Opozicija u sukobu sa samom sobom

Nezrelost samouverenih igraca iz opozicionog tima ne znaci da su i neiskusni jer ovdasnji partijski pluralizam traje dovoljno dugo da su neke lekcije vec morale biti naucene. Pre bi se moglo reci da je dosad steceni gubitnicki mentalitet posle novembarske pobede umesto razuma pothranio sujetu i vlastohlepno samoljublje

Pise: Velimir Ilic

Previse zauzeta jos jednim postdejtonskim opamecivanjem balkanskih poglavica i uterivanjem ratnih zlocinaca, Klintonova desna ruka Medlin Olbrajt, nije imala bogzna koliko vremena da se prilikom nedavne posete ozbiljnije pozabavi i srbijanskom opozicijom. No, i to sto je - cuvsi sta su joj rekli i shvativsi sta se dogadja - porucila ovdasnjim samoproglasenim nukleusima demokratizacije dovoljno je jasno: "Ostanite zajedno ili promenite ime". A moze biti da bas i nije jasno, utoliko pre sto se opozicija i pre i posle posete americkog drzavnog sekretara ponasa poput gluvonemog koji gasi svetlo u sobi dok mu neko saopstava vaznu poruku.

Narod za takvu bolest ima prostu dijagnozu: "U tudjem oku vidis trn a u svom ne vidis panj". Koji narod? Onaj isti sto je, brojan stotinama i stotinama hiljada pistaljki, oduvao izborni lopovluk socijalista i napunio pozitivnom energijom jedra formalinim liderima visemesecnog protesta. Dakle, ne Beogradjani, Kragujevcani, Uzicani, Novosadjani, Nislije, studenti... vec GRADJANI ciji je protest postao simbol oslobadjanja Srbije od bahatosti toboznjih socijalista i kvazilevice. Bas ti gradjani i glasaci koji su se razisli sa ulica i trgova uvereni da ce se i njihova volja postovati, da dolaze druga vremena i drugi ili bar drugaciji politicari.

Ako se slozimo da su te pistaljke, recimo, oznacile makar i pocetak jedne nove utakmice - onda je vreme da se u tom timu urazume oni koji ne postuju ni fer plej ni strategiju i taktiku igre, uvereni da su bas oni bogom dani za golgetere. Sve sam centarfor do centarfora a umesto da daju golove protivniku - zabijaju ih sami sebi, sve autogol jedan za drugim.

Nezrelost samouverenih igraca iz opozicionog tima ne znaci da su i neiskusni jer ovdasnji partijski pluralizam traje dovoljno dugo da su neke lekcije vec morale biti naucene. Pre bi se moglo reci da je dosad steceni gubitnicki mentalitet posle novembarske pobede umesto razuma pothranio sujetu i vlastohlepno samoljublje. Virus koji je izazvao novosadsku groznicu razbijanja dobitnickog tima vec uveliko hara i glavnim gradom u kome bi opozicija, kao na oglednom polju - ako ume i moze - morala da pokaze kako to zamislja da organizuje vlast u ime i korist gradjana. Jer, skinuti petokraku sa gradske skupstine nije i ne moze znaciti nista vise od puke simbolike raskida sa prosloscu; prekrstavanje ulica pre lici na lecenje pojedinacnih frustracija nacionalnom istorijom nego na cin ozbiljne vlasti; povratak gradske krsne slave je stvar tradicije koja moze doprineti vecoj ili manjoj naklonosti biraca ali ne i resavanju gomile urbanih i politickih problema...

