SRPSKI PUT U PRIVATIZACIJU

Mihailo Crnobrnja

Nedavno procitah u "Nasoj Borbi" da je akademik Aleksandar Despic izjavio kako su "sankcije u Srbiji sprecile naglu privatizaciju, cime je izbegnuta strahovita socijalna diferencijacija i kolonijalno osvajanje od strane svetskih sila i od strane svetskog multinacionalnog kapitala.

Ova se tvrdnja moze tumaciti ili kao ortodoksno marksisticka, sto je malo verovatno s obzirom na profil njenog autora, ili kao balkansko-parohijalno razumevanje aktuelnih medjunarodnih ekonomskih odnosa i kretanja kapitala, sto je, nazalost, daleko verovatnije. Izjava, ne jedina tog tipa, visestruko je interesantna jer je visestruko pogresna. Upravo zato sto je takav pristup privatizaciji, a posebno privatizaciji koja ce ukljucivati i inostrani kapital, dosta rasprostranjen, vredi se njim pozabaviti i demistifikovati njegove osnovne komponente.

Prvo, ovakav stav sugerise da nagla privatizacija automatski otvara vrata inostranom kapitalu koji ceka na granicama kao zapeta puska ne bi li se na brzinu omastio eksploatisuci naivne i neveste bivse komuniste. Niti postoji uzrocno- posledicna veza izmedju brzine privatizacije i priliva inostranog kapitala, niti je inostrani kapital pohrlio u velikim kolicinama u zemlje bivseg lagera.

Zemlje za koje se cesto istice da su ostvarile najbrzu privatizaciju - Ceska, Rusija i Estonija - u prve cetiri godine nakon privatizacije zajedno su ostvarile priliv inostranih direktnih investicija od nesto ispod 10 milijardi dolara sto je, otprilike, jednako Madjarskoj koja je privatizaciji prisla drugacije tj. sporije. Brzina u prve tri zemlje nije se pokazala niti kao prednost, sto su te tri zemlje zelele, niti kao ozbiljan nedostatak, sto lezi u osnovi gornje izjave. Ovo zbog toga sto je privatizacija samo jedan od faktora koji utice na odluke stranih investitora. A brzina privatizacije je samo jedan od detalja tog faktora, dakle jos manje presudan faktor u odlucivanju.

Pri tome, sve cetiri pomenute zemlje sa ukupno 170 miliona stanovnika, jedva da su ostvarile u posmatranom periodu priliv inostranog kapitala jednak Maleziji sa 20 miliona stanovnika! Inostrani kapital i dalje preferira izvesnost visokog povracaja u zemljama jugoistocne Azije u odnosu na politicku i drugu neizvesnost u zemljama kao sto su Ukrajina, SR Jugoslavija, Hrvatska, Makedonija, Rumunija ili Bugarska. Ni privatizacija, ni brzina kojom se ona sprovodi nece brzo promeniti ovaj odnos dva regionalna trzista za plasman kapitala.

Drugo, brza privatizacija je gotovo nespojiva sa socijalnom diferencijacijom, bar ne onom koja bi bila izazvana tom privatizacijom. Brze privatizacije se sprovode raspodelom, bilo internom, bilo vaucerskom, odredjenog segmenta drzavnog kapitala. Milioni gradjana i/ili radnika postaju "kapitalisti" i tu nema ni govora o "strahovitoj socijalnoj diferencijaciji". Do socijalne deferencijacije izazvane privatizaciojom ce, dakako, doci ali tek na sekundarnom trzistu kad se jedni "kapitalisti" odreknu svojih akcija prodajuci ih drugima, i kada dodje do ukrupnjavanja svojinskih poseda. Taj proces jedva da je poceo u zemljama bivseg lagera koje su presle kroz talas privatizacije.

Diferencijacije je svakako bilo, ali je ona pre svega posledica promena privrednog sistema, a ne brze privatizacije. Trzisni sistem je jednom broju ljudi omogucio da se brzo obogate dok je znacajan segment stanovnistva skliznuo u socijalnu bedu kad su drzavne jasle ukinute ili smanjene, a inflacija obezvredjivala vrednost njihovih primanja.

Do ozbiljne socijalne diferencijacije doslo je i zbog lova u mutnom, tj. zbog tzv. spontane privatizacije i kapitalisanja mimo pravila igre, "privatizacije" u kojoj su se pre svega obogatili mocni i uticajni ucesnici tranzicionog procesa i njihovi bliski tehno-menadzerski trabanti. Takva socijalna diferencijacija nije mimoisla ni Srbiju, naprotiv, te zbog toga ne verujem da je akademik Despic nju imao u vidu. Trece, sta danas znaci "kolonijalno osvajanje od svetskih sila i multinacionalnog kapitala"? Da li je Kanada americka kolonija zato sto je oko 80 odsto direktnih investicija poreklom iz SAD? Da li su Holandija i Belgija kolonije multinacionalnog kapitala zato sto su tri cetvrtine direktnih investicija u ovim zemljama inostranog porekla? Ogromna vecina Kanadjana, Belgijanaca i Holandjana ne misli tako. U Kanadi je, recimo, prisutno siroko nezadovoljstvo sto inostranog kapitala nema vise jer bi se novim investicijama stopa nezaposlenosti i smanjila! A nema ga vise jer Kanada ima politickih problema sa estremnim, separastickim nacionalizmom. Tzv. "politicki rizik" je u Kanadi dosta visok, mada ni izbliza kao onaj na Balkanu, sto povecava stopu ocekivanog i zeljenog povracaja na ulozeni kapital. Posto "politicki rizik" smanjuje broj investicionih poduhvata koji mogu da odbace takvu, visu stopu povracanja, priliv inostranih investicija se smanjuje. Sve to, dakako, vazi i za Srbiju.

Kako ce Srbija izbeci ovo kolonijalno osvajanje? Tako sto ce prodati parcice svojih kapitalnih firmi, za koje bi stranci eventualno mogli biti zainteresovani, dok ce srpska drzava drzati kontrolni paket akcija i, diktiranjem uslova poslovanja i rada firmi, izbeci eksploataciju? Nijedna od njih nema poverenja da ce srpska drzava, kao imalac kontrolnog paketa akcija, bolje upravljati preduzecem. Ako se pod razumnom i promisljenom privatizacijom podrazumeva "vi nama dajte pare (kapital), a mi znamo kako cemo sa njim da upravljamo" sto je, cini se, u podtekstu gornje izjave, onda od takve privatizacije nece biti nista.

Konacno, gornja izjava sugerise i to da ce srpska privatizaicja, zato sto kasni i sto je, valjda, duze pripremna, automatski biti i bolja u odnosu na sve prethodne u zemljama bivseg lagera. "Moze da bude, ne mora da znaci", sto bi rekao Pasic. Treba pricekati i videti sta ce na kraju biti izabrano kao srpski put u privatizaciju. Blanko garancije unapred, kao sto je ova sadrzana u Despicevoj izjavi, ne treba prihvatiti. Pojmovi "socijalna diferencijacija" i "kolonijalno osvajanje" cista su mistifikacija za dnenvo-politicku upotrebu i odbranu parcijalnih interesa, a ne interesa naroda. (Autor je profesor Mekgil univerziteta u Montrealu, Kanada).