INTERVJU: NENAD JOVANOVIC, COVEK DANA

Istina je jedna i usamljena, kaze mladi beogradski pesnik Nenad Jovanovic Zorica Kojic

Najpre se zaljubite u "Frezno" i ona cetiri lika koja vicu istovremeno sa nepomucenim cvetanjem zove. Tu su i Jefferson Airplane, Banglades i Evropa, Dorcol i Engleska. I ako ste od onih koje interesuju cinjenice, citam i prepisujem: Nenad Jovanovic rodjen je 24. 03. 1973. u Beogradu. Gde zivi kako kad. Studira filmsku reziju. Objavio je knjige poezije "Frezno" (Pegaz, 1993), "Welt" (Ruza lutanja, 1994) i "XIX" (Raskrsca, 1996). Nas susret je u znaku kinjenja i nemogucnosti: ruka mi tegobno zapisuje reci, misli odlaze zauvek od presporog ritma govorenja, nema fotografije. Tokom razgovora vreme se promenilo nekoliko puta, klavir iza zida nepodnosljivo nasrce na jedan isti motiv, a od zabelezenog intervjua - u konacnom procesljavanju - ne ostaje gotovo nista. Upomoc, vicem u sebi, dok Nenad Jovanovic nemilosrdno precrtava.

NB: Jeste li Vi stvarno pesnik-impresionista? Negde sam cula tako nesto o Vasoj poeziji.

N. J.: Da sam impresionista?! Ha, ne mogu da kazem, bas da, da, da. Jer, poznajem zaista impresionizam u slikarstvu i mislim da ga ... osecam, ali ja osecam slikarstvo uopste. Sigurno je da ima dosta likovnosti u mojim pesmama. Ja cesto spominjem boje, a ako me vec pitate i o svetlosti u onome sto pisem, reci cu Vam da sam ja covek dana, danju dobro funkcionisem i mozda sam meteopata, mada umnogome na mene pre utice lepo vreme, nego sto ruzno utice lose.

NB: Toliko o bojama i svetlosti. No, zanimljivo je, cini se, i pitanje percepcije Vaseg pisma. Mislim na jezicki iskaz u vizuelnom medijumu. Vrlo neobicni ritmovi, prava rokenrol ponavljanja, pesme povremeno kao vrlo suptilni crtezi?

N. J.: Ranije sam pesme organizovao vise u prostoru. Sta bi to znacilo? Organizovao u prostoru praznog lista - bar kada je rec o pravoj knjizi. U vreme pisanja knjige "Frezno", dakle, bavio sam se intenzivno kolazima, pa sam tehnologiju izrade kolaza poceo da koristim u pesmama. Za mene je onda bilo vrlo bitno kako pesma izgleda, kada se, znaci, covek odmakne na metar od nje. Ono sto me je tada uzbudjivalo jeste da udenem dokumentarnost u tekst: to bi znacilo da neke slike hotimicno sirove prenesem u pesmu bez nekog komentara. Narocito sam se - to je mozda vazno - gnusao metafora, i, posto se bavim i filmom, ta objektivnost koju filmska kamera, ili fotoaparat uostalom, obezbedjuju, za mene je tada bila mnogo intrigantnija od nekih velikih ideja iz istorije duha i misljenja. Verovatno da sam bio bolji u tom nekom zapazanju nego u misljenju, pa sam tako i pisao. I to je mozda stanje svesti - mada ne volim da koristim rec "svest" - za koje je najbolje ime zacudjenost. S druge strane, u takvom stanju covek oseca neku blagu neravnotezu, zato sto mnogo toga prima, a ne oseca se pozvanim da nesto komentarise, da stvari sistematizuje.

NB: Portret umetnika u mladosti? Posle je valjda dosao na red nekakav Ulis?

