Jovan Divjak, penzionisani general bosanske vojske o ratnoj i posleratnoj Bosni

Bio sam cesto u prilici da se borim za gradjansku Bosnu, ali SDA je u poslednje dve godine prihvatila ono sto je i Karadzic na pocetku nudio - evo vama deo vase teritorije, evo vam vasa vojska, sudstvo, imacete svoj novac, sve i 'ajde da se malo podelimo

Dragan Banjac

"Armijski i politicki vrh Bosne i Hercegovine postigao je jednu od svojih najvecih toliko zeljenih pobjeda, izvojevanih bez ispaljenog metka. Medju 'vecim brojem' oficira i generala kojima je predsjednik Izetbegovic potpisao penziju nalaze se, definitivno, i generali Jovan Divjak i Stjepan Siber. Utjecajni vojnopoliticki mocnici realizovali su svoj davnasnji san. Medju generalima BiH armije nema vise nijednog 'nemuslimana'. Divjak i Siber, koji moraju da objese epolete o klin, bili su posljednji Srbin i Hrvat sa zlatnim siritima u nekad multi-kulti vojsci. Jovan Divjak, narocito, imao je bezbroj 'nedostataka'. Pored toga sto je Srbin, bio je najskolovaniji general u BiH Armiji, voli ga obicna raja sa ulice, obicni vojnici prasinari i sva djeca kojoj se ne moze lagati o tome ko je ko", pisao je zimus povodom penzionisanja "sarajevske legende" Zlatko Dizdarevic, urednik revije "Svijet". Odlazak Divjaka i Sibera ne govori nista posebno o njima dvojici, kaze Dizdarevic, vec vise govori o "pameti" drzave koja ih se konacno otarasila. I o opredjeljenju te drzave jer "Bosna je zemlja koja se ne odrice tek tako ljudi sto su miljenici raje, prevarenih prasinara s laznim stednim knjizicama i - djece. Tu pravu Bosnu mrze skorojevici, profiteri i lazni borci kojima pravi generali nikada nisu ni trebali", zakljucuje urednik "Svijeta", a nekoliko meseci kasnije Divjak za "Nasu Borbu" govori o tome i - svemu ostalom.

- Prvo, nisam legenda, iako ima mnogo legendi. I zasto bih bio, rekao nam je ovih dana u Sarajevu poprilicno uvredjen "umirovljeni" general bosanske armije Jovan Divjak, rodjeni Beogradjanin, na podsecanje da je tokom rata proglasen legendom i medju najpopularnijim gradjanima Sarajeva, neko koga su svi hteli pozdraviti na ulici. Divjak spada u onu (ne)obicnu vrstu vojnika i oficira koji su se mozda malo prenaglaseno zanimali za literaturu, umetnost uopste, sto je za njega "s najboljim maturskim pismenim radom u gimnaziji" sasvim obicna stvar i "nesto sto je tako normalno produziti".

- Ako bih svodio svoj zivotni vek - onda sam ipak zadovoljan. Srecan sam sto sam ovde i sto sam ovako proveo ovih pet godina, iako je mozda neprimereno situaciji koja se desila gradjanima Bosne i Hercegovine da je to najuspesnijih pet godina moga zivota. Mislim da sam humanizam, koji sam inace nosio u sebi, gajio i iskazao i kao pripadnik Armije BiH i kao gradjanin. Prvo kao vojnik koji je citavog rata bio s vojnicima i moralno ih sve vreme drzao i stalno se trudio da im uputim ljudsku rec i savet kako da sacuvaju zivot. Naravno, uz to je uvek isla i poruka da se oruzje ne upotrebi protiv nezasticenog, protiv civila. S druge strane bio sam u prilici da gradjanima Sarajeva i drugih mesta pomognem u onome sta je tada bilo najbitnije. Bilo da se radilo o invalidu, ranjenom ili gradjaninu, ali sam isto tako kad god je to bila prilika govorio o prekidu rata i genocidu, posebno nad bosnjackim narodom i bio za sve ono sto predstavlja demokratski pomak, ne samo u BiH nego i na ukupnom prostoru bivse Jugoslavije.

