Jaka licnost i slaba federacija

Uoci presudnih politickih manevara koji treba da pokazu hoce li Slobodan Milosevic preuzeti funkciju predsednika SRJ i da li mu ta funkcija, onakva kakva je danas, moze omoguciti da ponovo "homogenizuje" Srbiju i Crnu Goru, svrsisodno je obratiti paznju na jedan kratak pregled strucnih pogleda na ustavno- pravno ustrojstvo predsednika SR Jugoslavije. Rec je o redakcijskom izboru iz rukopisa publikacije "Status i ovlascenja predsednika republike u ustavnim sistemima Jugoslavije, Srbije i Crne Gore", koja bi uskoro trebalo da izadje iz stampe u izdanju Jugoslovenskog udruzenja za ustavno pravo. (Ova publikacija za osnovu ima materijal sa okruglog stola Udruzenja koji je bio organizovan 6. februara ove godine)

Miodrag Jovicic

Formalno prihvatanje nacela podele vlasti u nas, posle duge primene nacela jedinstva vlasti, tzv. skupstinskog sistema, neizbezno je vodilo i ustavnom uredjenju statusa i ovlascenja predsednika republike u sve tri drzavnopravne jedinice (federaciji i dve njene clanice). Pri tome ni u jednoj od tri jedinice nije uveden klasican parlamentarni sistem. Na nivou federacije, ustavno je konstituisan tzv. racionalizovani parlamentarizam, uz primenu kancelariskog principa, sto znaci da su predsedniku republike data u osnovi samo ceremonijalna i protokolarna ovlascenja (kao u klasicnom parlamentarizmu), a da je kao kljucna figura sistema zamisljen predsednik Savezne vlade, sa znatno vecim ovlascenjima od ovlascenja premijera u klasicnom parlamentarnom sistemu. U dve federalne jedinice, Srbiji i Crnoj Gori, konstituisani su mesoviti parlamentarno-predsednicki sistemi, u okviru kojih su elementi prezidencijalizma znatno izrazeniji u Srbiji nego u Crnoj Gori, jednim delom i zbog vec tragikomicnog neuskladjivanja ustava Srbije sa saveznim ustavom.

O ovim razlikama u statusu i ovlascenjima tri predsednika republike moze se raspravljati iz vise aspekata.

Jedan je cisto teorijske prirode i tice se prednosti i nedostataka svakog od mogucih resenja. Tu u nauci o drazvi i ustavnom pravu postoje veoma razlicita gledista, koja se jednim delom oslanjaju i na ustavne koncepcije i realno ostvarivanje resenja prihvacenih u pojedinim drzavama. Kao sto inace cesto biva kada su u pitanju institucije, dakle "pronalazak" ljudske pameti, verovatno da idealnog resenja statusa i ovlascenja sefa drzave nema, da svako od tih resenja ima svoje prednosti i mane.

Drugi bi aspekt bio utvrdjivanje razloga uvodjenja toliko razlicitih resenja na nivou federalnih jedinica. Kojim motivima, i sa kakvim namerama su se ustavotvorci, odnosno preciznije receno ustavopisci - jer su sva tri ustava u sustini oktroisana - rukovodili prilikom koncipiranja ustavnih resenja? Pri prosudjivanju o ovome morali bi se uzeti u obzir razliciti momenti, od kojih samo pominjem neke: snazni recidivi autoritarnosti, zaziranje od pravog politickog pluralizma, prave demokratije i prave pravne drzave; zadrzavanje kardeljevske koncepcije o slaboj federaciji i jakim federalnim jedinicama, u skladu s devizom "Federacija je ono sto se dogovorimo", a ako se ne dogovorimo, onda neka svako ide na svoju stranu; teznja da s obzirom na ociglednu nesrazmeru u velicini i snazi dve federalne jedinice predsednik Srbije bude kljucna licnost celog sistema itd.

