Pismo iz Beograda

Gorcin Stojanovic

Noc u Gradu: na mestu gde pocinje novi grad, otet od mocvarnog peska, tamo pored sest crvenih nebodera, blizu usamljenog partijskog sedista, na uglu bulevara sa imenom proleterskog sveca i onog pod imenom krotitelja elektriciteta, uglu koji ponavlja matricu obliznjeg usca (kaze se: "usca dveju reka", gramaticki nepravilno jer je posredi usce jedne reke u drugu; ali ne vredi se ovde pozivati na gramatiku, ovo je zbilja "usce dveju reka", niko sa sigurnoscu ne moze tvrditi da se ovo recno vencanje ne odvija po slobodnoj volji i sili mladenaca, zagrljaj je obostran, jak, silovit, nerazdruziv), na tom, dakle, uglu - tacnije: na jednoj od obala trotoara - stoji grupa ljudi, osvetljena vertikalnim snopom ulicne svetiljke, kao nekakav hor u rdjavoj pozorisnoj postavci anticke tragedije. Gledaju ka kolovozu.

Sta se moze videti na kolovozu?

Moze se videti asfalt prekriven srcom koja se presijava pod elektricnim svetlom poput srebrnog strasa na vecernjoj haljini ili poput sedefastih ribljih krljusti; na tepihu sitnog stakla dva automobila, jedan prevrnut, smesno podignutih tockova uvis, kao macka koja se podaje milovanju po trbuhu, drugi smrskan (pas razbijene njuske?), sa nosem u asfaltu, rascetvoren, razjapljen, izbecenih farova (detinji pogled otkriva u prednjim maskama automobila ljudska lica, farovi su oci, branici usta, haube nos, automobili imaju izraz lica, iscereni su, nasmeseni, opaki, milostivi). Onaj prevrnuti, to je malolitrazna domaca kutijica na tockovima, nekadasnji posao stoleca, sada sluzi za ismevanje u visokooktanskim akcionim filmovima ili kao materijal za konceptualnu umetnost; ovako izvrnut, nasukan na vlazni asfalt podseca na drzavu cije ime od milja nosi na straznjici. Drugi je prozvod one usreciteljske masine sto je ispustila paru po poslednji put, zaustavila se u svojoj anahroniji, svom losem izgledu, svojoj monohromiji, ahromiji, svom odsustvu lepoote, odsustvu svakog pokusaja lepog. Taj se sanduk na tockovima kiti poeticnim imenom slovenske boginje, a evo ga ovde smrskanog, ponizenog, dostojnog sazaljenja.

Gde su ljudi iz automobila?

Vozaci i saputnici (ako ih je bilo) odvezeni su, odneti. Oko olupina krecu se tamne uniformisane prilike, seva blic. Ne vide se tragovi policijske krede, ne vide se obelezene pozicije postradalih. (Asfalt je vlazan.)

Sta se dogodilo ili sta se moglo dogoditi? (Pokusaj rekonstrukcije.)

Beogradski rulet.

Beogradski rulet?

Rec je o vrlo prostoj igri namenjenoj starijim adolescentima. Za igru je potreban jedan automobil sa vozacem i ravna, prazna ulica, po mogucstvu malo siri bulevar, po kojoj je moguce postici veliku brzinu za relativno kratko vreme. Pozeljno je da automobil bude sto vece kubikaze i sto "startniji". Ulica se mora ulivati u drugu, slicnu, tako da pravo prvenstva prolaska kroz raskrsce odredjuje signalno svetlo (semafor). U trenutku kada igra pocinje svetlo ima biti crveno.

Smisao igre?

Smisao (ako ga ima) nahodi se u ogledanju sa sudbinom, ispoljavanju ili dokazivanju licne hrabrosti, prkosenju saobracajnim propisima.

Cilj igre?

Cilj (ako ga ima) bio bi prolazak kroz crveno svetlo najvecom mogucom brzinom, bez obzira na ostale ucesnike u saobracaju. Ovo je ujedno i opis igre. Igra je refleksivna, okrenuta sama sebi i svom igracu, poput pasijansa.

Da li je opisani slucaj primer "beogradskog ruleta"?

Da. (Prema naknadnom saznanju.)

Da li je bilo zrtava?

Ne. Ovog puta.