JOVAN PANTIC, SEF ODELJENJA ZA RESTAURACIJU UMETNICKIH DELA U NARODNOM MUZEJU

Nastavak kulturne misije: Renoarova "Kupacica"

Na izlozbi slika i crteza francuskog impresioniste Ogista Renoara, otvorenoj pocetkom ovog meseca u Narodnom Muzeju u Beogradu, paznju publike privuklo je je platno "Kupacica" iz 1915. godine, koje je ovom prilikom izlozeno po prvi put posto je ukradeno iz stalne postavke Narodnog muzeja pocetkom prosle godine. U proces konzerviranja i restauriranja ovog vaznog Renoarovog dela bio je ukljucen obiman tim muzejskih strucnjaka razlicitih profila, a izlaganje restaurirane "Kupacice" bio je povod da sa Jovanom Panticem, sefom odeljenja za restauraciju Narodnog muzeja i rukovodiocem projekta restauracije "Kupacice", razgovaramo o tehnikama koje su bile primenjivane prilikom restauracije ovog platna, kao i o savremenom pristupu konzervaciji i restauraciji vaznih umetnickih dela.

"Nasa Borba": Koje su nove metode bile primenjene u restauraciji Renoarove "Kupacice" i po cemu se one, generalno, razlikuju od tradicionalnih metoda restauracije slika?

Jovan Pantic: Kao sto je poznato, Renoarovo platno je prilikom kradje pretrpelo teska ostecenja - slika je prvo bila skalpelom isecena iz ukrasnog okvira, a zatim savijena u rolnu sa licem ka unutra. Ova druga radnja prouzrokovala je otpadanje i lomljenje oko 30 procenata podloge i bojenog sloja "Kupacice". Dalje nespretno manipulisanje platnom od strane pocinioca kradje doprinelo je i nekim naknadnim ostecenjima po celoj povrsini slike. Dakle, konzervatorski radovi podrazumevali su konsolidovanje ostecenog slikarskog platna, podloge, tj. "grunda" i bojenih slojeva, a restauratorski radovi rekonstrukciju bojenog sloja i podloge. Svi radovi su se izvodili postepeno, svaki postupak je morao biti reverziran dok se ne bi doslo do najpovoljnijeg rezultata, a takodje je bio postovan princip nepovredivosti originalne poledjine platna kao sastavnog dela originalne slike.

NB: Principi reverzibilnosti i nepovredivosti originalne poledjine platna, koje ste naveli, predstavljaju osnovu najnovijih restauratorskih metoda koji su kod nas bili prvi put u celini primenjeni prilkom restauracije "Kupacice". Recite nam nesto vise o tim novim metodama.

J. P.: Takozvane "najsavremenije metode" preuzete su podjednako iz tradicionalnih kao i iz savremenih metoda restauracije i konzervacije. Savremeni konzervatorski stav prema umetnickom delu podrazumeva reverzibilnost postupaka i materijala koji se koriste u samom procesu. Takodje, u tradicionalnim metodama vecina procesa se odvijala preko poledjine platna, a takav postupak je sada iskljucen. Umesto da smo, recimo, poledjinu "Kupacice" podlepili novim platnom, mi smo zasili rasekotine. U sustini, sve ove metode su koriscene i ranije, mi ih samo upotrebljavamo na nov nacin, a prema rezultatima obavljenih ispitivanja za svako umetnicko delo osmisljavamo poseban metod za konzerviranje. Najnovije metode dozvoljavaju i siri izbor materijala i kombinovanje razlicitih postupaka.

NB: "Kupacici" je rekonstrukcijom vracen originalan izgled, kao da se platnu nikada nista nije desilo. Da li je to standardan postupak?

J. P.: Svakako, bar kada su u pitanju dela radjena u tehnici ulja na platnu. Razlicite medjunarodne konvencije koje se bave ocuvanjem kulturnih dobara propisuju da se, u slucaju restauracije slika na platnu, radi potpuna rekonstrukcija ostecenja. Pristup se razlikuje kada su u pitanju slike na drvetu ili ikone. One se konzerviraju, a restauracija, ili rekonstrukcija, izvrsava se samo kada su u pitanju dela u aktivnoj sakralnoj upotrebi. Laici cesto smatraju da restauracija ili rekonstrukcija oduzima vrednost umetnickom delu, ali zaboravlja se da je, na primer, Da Vincijeva "Mona Liza" bila ukradena, ostecena i restaurirana, a da nije izgubila nista od svoje slave i umetnicke vrednosti, kao i veliki broj drugih restauriranih remek-dela. Dobro restaurirana slika trebalo bi da pruzi posmatracu priliku da je sagleda u celosti. Na taj nacin ona nastavlja svoju kulturnu misiju, bez obzira na promene koje je pretrpela.

NB: Konzervacija i restauracija se, u sali, cesto uporedjuju sa alhemijom. Zasto?

J. P.: Zbog stalne trke koja se vodi protiv vremena. Sva umetnicka dela po definiciji propadaju, razlika je samo u brzini kojom se odvija taj proces. Eventualnom restauracijom neke slike koja je, uzmimo, stara nekoliko stotina godina, u njeno tkivo se unose novi materijali, koji takodje stare i menjaju se, ali drugacijim tempom od originala. Na primer, delovi slike koji se retusiraju vremenom potamne. Kada bi smo mogli da imamo cak i originalne pigmente sa kojima je radio Leonardo da Vinci i zeleli da sa njima retusiramo neku njegovu sliku, imali bismo problem veziva, koje se ne moze nikakvim procesom ostariti, a da bude jos uvek upotrebljivo. Bas zbog takvih problema, nove metode koje sada koristimo stavljaju akcenat na prevenciju u zastiti i cuvanju umetnickh dela.

Kristina Horjak