KRIZA KOALICIJE "ZAJEDNO" - KRIZA NEODREDJENOSTI ZAJEDNICKOG CILJA

Razapeta izmedju nesavladane naklonosti prema etnocentricnoj ideji a nestrpljiva da preuzme vlast, opozicija samo olaksava rezimu da i dalje zamenjuje Milosevicev rog za Karadzicevu svecu

Pise: Mirko Tepavac

REPUBLIKA

Tragajuci za razlozima razjedinjavanja (raspada) koalicije "Zajedno", razocarana i zabrinuta javnost ih trazi u liderskoj iskljucivosti, zaslepljenom vlastoljublju, licnim sujetama, grabezu za polozaje i pozicije, medijskim intrigama, delovanju rezimskih krtica...

U svemu tome sigurno ima mnogo istine. Pa ipak, ne leze tu osnovni uzroci. Kriza koalicije "Zajedno" je, iznad svega, kriza neodredjenosti zajednickog cilja! Takva, pokazalo se, nije mogla da pomogne Srbiji da stekne toliko potrebnu, realnu sliku o svom polozaju i izgledima za buducnost. Dezorijentisana je vladajuca stranka, ali njoj jasnoca izgleda i ne treba, jer misli da je dovoljno sto cvrsto drzi vlast u rukama. A i jedne i druge, i sve nas zajedno, cekaju dramaticni sudari sa nemilosrdnom stvarnoscu.

Ni propadati se ne moze vecito!

Sta u medjuvremenu Srbiji nude politicke stranke?

Ostavimo po strani vladajucu i "levu", koje glume brigu za socijalnu pravdu i odbranu tekovina revolucije - kao i one krajnje desne, koje nude novi poredak srpske cvrste ruke i bolje nacionalne vodje. Sta je, medjutim, sa strankama koje pretenduju na uvazeno ime demokratske opozicije?

Ni sada, kada rezim ponovo poteze nacionalnu kartu, ojacanu oprobanim dzokerima sa Pala, opozicija ne optuzuje rezim sto podgreva presahle nade u Veliku Srbiju, izbegava Dejton, tiho nastavlja saradnju sa Tudjmanom u deljenju Bosne, stiti ratne zlocince i time priziva novu izolaciju, nego, uz casne izuzetke, samo zbog - "komunizma"! Kritike koje se upucuju Milosevicevoj nacionalnoj politici nikad nisu otisle mnogo dalje od prigovora da je izneverio obecanja i upropastio stvar. Razapeta izmedju nesavladane naklonosti prema etnocentricnoj ideji a nestrpljiva da preuzme vlast, opozicija samo olaksava rezimu da i dalje mesa babe i zabe i zamenjuje Milosevicev rog za Karadzicevu svecu. Nije li vec vreme da se umesto, ili bar pored,, "bando crvena", najzad uzvikne - "sovinisti, svi ste isti!"

Manje stranke gradjansko-demokratske orijentacije, ponesene nadom da "Zajedno" moze da prekine nacionalisticko-"socijalisticku" vladavinu, utisale su svoje evropsko-reformske stavove za ljubav zajednistva. Pod nametnutim kompleksom da su mondijalisticke i nedovoljno srpske, zrtvovale su i neka svoja programska odredjenja za opstanak opozicionog jedinstva, ili su prosto dopustile da budu nadvikane.

Da li je onda, mozda od pocetka, bilo pogresno stvaranje koalicije "Zajedno"? Razume se da nije! Trebalo se samo ograniciti na minimalno ali sustinsko, na najmanje ali najbitnije. Dovoljno je, ako sada vec nije i kasno, da se jednodusno proklamuje i zajednicki zastupa samo nekoliko osnovnih programskih odredjenja Srbije kakvu hocemo:

- Srbiju ni malu ni Veliku, nego okrenutu miru, ekonomski i politicki kompatibilnu sa savremenom Evropom, pomirenu sa svojim okruzenjem, pre svega sa susedima s kojima je bila u sukobu. Srbiju (Jugoslaviju) koja se vraca u OUN, OEBS i garantuje skrupulozno sprovodjenje dejtonskih odluka.

- Srbiju reformi u pravcu trzisno transformirane privrede, oslobodjenu tutorstva drzave, monopola politickih partija i drzavnog centralizma.

- Srbiju u kojoj su gradjanska prava i politicke slobode usaglasene sa njenom multietnickom strukturom, spremnu na ustavne reforme koje iz toga proizlaze.

- Srbiju parlamentarne demokratije, slobodnih medija i pune javne kontrole nad drzavnim organima, sluzbama i ustanovama.

