MIRKO DJAKOVIC NIJE ZELEO U RAT, NI U IZBEGLISTVO, IZABRAO JE - 633 DANA U SUMI

"Posle prvog meseca, bio sam skoro mrtav od gladi i zedji. Onda sam rekao sebi da cu da prezivim"

Zoran Radosavljevic
izvestac Rojtera iz Oraovca

Nije zeleo ovako: Grbavica

Mirko Djakovic se vratio u svoju kucu nakon skoro dve godine provedenih u sumi iznad svog sela posto ga je osvojila hrvatska vojska. On je jedan od nekoliko Srba koji se vratio u Oraovac. Njegova kuca nema struju i tekucu vodu, ali on izgleda kao da ne brine zbog toga.

"Sada samo zelim da se vrati i moja zena. Kuca bez zene i nije kuca", rekao je izvestacu Rojtera, sedeci u svojoj dnevnoj sobi, zatrpanoj starim stvarima i elektricnim uredjajima.

Mirko Djakovic ima 54 godine, proveo je 633 dana u planini kao moderni Robinzon Kruso, izbegavajuci hrvatsku vojsku i policiju koji su preuzeli selo sredinom 1995. godine.

"U avgustu 1995. godine, celo moje selo je pobeglo kada se priblizila hrvatska vojska. Ja nisam hteo da idem sa njima zato sto je moja zena Muslimanka", objasnjava. "Sledeceg dana sam otisao u sumu sa zenom i unukom, dok su avioni leteli iznad nas, a nekoliko granata je pogodilo selo".

Poneo je sa sobom malo hrane, alatke, cebad i pusku koju nikada ranije nije upotrebio. Njegova zena je uzela dete i predala se posle nekoliko dana policiji, posle cega su poslati u njen rodni grad Bihac u severoistocnoj Bosni. "Bio sam sam sa svojim ovcarom", rekao je Djakovic.

Nakon sto se mesecima borio sa cudima prirode, bivsi TV-mehanicar je cuo u januaru na svom improvizovanom radiju da se Hrvatska slozila da amnestira sve Srbe koji su ucestvovali u ratu.

"U februaru ove godine, kada je zima pocela da slabi, poceo sam psihicke pripreme za povratak, ali me je lose vreme zadrzalo u sumi sve do aprila. Onda sam se obrijao, obukao najbolje odelo i otisao sam pravo u policijsku stanicu".

Imao je opekotine od sunca i izgubio je 30 kilograma. Kratko je razmisljao i shvatio da je poslednji put jeo meso pre sest meseci. "U oktobru 1996. godine uhvatio sam cetiri jeza i pojeo sam ih. To je bilo poslednje meso koje sam pojeo, do sada".

"Kada sam usao i rekao 'Zdravo, dosao sam da se predam. Celo ovo vreme sam bio u sumi', policajci nisu mogli da mi veruju", rekao je Djakovic sa osmehom.

Pronasli su njegovo ime na listi nestalih lica i sledeceg dana su ga odveli na sud u Zadar, gde je sudija rekao da je on amnestiran u skladu sa zakonom.

Djakovicu je drago sto se nije pridruzio svojim seljanima koji su pobegli u Bosnu ili Srbiju 1995. godine.

"Ovde pripadam. Ne zelim da zivim nigde drugde", kaze Djakovic.

Njegovo iskustvo je u suprotnosti sa tvrdnjom Sjedinjenih Americkih Drzava i Ujedinjenih Nacija da Hrvatska nije ucinila dovoljno da bi pomogla povratak Srba i obezbedila njihovu sigurnost.

Nesigurni uslovi za povratak Srba pojacavaju se incidentima u poslednje vreme, kada su starije ljude sikanirali i iseljavali iz njihovih kuca hrvatske izbeglice koje nemaju mogucnosti da se vrate u svoje kuce.

Djakovic je rekao da se nista slicno nije desilo u njegovom selu gde se vratilo oko 35, uglavnom starijih Srba. "Niko nije imao nikakvih problema, ili tacnije, svi imamo jedan problem - kako da ponovo ozivimo nase selo".

Dok besposleno sedi u svojoj kuci, cekajuci svoja nova hrvatska dokumenta, cesto se priseca svog zivota u sumi.

"Posle prvog meseca bio sam skoro mrtav od gladi i zedji. Onda sam rekao sebi da cu da prezivim".

Onda je napravio luk i strelu da bi lovio ovce koje su lutale po padinama. "Nisam smeo da upotrebim pusku iz straha da me ne cuje vojska".

Kao i obicno, njegovu prvu sansu da dodje do svezeg mesa upropastio je njegov pas, cije je lajanje rasteralo ovce.

"Sledeci puta sam bio pametniji i vezao sam psa za drvo... Ispekao sam jagnje i pravio sam gozbu naredna cetiri dana", rekao je.

Sagradio je kolibu u sumi tri kilometra od njegove kuce i poceo je da se priprema za tesku zimu.

"Zaklao sam veliku svinju u selu i nosio sam je na ledjima sve do moje kolibe, gde sam je isekao i osusio". Skupljao je i kupus i krompir sa okolnih napustenih polja.

Zimi je trsosio svoje zalihe. U prolece je ostao bez mesa. "Zato sam poceo nocu da obradjujem polja, sejuci pasulj i kropmir. Takodje sam naucio da pravim hleb".

Mesa mu je nestalo i tako je njegova ishrana svedena na osnovno povrce i hleb. "Mesecima sam sanjao kako jedem u najboljim restoranima", rekao je.

Lekovito bilje i prirodni med odrzali su mu zdravlje tokom ovog dogadjaja, koji ob odbija da nazove iskusenjem. "Samo sam prilagodio prirodi i uradio ono zasta je svaka zivotinja sposobna".