Treci aspekt ticao bi se prakse funkcionisanja tri ustavna sistema, odnosno konkretno nacina na koji predsednici republika ostvaruju svoj status i ovlascenja. Iza nas je vec nekoliko godina vazenja sva tri ustava, pa ima dovoljno materijala i za procenjivanje ponasanja predsednika republika, njihovog koriscenja ili nekoriscenja ustavnih ovlascenja, njihovog veceg ili manjeg ogresenja o ustav. Kada je u pitanju predsednik SR Jugoslavije, tu se u okviru njegovih minornih ovlascenja, moze uglavnom govoriti o nekoriscenju i tih i takvih ovlascenja. Obratno, kada je rec o predsedniku Srbije, ima bezbroj dokaza i autoritarnog njegovog ponasanja i grubih povreda ustava. Time je on svakako izlazio iz okvira svojih i inace velikih ustavnih ovlascenja. Najzad, u slucaju Crne Gore, reklo bi se, odavde iz Beograda posmatrano, dakle bez dovoljno uvida u konkretne postupke predsednika te republike, da njegovo ponasanje, iako ne uvek adekvatno ocekivanjima od nosioca te visoke funkcije, ipak nije vodilo tako teskim ogresenjima o ustav kao sto je slucaj s predsednikom Srbije, ogresenjima kojima je uostalom svakako veoma tesko naci ravna. - Smatram da bi rasprava o prakticnom funkcionisanju sistema u segmentu statusa i ovlascenja predsednika Republike mogla i danas da bude veoma delotvorna.

Dragan M. Stojanovic

Ustavno resenje u Jugoslaviji, po kome je predsednik Republike odgovoran samo za povredu ustava, navodi na zakljucak da je u pitanju krivicna odgovornost. Medjutim, okolnost da sam parlament utvrdjuje postojanje povrede ustava, bez pravne ocene nekog sudskog organa, kao i njegova sloboda u sprovodjenju postupka diskvalifikacije, mogu samo da znace da se u stvari radi o institutu pravne odgovornosti u kome dominiraju elementi politicke odgovornosti. Stoga je sasvim umesno upozorenje da "diskreciono postupanje parlamenta" nije adekvatno krivicnoj odgovornosti sefa drzave u parlamentarnim republikama. Da je Ustavom Jugoslavije i potonjim saveznim zakonom pomesana politicka sa krivicnom odgovornoscu sefa drzave, pokazuje i skandalozno razresenje Dobrice Cosica, prvog predsednika Savezne Republike Jugoslavije. Potpuno je jasno da je on razresen ne zbog "povrede ustava", nego zato sto je pokusao da, zajedno sa predsednikom Savezne vlade, vodi samostalnu drzavnu politiku i da centar politickog odlucivanja prenese u institucije federalne vlasti. Pravi razlog, dakle, neslavnog odlaska sa politicke scene prvog predsednika Jugoslavije upravo je bilo striktno postovanje saveznog ustava, sto je naravno znacilo "otkidanje" znacajnog dela neogranicene vlasti predsednika Republike Srbije, bar u oblasti vodjenja spoljne politike Jugoslavije, koja je ustavom u potpunosti predata Saveznoj vladi.

Samo je delimicno tacno misljenje da je, po svojim ovlascenjima, predsednik Republike Jugoslavije klasicni sef drzave iz parlamentarnog sistema vlasti. Blize je istini da kompetencije predsednika Jugoslavije idu ispod uobicajenih nadleznosti predsednika parlamentarne republike. Stoga izgleda prihvatljivijim stav da je "najuocljivija karakteristika uspostavljenog sistema izrazito slab polozaj predsednika Republike". Da u ustavnom sistemu Jugoslavije sef drzave raspolaze znatno smanjenom nadleznoscu, jasno je vec i iz toga sto Ustav ne predvidja instituciju premapotpisa za njegove akte. Prema tome, poredjenjem sa ovlascenjima sefa drzave klasicnih parlamentarnih republika, nadleznost predsednika Jugoslavije deluje prilicno skromno, a narocito ako se uporedi sa kompetencijama predsednika Srbije, ona moze da izgleda cak i beznacajno.

Najvaznija tradicionalna nadleznost predsednika SR Jugoslavije je predstavljanje zemlje u unutrasnjim odnosima i u inostranstvu. Mada je ova kompetencija ogranicena na formalnu stranu predstavljanja savezne drzave u medjunarodnopravnom saobracaju, ne mora da znaci da je predsedniku Ustav oduzeo pravo na zakljucivanje medjunarodnih ugovora. Nesporno je samo da predsednik Jugoslavije ne moze da zakljuci ugovore kojima se regulisu politicki odnosi federacije sa drugim drzavama, niti one kojima se tangira savezno zakonodavstvo. S druge strane, kod ovlascenja na izdavanje isprava o potvrdjenim medjunarodnim ugovorima, slicno proglasavanju zakona, moze se postaviti pitanje da li predsednik Republike raspolaze pravom ispitivanja njihove ustavnosti, makar samo u formalnom smislu.