Radi se, dakle, o takvom minimumu, koji omogucava okupljanje i sadejstvo svih politickih partija, organizacija, udruzenja i gradjana, koji prihvataju onaj neophodni minimum koji stvarno predstavlja alternativu bankrotiranoj rezimskoj politici. Taj minimum ne sprecava koalicione partnere da u ovim okvirima, na svojim posebnim skupovima i javnim istupima, brane i propagiraju i ona svoja posebna verovanja, koja drugi ne dele, ali ne dopusta nikome od njih, da pod kapom Koalicije i u njeno ime, namece svoje posebne ciljeve kao zajednicke. "Zajedno" ne treba da se bavi jalovim poslom da spaja nespojivo, nego da povezuje srodno.

Tesko je, medjutim, sa onima koji Koaliciju shvataju kao prosto ojacavanje, "omasovljenje" svojih separatnih ciljeva, proglasavaju srpsku monarhiju u nasoj multietnickoj sredini, prizivaju Crkvu u skole i drzavne poslove, dovode na govornice Koalicije osvedocene soviniste i uskracuju drugima pravo da se sa tim ne slazu. Zar posle svega sto se dogodilo, danas treba za rusenje Milosevica prizivati u pomoc Drazu Mihailovica, na osnovu, opet partijskih, "istorijskih" nalaza. Na sta lici to nacionalno pomirenje izmedju "dva antifasisticka pokreta" kada se pljuje i psuje jedan od njih... Pomirenje do istrebljenja!

Prvo, dakle, treba znati sta je to sto se zajedno hoce, pa onda s kim se, kada i koliko moze. Za izborne uslove, na primer, moze se - sa svakim. Za evropsku modernizaciju i drustvene reforme - sa ponekim. Za velikosrpski projekat, legalizaciju etnickih progona i zastitu ratnih zlocinaca - ni sa kim! A najvece nejasnoce ticu se bas najsudbonosnijih dilema, kao sto su - drustveno i drzavno uredjenje, autonomije, nacionalna politika, a iznad svega - Kosovo, za koje opozicija nema jasno i valjano resenje ni odvojeno ni "zajedno". Niti vlast moze dugo da se odrzi bez resenja za Kosovo, niti opozicija zasluzuje da dodje na vlast i da se na njoj odrzi, dok ga sama ne vidi. Sta znaci zaliti sto Albanci ne izlaze na izbore a ne zapitati se, za koga bi oni, pri sadasnjem stanju stvari, uopste mogli da glasaju. Sta im to opozicija nudi za razliku od rezima?

Najzad, ponuda opozicije za nov nacin vladanja u Srbiji podrazumeva i ponudu nove kulture politickog ponasanja. Opozicija je pokazala da ne ume da zivi sa razlikama ni u sopstvenim strankama, a kamoli u koaliciji. Posvadjana Koalicija zato nije mogla da odrzi na okupu one stotine hiljada gradjana, mladih ljudi, pre svega studenata, koji su hteli da poveruju da Koalicija moze da ponudi nov nacin vladanja a ne samo nove vlastodrsce.

Ostaje, na kraju, enigmaticno pitanje - sta je to bitno drugo i drugacije, sto u poredjenju sa vladajucom partijom nudi danasnja demokratska opozicija? Nesolidni savezi za osvajanje vlasti ne obecavaju nista bolje od postojecih saveza za odrzanje na vlasti. Neki vrlo bitni stavovi, na zalost, bolje spajaju vlast sa delom opozicije nego sto moderni evropski koncepti spajaju u jedno gro demokratske opozicije. Mozda se i zato gradjanski Beograd, lep, civilizovan, uman i pozrtvovan, u toku 80 burnih dana, sa vise desetina, pa i stotina hiljada redovnih ucesnika, od studenata do penzionera, nije masovnije identifikovao ni sa jednom politickom strankom opozicije. Vredi razmisliti zasto!

Po tome kako se ko ponasa u opoziciji, pa i u sopstvenoj stranci, pouzdano se moze zakljuciti kako bi se ponasao na vlasti. Ko ne ume da saradjuje i zivi sa razlikama, nece umeti ni da vlada. Moze izgledati apsurdno, ali odgovorna opozicija treba da "pomogne" rezimu da ode regularnim putem, a ne da se srusi, jer ako se ovako nastavi, opozicija nece docekati da izbornim putem zameni dotrajalu vlast. Preduhitrice je drama haoticnog raspada u kojem su najgore opcije mnogo verovatnije od civilizovanih. Ovakav, rezim ne moze dugo da vlada, a ovakva opozicija ne garantuje da moze uspesno da ga zameni. Mozda je i zato ono sto predstoji jos gore od onoga sto nam se sada dogadja. Da ustanemo protiv zla, to jos danas mozemo svi zajedno. Vec sutra ce to, bez mnogo nade na uspeh, morati svako za sebe.

Dileme koje nisu resene u srpskom drustvu tesko da mogu biti resene nagodbama opozicije, cak da je ona jednodusnija nego sto jeste. Srbiju zasluzuju oni koji bolje vide kuda ona treba da se uputi.