje, grejanja, benzina i slicno, odnosno svega onoga sto drzava direktno kontrolise i gde za sada politicki ne dopusta da cene rastu i ugrozavaju raspolozenje osiromasenog birackog tela.

- U takvoj situaciji spominjanje deflacije od jednog predsednika vlade je neodgovorno i svedocli o konfuziji u njegovim mislima, tvrdi dr Bosko Mijatovic. - Deflacija, prvo, nije potrebna, i drugo, ona previse kosta. Stabilnost cena sasvim zadovoljava makroekonomske aspiracije i nije nam potrebno smanjenje opsteg nivoa cena, posto ne postoji neko sidro koje bi moralo da bude branjeno deflacijom. Zatim, smanjenje cena je znatno teze postici nego odrzati stabilnost, posto su cene uglavnom neelasticne nadole. Zato bi nasilan pokusaj deflacije doveo do daljeg pada proizvodnje, sto nasoj zemlji svakako nije potrebno. To potvrdjuje i iskustvo iz 1990. godine, kada je Ante Markovic pokusao da obori cene za oko 15 odsto da bi odbranio fiksni kurs dinara, objasnjava dr Mijatovic.

Po njegovom misljenju strategija vlasti je jasna i svodi se na odrzavanje monetarne stabilnosti i povecanje potrosnje.

- Oba cilja su dobra za predizborno obradjivanje glasaca. Odrzavanje stabilnosti deluje kao znak ozbiljnosti ekonomske politike i psiholoski pozitivno utice na glasace koji se boje ponavljanja hiperinflacije iz 1993. Sa druge strane, primetno povecanje potrosnje stanovnistva bi, takodje, povecalo izborne sanse vladajuceg rezima. Problem sto proizvodnja ne raste pa se potrosnja ne moze povecati bice resen tako sto ce biti rasprodato nacionalno blago ove zemlje po niskim cenama, ali ce to biti dovoljno da se za nekoliko meseci povecaju penzije i zarade osetljivih kategorija stanovnistva. Ako to povezemo sa privatizacijom, koja ce delu odrasle populacije doneti poklone u obliku drustvenog kapitala, vidimo da SPS i JUL finansiraju svoju predizbornu kampanju iz drustvenog i drzavnog kapitala, sto je, svakako, zlupotreba vlasti i pozicija rezima, kaze dr Mijatovic.

Niko razuman, naravno, drzavi ne moze prebaciti sto odrzava monetarnu stabilnosti. Ali, ona ne moze da radi iskljucivo to i da koncept nulte inflacije prati i sa nultom spremnoscu da stvarno otpocne i ubrza proces reformi i u privredi i nadgradnji. Ukoliko ekonomske reforme izostanu dogodice se ono sto predocava dr Mijatovic - u tom slucaju restriktivna monetarna politika ce dovesti do propasti preteznog dela drustvenog sektora privrede da bi tek potom privatni sektor preuzeo stvari u svoje ruke. Ali, to je scenario koji kosta silne desetine milijardi dolara i vise godina vremena koga nemamo.