Drugi tradiconalni kompleks predsednickih ustavnih ovlascenja obuhvata njegova prava predlaganja i imenovanja. Pri obrazovanju i funkcionisanju Savezne vlade politicki uticaj predsednika Republike iscrpljuje se samo u predlaganju mandatara za sastav vlade. Medjutim, kako ishod proporcionalnih izbora obicno nudi vise politickih kombinacija za formiranje koalicione vlade, jasno je da predsednicke konsultacije sa sefovima parlamentarnih grupa nece imati cisto protokolarni karakter. I u ovom slucaju moguce je da se ustavna nadleznost predsednika Republike vrsi u aktivnom obliku.

Izuzimajuci nadleznost u rukovodjenju i komandovanju Vojskom Jugoslavije, kao i davanje misljenja Saveznoj vladi u Ustavom odredjenim slucajevima, ostale ustavne funkcije predsednika Republike jedva da i imaju neku politicku tezinu.

Delotvornost predsednicke funkcije, kao neutralne politicke snage, svakako je pre pitanje licnog autoriteta, nego sirih ili uzih ustavnopravnih kompetencija. Nesumnjivo je da samo prestizne i nadmocne licnosti mogu da obezbede visok rang i dostojanstvo predsednickom statusu. Snazna licnost predsednika moze da olaksa konsolidaciju savezne drzave, da podrzi demokratski tok politickog procesa i miran transfer vlasti na osnovu slobodno izrazene volje gradjana, kao i da smirujuce utice na javno mnenje i politiku parlamenta i vlade. Nazalost, opsta je ocena u javnosti da ova politicka uloga sefa drzave znacajno odstupa od politickog profila i drzavnickih sposobnosti aktuelnog predsednika SR Jugoslavije.

Restriktivno samorazumevanje predsednicke funkcije dovelo je do toga da se najvisa drzavna funkcija vrsi kao najobicnija partijska ili cinovnicka sluzba. Predsednik Republike dosada nicim nije pokazao da ima sopstveno politicko misljenje i sopstvenu politicku volju, niti ambicije da samostalno i politicki neutralno obavlja ovu visoku funkciju. Neumereno zastupanje interesa partije i neukusno potvrdjivanje lojalnosti njenom lideru dovelo je do potpune marginalizacije predsednicke funkcije. Figurativno bi se moglo reci da u njenom vrsenju predsednik Republike pre deluje kao lice alieni iuris, nego kao lice sui iuris. U ustavnoj stvarnosti Jugoslavije predsednicka funkcija je bledja od najbledje senke.

Slobodan Vucetic

U vezi sa ustavnim ovlascenjima predsednika Srbije, treba istaci i to da postojanje mesovitog, parlamentarno-predsednickog sistema vlasti u Srbiji, koji se u praksi fakticki pretvorio u predsednicki sistem, bitno odudara od sistema i organizacije drzavne vlasti na nivou federacije i Crne Gore. Naime, Ustavom Jugoslavije i Ustavom Crne Gore uveden je parlamentarni sistem vlasti, sa sefom drzave koji ima samo reprezentativna ovlascenja, cija politicka odgovornost je relativno lako ostvariva u slucaju povreda ustava itd. Ova disharmonija veoma negativno utice na pravno konstituisanje i funkcionisanje savezne drazve. Naime, zbog interesa, pre svega vrha politicke vlasti u Srbiji da sto duze odrzi monopol nad svim vitalnim drzavnim, ekonomskim i drugim funkcijama. Ustav Srbije jos nije usaglasen sa Ustavom SR Jugoslavije koji je usvojen 27. 4. 1992. godine, niti je u tom smislu uopste pokrenuta inicijativa. Iz istih razloga Savezna skupstina za proteklih skoro pet godina nije uspela da donese vise od trecine saveznih zakona na osnovu novog saveznog ustava. Zato je federacija samo formalno suverena drzava, dok su stvarni atributi i instrumenti suverenosti u rukama najuzih republickih i izvrsno-politickih organa, tacnije u rukama vrlo uskih neformalnih grupa. Federacija je, zbog toga, i dalje neka vrsta pravno-politickog provizorijuma, izmedju nedovrsene federacije i fakticke konfederacije.

Na kraju, minimum koji treba ostvariti jeste uskladjivanje Ustava Srbije sa Ustavom SRJ, pri cemu u Srbiji treba uvesti cist parlamentarni sistem. Alternativno, realnije resenje je ubrzano donosenje saveznih zakona na osnovu savezog ustava. Time bi se uspostavio zakonodavnopravni sistem Jugoslavije na osnovu saveznog ustava i njegov primat nad republickim. Ali, nezavisno od ishoda toga procesa, u Srbiji bi, posle narednih republickih izbora, trebalo da se konstituise ustavotvorna skupsina, koja bi na demokratski legitiman i legalan nacin resila pitanje drzavnog uredjenja i oblika vladavine u Srbiji, i time i buducnost Jugoslavije.

