MESECNE ANALIZE I PROGNOZE INSTITUTA EKONOMSKIH NAUKA

Ako drzava sredstva od prodaje PTT upotrebi za isplatu zaostalih rata, penzija i dugova javnog sektora, a tu dodatnu traznju ne pokrije ponudom roba i deviza, potrosice ova "spasonosna" sredstva u potrosnju, zajedno sa sadasnjom stabilnoscu cena i kursa

Nalicje sadasnje stabilnosti cena i deviznog kursa su rastuce socijalne tenzije i duboka recesija u privredi. Protiv prvog ekonomska politika se bori ad hoc i voluntaristickom preraspodelom raspolozivih sredstava, a recesija, kao dugorocni trend, povremeno se narusava kratkorocnim konjunkturnim izletima. Takav je, na primer, aprilski rast proizvodnje, koji proistice iz cinjenice da je u istom mesecu ostvarena apsolutna najveca proizvodnja i potrosnja elektricne energije u poslednjih 11 godina, prosto zato sto je bilo hladno. Ako se elektroprivredi dodaju pozitivne grane, a to su jos samo proizvodnja naftnih derivata i obojenih metala, sva ostala industrijska proizvodnja je prakticno u izrazito opadajucoj tendenciji, konstatuje se u MAP Instituta ekonomskih nauka.

Recesione tendencije u privredi povezane su, medjutim, koliko sa njenim strukturnim problemima i oskudicom kapitala, toliko i sa nacinom na koji se postize fiskalna "ravnoteza", a on se svodi na odlaganje placanja sve veceg dela obaveza budzeta i fondova. Drzava, odnosno javni sektor, prisilno koristi jednu specificnu vrstu neformalnog kredita, a budzet je "uravnotezen" tako sto se ne isplacuju zakonske, ugovorne i druge obaveze drzave i sto ostaju nepokriveni gubici u preduzecima u drzavnom vlasnistvu. Na taj nacin redukuje se traznja, pozitivno se utice na stabilnost kursa i cena, ali se istovremeno umrtvljuje i proizvodnja. Iz tog zacaranog kruga moze se izaci ukoliko se dobiju eksterna sredstva iz inostranih izvora, konstatuju u MAP, ali istovremeno upozoravaju na cetiri mogucnosti za upotrebu kapitala koji ce se dobiti ukoliko uspe prodaja dela PTT-a.

U ovom trenutku cini se vrlo privlacnom jedna od tih mogucnosti, da se ova sredstva vecim delom ili u celini usmere u budzet i da se upotrebe za namirivanje zaostalih obaveza. U tom slucaju ovaj kapital dobija ekonomski karakter koncesione naknade, izgubljen je za investiranje i odliva se u konacnu potrosnju. Pominje se i alternativa da se ova sredstva usmere u jacanje deviznih rezervi zemlje. Medjutim, u pogledu delovanja na stabilnost valutnog kursa i cena, usmeravanje njihove dinarske protivvrednosti u potrosnju i u ovoj opciji dalo bi potpuno isti efekat kao i cista emisija, bez deviznog pokrica. Pri tome, odbrana postojeceg fiksnog kursa tim deviznim rezervama znacila bi i smanjivanje njihovog obima.

Stojan Stamenkovic pri tome upozorava sta bi se prakticno dogodilo ukoliko se veci deo pomenutih sredstava upotrebi za ubrzavanje isplata penzija, plata i drugih dugova javnog sektora. Najpre, da bi se u roku od dva meseca isplatila samo po jedna plata i penzija potrebno je neto oko dve milijarde dinara, sto je 20 odsto drustvenog proizvoda. Mesecni atak takve dodatne traznje od milijardu dinara, srucio bi se na postojece robne i devizne fondove. Drugim recima da bi se ocuvala stabilnost cena domaca industrija bi trebalo da na zalihama raspolaze dovoljnom kolicinom kurentnih roba, ili da ih proizvede, za sta joj opet treba vreme. Sa druge strane deo tih deviznih sredstava morao bi da se nadje i na bankarskim salterima, kako bi se pariralo pritisku na devizni kurs. Ukoliko ovoj dodatnoj traznji ne bi uspelo da se parira odmah na pomenuti nacin, nemoguce je odrzati deviznu i cenovnu stabilnost. Ujedno, upozorava Stamenkovic, brzo usmeravanje ovih sredstava u potrosnju zahteva i rast spoljnotrgovinskog deficita, koji bi se duplirao na mesecni iznos od oko 400 miliona dolara. Mogucnost ovakvog destabilizirajuceg scenarija pred izbore sasvim je izgledna.

Povecanje prosecne plate u aprilu od 2,8 odsto predstavlja rast standarda od dvadesetak dinara, za sta se ne moze kupiti ni kilogram mesa. Ono sto je goruci problem, istice dr Milena Jovicic, nije toliko nizak nivo prosecne plate, vec cinjenica da je oko dve trecine zaposlenih u industriji daleko ispod tog proseka i da zarade sve vise kasne i u privredi i vanprivredi. Prosecne plate tekstilaca ili obucara nize su i od 200 dinara. Potpuni smisao gube i razne kategorije iz drzavnih papira, poput minimalnih ili garantovanih zarada, jer se postavlja pitanje sta je to garantovano ljudima koji platni koverat ne vide po dva ili vise meseci. A pri tome, ni pored ogromnog opterecenja zarada uspesnijih (u granama koje rade i dele bolje plate treba dati jos po jednu i po zaradu drzavi), ocito je da se na ovaj nacin ne mogu prikupiti sredstva za vanprivredu i javnu potrosnju u celini, upozorava ovaj ekonomista. Mr Aleksandra Posarac tome dodaje da su stabilne cene potpuno razgolitile velicinu deficita u fiskalnom sektoru i da je ocigledno da se planirani prihodi za javnu potrosnju ne mogu ubrati bez nove inflacije i povecanja poreskog tereta, sto je naravno pogubna varijanta.

Bojana Jager