Bilo je, posebno tokom rata, govora da ste korisceni i zloupotrebljavani od strane nekih krugova kako vlasti tako i Armije, kojima ste bili paravan?

- Ne mislim da sam bio upotrebljen na nacin koji bi nekom odgovarao a da ja u tome nisam ucestvovao. Naime, voleo sam da kazem, pomalo u sali, a vise u zbilji, da sam ikebana. Medjutim, ljudi nisu ni shvatili bas sta je to znacilo. To je bila moja dupla igra, jer ikebana je, kao sto je poznato, umetnost aranziranja cveca i to svezeg. Da sam bio ikebana, govorio sam za mnogim stolovima nad kojima se razgovaralo o BiH, o sudbini Srebrenice, Sarajeva. I kad kazem da sam bio ikebana - znaci da sam se nalazio i u takvim situacijama da sam mogao nesto reci drugacije nego ostali. O Bosni i Hercegovini posebno. Trebalo je biti na skupu u Barseloni i Londonu, Bonu, Kopenhagenu, i zalagati se na tim medjunarodnim skupovima za multinacionalnu BiH.

Bosna je, ipak podeljena?

- To sto se ideja o multinacionalnoj BiH pocela gubiti u poslednje dve-tri godine problem je stranaka na vlasti i problem BiH. Mislim da je isto tako i u Srbiji i Hrvatskoj, imajuci u vidu cinjenici sto nacionalne stranke ne vide ispred ili iza sebe - gradjane. Vide samo sebe u strankama a ne i drzavu u kojoj zive i kojoj pripadaju. Bio sam cesto u prilici da se borim za gradjansku Bosnu, ali SDA je u poslednje dve godine prihvatila ono sto je i Karadzic na pocetku nudio - evo vama deo vase teritorije, evo vam vasa vojska, sudstvo, imacete svoj novac, sve i 'ajde da se malo podelimo.

Armija BiH nije vise multinacionalna, a Vi ste penzionisani. Kako to dozivljavate?

- Pomalo deprimiran sam otisao iz Armije koja je na kraju, od multinacionalne na pocetku, postala multi, multi, multimuslimanska, odnosno bosnjacka i sa te strane sam nezadovoljan. Medjutim, ukupno gledano, mislim da je ono sto sam uradio doprinelo, barem u delu borbe za multinacionalnu BiH. Bilo je raznih prica i prepucavanja, ali kod mene ni ranije nije bilo dileme, niti je ima sada u tom pogledu. Ja sam jedino uvredjen postupkom vezanim za moje penzionisanje jer mislim da spadam medju one sa kojima je trebalo razgovarati dva minuta pre penzionisanja pa reci: Jovane, treba ili ne treba. A ne da podatak cujem preko televizije i radija, iako smo tog dana (31. decembra prosle godine) bili kod komandanta i nista mi nije rekao. Osecam jednu duboku uvredjenost i to ce me, na neki nacin, citavog zivota opterecivati. Zbog cega prema meni, a naravno racunam i na onih drugih pet generala koji su penzionisani. Zasto prema nama nije postupljeno na jedan human nacin kao sto se desilo da osmog aprila budem pozvan i ponudi mi se da budem u Stabu TO, budem zamenik, odnosno nacelnik Staba.

Koliko je vredelo to sto ste bili jedan od oficira koji se protivio uplitanju politike u vojna pitanja i tvrdili da je takvo ponasanje razlog sto su zrtve bile tako brojne?