Stefan Susic

Predsjednik Republike Crne Gore je clan Vrhovnog savjeta odbrane (koji sacinjavaju predsjednik SRJ i predsjednici republika clanica). Iako predsjednik Republike predstavlja Republiku u zemlji i inostranstvu, problematicna je sa aspekta medjunarodnopravnog subjektiviteta Republike Crne Gore pravna validnost takve odredbe u Ustavu RCG, buduci da Savezna Republika Jugoslavija ima medjunarodnopravno subjetivitet, ali drzimo da se to ne bi moglo odnositi na njene dijelove (republike-clanice), sto objektivno ugrozava pravno ustrojstvo i funkcionisanje savezne drzave. Istina, u cl. 7 Ustava Savezne Republike Jugoslavije data su ovlascenja republikama (clanicama SRJ) da u okviru svoje nadleznosti mogu odrzavati medjunarodne odnose, osnivati sopstvena predsednistva u drugim drzavama, uclanjivati se u medjunarodne organizacije pa, cak, i zakljucivati medjunarodne sporazume, sto u praksi dovodi da se cl. 5 stav 3. Ustava Republike Crne Gore koji propisuje da "Crnu Goru predstavlja predsjednik Republike" tumaci suvise ekstenzivno i to je samo jedan od mnostva razloga koji dovode do razlika u uredjenju organizacije vlasti izmedju savezne drzave i republika clanica. Citiranu ustavnu formulaciju da "Crnu Goru predstavlja predsjednik Republike" trebalo bi strogo normativno tumaciti da se to odnosi prvenstveno u okviru savezne drazve, a sve izvan toga postaje upitno, jer Crnoj Gori (kao clanici federacije) nedostaje medjunarodno-pravni subjektivitet, u smislu medjunarodnog javnog prava.

Iluzorno je ocekivati uspostavu bilo kakvih demokratskih odnosa u autoritarnim uredjenjima koja pocivaju na primitivnoj politickoj kulturi u kojoj je - kako je duhovito neko primjetio - vlast tamo gdje je vodja! I upravo u navedenoj cinjenici lezi osnovni razlog zasto federacija i republike clanice raspolazu pravom samostalnog uredjivanja organizacije vlasti.

Razlog je u politickoj volji monopola i politicke sile i samovolje dvije vladajuce partije u Srbiji i Crnoj Gori.

Razlike izmedju crnogorskog i srbijanskog predsjednika republike svode se formalno na razlike izmedju neke vrste klasicnog parlamentarnog sistema (sa izvjesnim elementima predsjednickog sistema) i mjesovitog parlamentarnog predsjednickog sistema (koji je iz parlamentarnog sistema preuzeo vladu, a iz predsjednickog - "jakog" predsjednika). Medjutim, u sustinskom (faktickom) smislu, posmatrano u okviru republika clanica, sve se svodi na isto. Naime, predsjednik Republike Crne Gore u ulozi predsjednika partije, i to "jakog" predsjednika, preuzeo je cjelokupnu piramidu vlasti, koju on fakticki predlaze i fakticni bira, bez obzira sto transmisiono u formalnom smislu to izgleda drugacije. Tako, kada su u pitanju status i ovlascenja predsjednika Republike Crne Gore (u okviru Crne Gore, dakako) gotovo da nema nikakve razlike u odnosu na srbijanskog predsjednika republike. Stvari izgledaju drugacije kada se posmatraju na podrucju savezne drzave, gdje predsjednik Republike Srbije ima apsolutnu dominaciju sto, s obzirom na demografsku i teritorijalnu participaciju u okviru savezne drzave, postaje logicno u jednom nedemokratskom ambijentu, jer Ustav Republike Srbije ne poznaje, cak, nikakvu Saveznu Republiku Jugoslaviju - jer po njemu Srbija je izvorno suverena drzava. Stoga predsjednik Republike Srbije ima dominantan uticaj i na predsjednika Republike Crne Gore, cija je partija dosla na vlast na energiji srbijanskog "dogadjanja naroda", odnosno Socijalisticke partije Srbije i njenog predsjednika.