N. J.: Naslov druge knjige je prefiks, welt- sa crticom, dakle, svetski, a rec je u stvari o onom idiomu weltschmertz - "svetski bol",, od kojeg sam ja na radost sebi i tom citateljskom telu (ima biracko, pa moze valjda i citateljsko!), oduzeo ono sto boli. Tada sam, opet cu se vratiti na prvu knjigu u kojoj ima dosta te neke tihosti, pricanja sebi u bradu, kako se kaze, u brk, dakle govor ove druge knjige je onako grlen, ima dosta odusevljenja spoljasnjoscu, a ne bih ja to tako pisao da nije opste raspolozenje te '93. i prvih meseci '94. u ovoj zemlji i u ovom gradu bilo jako lose. Resio sam da kontriram onome sto sam sretao po ulicama i u ljudima, i da mozda i podsetim, eto, sve one koji su zaboravili tih dana da se moze tako silno radovati cvetanju kestena ili zrenju grozdja, da podsetim znaci da je to moguce i da nije kaznjivo i da je zdravo, rekao bih. A ja imam uvek tu potrebu da malo oponiram.

NB: Da iskoracimo iz te besramne slike, ako se slazete? Vasa treca knjiga "XIX" jos jednom predstavlja trenutke postojanja sasvim privatne stvarnosti?

N. J.: O ovoj knjizi mi je valjda najteze da pricam posto je poslednja i jos se nisam rastao od nje. Pisana je dve godine, znaci znatno duze od ovih prethodnih, i ona mozda pomiruje neka svojstva "Frezna" i "Welt-a". Zapravo, sta sam ja ovde kazao - ne secam se, paradoksalno, zato sto se nisam mnogo promenio od pisanja "XIX", ali sam valjda nameravao samo ono sto sam uspeo; voleo bih da je tako. Uopste, ono sto nisam rekao danas - to cu da kazem drugi put! A sto se tice odluke da se zavrsi, zatvori knjiga... teska je ta odluka, jer nije mnogo prirodna. Ja pisem dosta redovno, tako da to obelezava moj zivot, od ogromne je vaznosti za njega. Tako da svako zatvaranje knjige, na neki nacin, ja osecam kao neku presudu, ali ne znam koja je njena stvarna tezina. I to je mozda najbolnije. Placam, a da ne znam koliko.

NB: Najzad, molim Vas za nekoliko reci o gradu. On je uvek tu u Vasim pesmama, dobro, vrlo cesto, ali su i masine u njemu nekako zive, ljudske?

N. J.: Slusajte, ako ja vec pristajem da zivim u gradu koji kako-tako pomiruje semafore i drvece (koje, razume se, pati jer ima to preimucstvo da je zivo), onda to znaci da ja pristajem i na metal semafora i na hlorofil u liscu. Zasto bih u pesmama to polovio? U krajnjoj liniji, tenzija koja postoji izmedju tako razlicitih stvari je uzbudljiva, kako u svetu, tako i u tekstu. A i semafor je jednom bio ruda, to ne zaboravljajte, i jos pamti toplinu zemljine unutrasnjosti. Drugo je pitanje to da su ljudi narocito osetljivi prema onome sto iscezava, pa je, mislim, dobro polaziste za svaki kreativni rad znanje da stvari mogu propasti, da nece zauvek biti tu. Umetnost ih, dakle, zasticuje, a nauka je, kako uostalom kaze Vilijem Blejk, "drvo smrti".

NB.: Je li umesno da na ovom mestu zapitamo nesto o filmu?

N. J.: O da, radio sam razlicite filmove, a ovo sto sada snimam je jedna specificna vrsta anketnog filma. Zvace se "Esej o crnoj kafi", a meni je zanimljivo to sto ce imati neke osobine igranog filma, ali i najsirovijeg moguceg dokumentarca. Ne, ne bih da sada nasiroko govorim o tome, tu su i "Maljciki", bas sada pocinje u stvari uveliko traje potraga za parama. Sve su Vam to razlicite tehnologije za definisanje istine. A ona je, dabome, jedna i usamljena!