Niko razuman, naravno, ne moze ocekivati da ce stvari preko noci, sada i odmah, krenuti nabolje, narocito ne u okolnostima kad vladajuci socijalisti na nivou republike imaju isuvise poluga i mehanizama vlasti kojima se opoziciji ne dozvoljava razmah na nivou lokalne uprave. Medjutim, kako je pocelo - sva je prilika da ce se iz dana i dan sve vise radovati Slobodan Milosevic i pripadajuca mu kamarila, bez obzira koliko da ih sve skupa hvata ustavna panika zabog (uskoro) upraznjenog radnog mesta sefa jugoslovenske federacije i(li) predstojece mandatske neminovnosti na Andricevom vencu. Upravo zato ce socijalisti, (t)ako treba, kupovati elektrode ravnogorskim variocima e da bi ovi opet nakalemili djenerala na postament; uvesce ponovo socijalisti, (t)ako treba, dnevnikov dodatak na RTS kako bi vojvodi omogucili da cereci svoje opozicione neistomisljenike; klonirace socijalisti, (t)ako treba, portparola beogradske celije SPS jer sadasnja partijska glasnogovornica uskoro nece moci sama da zonglira svim lopticama koje joj serviraju novi gradski vladari, buduci koalicioni predsednici Republike, paranoicni detektivi koji svud oko sebe vide zaveru i zaverenike i slicni prilaznici na politickom vasaru tastine.

Da li ce uzalud biti pozivi "iz provincije" da stranacke centrale odrze koaliciju u prestonici, bar onako i onoliko koliko bez netrpeljivosti gradski odbori koalicionih partnera uspevaju da, uprkos socijalistima, (o)drze lokalnu vlast u srbijanskim gradovima i opstinama. Ili ce - sto moze posebno uzdrmati opozicionu elitu - sve uzaludnija biti i inace tesko stecena podrska u metropolama zapadne demokratije i svetskim centrima moci iz kojih se ocekuje pomoc. Jer, koliko, kako i dokad ce vodje medjunarodne zajednice biti voljne da pomazu i podrzavaju pozeljne partnere koji na srpbijanskoj politickoj sceni ne mogu da se dogovore cak ni o minimumu uslova za predstojece izbore?

Sve u svemu, opoziciji je, izgleda, jedini zajednicki imenitelj samo cinjenica da su socijalisti - kao personifikacija ideoloski izandjale proslosti - tezak bolesnik u kriticnom stanju cija je perspektiva odumiranje na vlasti. Medjutim, umesto odlucne i kolektivno osmisljene politicke diskvalifikacije, bolesniku kojeg je uzaludno leciti iz opozicione apoteke nesloge nadrilekari svakodnevno isporucuju novu terapiju. Ne cudi sto to rade Seseljevi radikali (cinili su to i ranije podmecuci ledja, kad je trebalo), logicno je da se svakog dana u programima RTS isprsi po neki "pasicevac" Vucinic ili kakva slicna ikebana-partija, razumljivo je da se i novodemokrate ponovo "ususkavaju" u takozvanu "koaliciju levih snaga". Jer, sve ove satelitske grupacije ocekuju (ili vec imaju) razne politicko-ekonomske koncesije. Medju potpisnicima zahteva za minimumom predizbornog fer-pleja nedostaje stranka kojoj nesumnjivo ne manjka opozicione volje da smeni vlast ali, izgleda, pati od viska unutarstranacke i liderske samodopadljivosti.

Sindrom gubitnika stican na svim dosadasnjim izborima opoziciju, uprkos novembarskim izbornim rezultatima, i dalje, izgleda, gura iz greske u gresku. Ili su, mozda, u pravu oni koji tvrde da opoziciji nije ni stalo da preuzme vlast koliko joj je vazno da se u medjusobnim trvenjima izbori za mesto Drugog, do istrebljenja se nadmecuci ko ce to biti "prvi Drugi" ili "najveci i najbolji" prvi medju opozicionim partijama.

Ako uvazimo olinjalu frazu da svaki narod ima vlast kakvu zasluzuje, onda - postujuci specificnosti domaceg homo politikusa - mozemo reci i da opozicija ima narod koji ne zasluzuje. Vlasnici postnovembarskih pistaljki ce to, valjda, umeti da imaju na umu.