Za kreaciju ustavnih normi jednog buduceg ustava od posebnog znacaja je analiza drustvene stvarnosti, odnosno dosadasnjeg faktickog stanja posmatranog kroz ustavnu prizmu. Ne manje znacajno je i postojanje politicke volje vladajucih partija Srbije i Crne Gore, koje bi trebalo jasno da definisu ustavni cilj. Takav cilj, u dosadasnjoj praksi, bio je predmet raznih spekulacija, nagadjanja i otud tako mnogo kontroverzi u tumacenju pojedinih ustavnih odredbi i to medju najvecim autoritetima ustavnog prava.

Stevan Lilic

Sva tri ustava (Jugoslavije, Srbije i Crne Gore) predvidjaju tri standardna nacina prestanka funkcije predsednika republike, tj. istekom (cetvorogodisnjeg - Jugoslavija, odnosno petogodisnjeg - Srbija i Crna Gora) mandata, podnosenjem ostavke i razresenjem (Jugoslavija, Crna Gora), odnosno opozivom (Srbija).

U ovom kontekstu, kao posebno moze se postaviti pitanje da li je zbog tzv. prevremenog prestanka mandata, recimo, usled razresenja (kao sto je bio slucaj sa mandatom prvog saveznog predsednika) ili usled prevremenih izbora (kao sto je to bio slucaj sa prvim mandatom predsednika Srbije), vremenski "komzumiran" i ceo mandat. Iako bi prema dikciji teksta svih ustava, koji vremenski definisu trajanje mandata (na cetiri, odnosno pet godina), na prvi pogled moglo da se zakljuci da se prevremeni prestanak mandata (bez obzira na razlog) ne tretira kao mandat (jer nije ispunjen ustavom odredjeni vremenski period trajanja funkcije), po logici stvari to nije moguce. Ovo iz raloga sto zapoceti mandat (bez obzira na stvarno vreme njegovog trajanja) predstavlja mandat u punom smislu te reci koji se ipso facto "konzumira" samim tim sto je zapocet. U prilog ovom resenju (npr. u slucaju Srbije) govore i odredbe Zakona o izboru predsednika republike (cl. 1) koji upucuje na Zakon o izboru narodnih poslanika koji se, kao supsidijaran primenjuje i na izbor, odnosno opoziv predsednika republike, kao i samog Ustava Srbije, prema kojem "danom verifikacije mandata novih narodnih poslanika prestaje funkcija narodnih poslanika ciji mandat istice" (cl. 75. st. 2). Kako raspisivanjem prevremenih izbora, narodnim poslanicima prestaje poslanicki mandat koji je u toku, tako i raspisivanjem prevremenih izbora za predsednika republike, predsedniku republike prestaje mandat koji je u toku. Drugim recima, verifikacijom novog predsednickog mandata, ex constitutione i ex lege prestaje raniji predsednicki mandat. To znaci da nakon verifikacije novog predsednickog mandata nema mogucnosti da se naknadno "odradi" onaj vremenski period u kojem mandat nije ostvaren, kao i to da se u ustavnom smislu skraceni pedsednicki mandat mora racunati kao pun mandat, tj. bez mogucnosti da se takav mandat tumaci kao mandat kojeg "nije ni bilo", uz eventualnu politicku argumentaciju da nije ispunjen ustavom predvidjen pun vremenski period trajanja predsednickog mandata.

Milan Buzadzic

Ravnopravnost clanica federacije nije data, nego zadata. Sukobi razlicitih interesa latenatna su opasnost. U odsustvu medijatora, ti interesi teze se uskladjuju. To pogotovo ako su razlike, kakav je slucaj sa clanicama SRJ, velike i cesto gotovo nepremostive, u odredjenim istorijskim uslovima. Aleksis de Tokvil je, jos 1835. godine, u vezi sa SAD, pisao da je tesko zamisliti uniju izmedju dva naroda kad je jedan brojniji, jaci i bogatiji, a drugi manji, slabiji i siromasniji, bez obzira na to da li su velicina, snaga i bogatstvo jednoga uzrok slabosti drugoga. Slabiji, kako on kaze, retko imaju poverenja u pravdu i razum jacih.