- Dajem sebi za pravo da tvrdim - a to je znao da potvrdi i komandant Teritorijalne odbrane Sefer Halilovic kasnije, pa Rasim Delic takodje - da spadam u najstrucnije i najskolovanije i cinjenica je da sam pored njih jos trojice-cetvorice koji su zavrsili skolu narodne odbrane zavrsio i stranu skolu u Francuskoj. Ako nista drugo imam taj stepen viseg vojnog obrazovanja i tvrdim da je uz bolje strucno rukovodjenje i komandovanje, posebno u Sarajevu, moglo da se ostane na istim ili na vecim uspesima, ali sa daleko, daleko manje zrtava. Na zalost, pojedinci iz politike...

Mislite i na predsednika Izetbegovica?

- Ljudi su sebi davali za pravo, cak i Izetbegovic, zahtevajuci da se u odredjenom periodu, kada za to nisu postojali materijalni i vojnicki uslovi, izvrsi deblokada Sarajeva. I poslednji pokusaj, juna i jula 1995, kad je bilo ocito da ce se ukljuciti i snage NATO u deblokadi i neutralisanju vatrenih polozaja Vojske Republike Srpske. Nije bilo dovoljno sinhronizacije izmedju strucnih ljudi i onih koji su rukovodili, jer ako je tokom rata agresor, koji je tri- cetiri meseca pre napada na Sarajevo bio zaposeo polozaje i utvrdio se, poklopio sve ciljeve Armije BiH, i ako je za vreme rata imao izmedju osamdeset i sto tenkova, do hiljadu artiljerijskih cevi, onda u takvoj situaciji nije bilo objektivno da se zrtvuju toliki mladi zivoti za ostvarivanje nerealnih ciljeva. Dakle, uz strucniji rad mogli su da se postignu mnogo veci rezultati.

Verujete li u opstanak Bosne kao celine?

- Nikad nisam bio dovoljno optimista a i novinari su mi cesto govorili da sam suvise pesimistican. Bio sam realista i pravim razliku izmedju optimizma i pesimizma kao dve krajnosti. Realnost je nesto sto covek sagledava, predvidja onako kako jeste. Na zalost, sada sam jos veci realista i mislim da Bosne - NEMA! Ona je definitivno podeljena na tri dela. Sadasnja vlast Bosnjaka kontrolise 24 odsto teritorije, Hrvati 27 odsto, a Srbima je dato 49 odsto teritorije BiH. Drugo, ocito je da nijedna od strana sada u pregovorima u postdejtonskom periodu ne cini posebne napore da se sprovede Sporazum, pogotovo kad ne funkcionise Predsednistvo, Ministarsko vece, nije doslo do formiranja Banke, jedinstvene monete... Ocito je i to da Federacija ne zivi, da nece zadugo, pitanje je da li i kada, a uz sve to postoji i problem vezan za postojanje tri vojske. Amerika obucava i oprema vojsku Federacije, ali je tesko da ona moze zaziveti jer ne mogu oni koji su pucali jedni na druge da grade zajednicku armiju. To su dve vojske i ne vidim BiH u onoj perspektivi kakvu smo imali 1992. godine. Postoje, istina, nekakve grupice (u Sarajevu je to oko Kruga 99 i na nekim fakultetima), postoje neke sanse, ali je sve to u buducnosti, mozda kroz deset godina. Nesreca je sto u RS otvoreno kazu da se ne moze ziveti zajedno, a ovde govore suprotno, i to se, prakticno sve svodi na skoro isto.

Da li je Jovan Divjak posle svega uopste morao da bude vojnik?

- Mislim da sam kao vojnik bio drukciji od mnogih i kao takav, cak i da nisam bio vojnik - ostao sam covek. Kad o tome razmisljam setim se stiha jedne Simiceve pesme ("Covjece, ne idi malen ispod zvjezda"). Mislim da nisam bio malen ispod zvezda.

Razmisljate li o dolasku u Beograd?

- Ovih dana bili su ovde ljudi iz Beograda. Medjutim, sve dok se neko od znacajnih Srba iz Beograda ne izvini za genocid u BiH - nemam zelju da se pojavim u Beogradu.