Imajuci to u vidu, posebno politicku i drustveno-ekonomsku nestabilnosti u vreme donosenja saveznog ustava, razlicito shvatanje osnovnih nacela federalizma, odsustvo demokratskih tradicija, sujeveran odnos prema drzavi, prenaglasenost drzavnosti republika clanica, opterecenost svesti i partijskom drzavom i drzavnom partijom, anahronost postojeceg politickog pluralizma, posebno organizacije i delovanja tek stvorenih politickih stranaka i razlicita gledista politickih snaga na osnove ustrojstva i funkcionisanja savezne drzave, razumljivo je zasto Ustav SRJ sadrzi odredjena kompromisna resenja, pa i neke izrazite konfederalne elemente. U tome kontekstu treba sagledavati i ocenjivati i ustavne odredbe o statusu predsednika republika. Mnogo je lakse bilo predsedniku SRJ dati u osnovi ceremonijalna i protokolarna ovlascenja nego sto je to bilo mogucno kad je rec o predsednicima republika. Uz to, ne treba zaboraviti da je Ustav Republike Srbije predsedniku te republike dao izuzetno velika ovlascenja. Cak i pod pretpostavkom saglasnosti, odnosno uskladjivanja Ustava Republike Srbije sa Ustavom SRJ, mnoga sadasnja ovlascenja predsednika Republike Srbije mogla bi ostati, jer je u Srbiji uveden parlamentarno-predsednicki sistem, a republika clanica samostalno uredjuje organizaciju vlasti svojim ustavom (clan. 6. Ustava SRJ). To je, takodje, sa svoje strane, uticalo da predsednik Republike Crne Gore, iako je u toj republici uveden sistem najpriblizniji klasicnom parlamentarnom sistemu, dobije neka ovlascenja karakteristicna za predsednicki sistem.

Momir Milivojevic

Sefofi drzava danas retko potpisuju medjunarodne ugovore, a jos redje neposredno pregovaraju. Za sastanke sefova se najcesce ostavljaju najvazniji politicki ugovori. Na taj nacin znacaj ugovora nadoknadjuje nedostatak ovlascenja za njihovo potpisivanje kakva su sefovi drzava ranije imali. Danas oni potpisuju ugovore o cijoj su se sadrzini saglasili brojni pregovaraci, a osim toga takvi ugovori najcesce podlezu ratifikaciji u najvisim predstavnickim telima.

Te promene se mogu zapaziti i u jugoslovenskom ustavnom sistemu u kojem su ovlascenja predsednika republike manja nego sto su bila ovlascenja kralja. Predsednik republike samo predstavlja drzavu ali, kao mnogi drugi sefovi drzava, ne moze sam da pregovara i potpisuje ugovore bez posebnog ovlascenja. U tom pogledu se moraju striktno postovati propisi Ustava i Zakona o zakljucivanju i izvrsavanju medjunarodnih ugovora. U protivnom bi se moglo postaviti pitanje povrede Ustava.

Ustavna odredba o tome je tako formulisana kao da treba da zastiti predsednika republike, pa kaze da on moze biti razresen "samo kada Savezna skupstina utvrdi da je povredio Ustav" (cl. 97, st. 7). Medjutim, nigde se ne navodi sta predstavlja povredu Ustava, pa ispada da Savezna skupstina moze slobodno da ocenjuje da li je Ustav povredjen ili nije. Iako je Ustav u velikoj meri politicki akt, on je istovremeno i najvisi pravni akt, pa ocena o tome da li je povredjen ili nije ne moze da bude samo politicka, a da bi ocena bila i pravna moraju postojati bar neka merila za utvrdjivanje povrede. Po samom tekstu Ustava, Savezna skupstina mora prvo da utvrdi povredu Ustava, svakako po postupku predvidjenom saveznim zakonom (cl. 98, st. 4. Ustava). To znaci da mora da utvrdi cinjenice koje, po njenom misljenju, predstavljaju povredu Ustava. Tek posle toga bi mogla da donese odluku o razresenju. Stvar je pretpostavke da li bi neovlasceno potpisivanje medjunarodnog ugovora predstavljalo povredu Ustava.

To u jos vecoj meri vazi za predsednike jugoslovenskih republika koji ne samo da nisu ovlasceni da pregovaraju i potpisuju medjunarodne ugovore vec ni da predstavljaju Jugoslaviju. Oni bi to mogli samo na osnovu posebnog ovlascenja Savezne vlade. Zabunu moze da izazove clan 7. Ustava po kojem i republike mogu da zakljucuju medjunarodne ugovore u granicama svoje nadleznosti. Medjutim, sumnje ne moze biti da takvi ugovori ne bi mogli da obavezuju Jugoslaviju. Ipak, zbog pravne sigurnosti i potrebe jasnog razgranicenja nadleznosti, cini se da bi prilikom prve revizije Ustava clan 7. trebalo brisati.