DZON REKS, PREDSEDNIK SVETSKOG SOCIOLOSKOG DRUSTVA ZA ETNICKE ODNOSE I CLAN KOMITETA UN ZA ETNICKA PITANJA

Od zapadnoindijskih i indijsko-pakistanskih imigranata do Balkana. Izetbegovic, Tudjman i Milosevic - zamenljivi

Pricanje proslosti na sentimentalan nacin: Jusici, septembar 1996.

Dzon Reks, predsednik Svetskog socioloskog drustva za etnicke odnose i clan komiteta UN za etnicka pitanja, nekadasnji profesor na Univerzitetu u Vorvniku, tri puta je bio u Beogradu, a povod poslednjem dolasku je ucesce na Medjunarodnom skupu "Interkulturalnost protiv rasizma i ksenofobije". Problemima odnosa izmedju etnickih zajednica bavi se skoro dve decenije, tacnije od 1979. godine, kada je u okviru Istrazivackog centra za etnicke odnose socioloskog drustva poceo da se bavi problemom zapadnoindijskih i indijsko- pakistanskih imigranata u Velikoj Britaniji. Ti problemi doveli su ga i na Balkan.

- Tokom vremena postali smo svesni da govorimo o dva problema. Jedan je problem nejednakosti koju izaziva rasna diskriminacija, a drugi problem je problem kulturne divergencije ljudi koji dolaze iz razlicitih kultura. Bilo je vazno govoriti o obe stvari. Ako govorimo o kulturnom bogatstvu postojala je opasnost da ne govorimo o jednakosti, da govorimo samo o egzoticnim razlikama. I zato je vazno da govorimo o drustvu koje tezi jednakosti a istovremeno i kulturnim razlikama. Britanski ministar unutrasnjih poslova rekao je cuvenu recenicu da integracija ne treba da bude proces uniformisanja, nego podsticanja kulturnih razlika sa podjednakim sansama u atmosferi medjusobne tolerancije. Manjine ne treba gledati kao zrtve diskriminacije, nego ih posmatrati u okviru njihovih ciljeva i vrednosti.

Ovde ste sebe predstavili kao djavolovog advokata?

- Jedan od laksih nacina posmatranja tih problema je reci da nisu politicki. Kada se to kaze, narocito u Savetu Evrope, mada oni dobro rade, to zvuci ohrabrujuce: treba da se koncentrisemo na ucenje dece toleranciji i sve ce odmah postati divno. Hteo sam da kazem da se na taj nacin ne mogu resavati problemi - odozdo nagore. Ali ako imate nacionalni konsenzus o multinacionalnoj i multikultularnoj ideji istovremeno sa vrednostima gradjanske kulture koje je organizovano na lokalnom nivou, kada postoji ta vrsta slaganja, onda su moguce mnoge dobre stvari koje se nazivaju uspostavljanje poverenja, itd. I mogu da budu vrlo efikasne.

Pominjete lokalnu komunikaciju i organizaciju na lokalnom nivou u Birmingemu, a takodje ste pominjali primer gradova Mostara i Sarajeva, za cije funkcionisanje na multietnickom nivou ne postoji nikakav politicki konsenzus?

- Na prostoru cele bivse Jugoslavji ne postoji nikakav konsenzus kada su u pitanju prava razlicitih nacija ili o pitanju sta uciniti sa onima pobeglim u razlicite gradove. Svi mi kazu da su Srbi, Muslimani, Hrvati u proslosti ziveli mirno zajedno u Sarajevu i u Mostaru...

Nazvali ste to sentimentalnom pricom?

- Mozda se tako moze reci, ne znam. Ali mislim da mnogi ljudi prepricavaju proslost na sentimentalan nacin, a sve je to nesto malo manje idilicno. Spomenucu slucaj u gradu Varanosi u Indiji, nekadasnjem Benaresu. To je veliki hindu indijski grad u kome su ziveli i Muslimani, i cuo sam istu pricu. A kada je ekstremna hindu partija postala uticajna imala je nameru da hindu hram postavi na mestu gde je ranije bila dzamija. I tako je poceo sukob. Intervjuisao me je novinar iz Japana i pitao me za Jugoslaviju. Vi morate da objasnite kako je moguce da se posle 70 godina mirnog zivota sa komsijom on odjednom pojavljuje na vratima sa kalasnjikovim u rukama. Rekao samo da to moze da se desi samo kada umesto nacionalnog konsenzusa postoji etnicka nacionalna mobilizacija. Kada Srbi sa Pala i iz Sarajeva, koji su, inace, bili zadovoljni sto tu zive i sto su Sarajlije, imaju osecaj duznosti da budu Srbi.

A sta je sa Muslimanima?

- Koliko ja razumem, vrsta islama koja postoji u Bosni u stvari nema ekstremnu formu i neki od tih ljudi se dobro slazu sa hriscanima. Posle rata i ubijanja, ljudi su poceli da traze zastite u okviru svog jata i da se vrlo jako iskazuju kao Muslimani.

Pad Jugoslavije vidite u propasti ekonomije i raspadu partije?

- U vreme Habsburske monarhije, a kasnije Jugoslavije, postojalo je birokratsko ustrojstvo koje je onemogucavalo etnicke podele. Ne znam mnogo detalja o tome kako je Tito resavao problem manjina. Ovde mi je neko rekao: znas, to je bila diktatura. Bilo da je to istina ili nije, partija je bila brana etnickom nacionalizmu. Medjutim, ta brana se srusila. To je na politickom nivou. Sa druge strane, i ekonomija se raspala. Da postoji zajednicka ekonomija na nivou cele Jugoslavije bilo bi mnogo teze da se etnicka mobilizacija dogodi.

Da li nacionalne ekonomije sprecavaju slicne dogadjaje sirom Evrope, recimo u Britaniji i Spaniji?

- Da, mislim da postojanje multinacionalnih korporacija uvek smanjuje nacionalizam.

Da li se slazete sa misljenjem da su etnicke zajednice na Balkanu uzrok nestabilnosti drzava?

- Ne mora biti tako, ako postoji politicki konsenzus i zajednicka ekonomija. Ono sto sam zeleo da kazem u svom radu jeste da je lako govoriti o multinacionalnoj i multikulturalnoj politici kakva treba da bude u miru. Mnogo je teze kada ljudi sednu za sto sa puskama i pistoljima koji se dime. Onda je potrebno vise vremena da se izgradi poverenje.

Ocigledno niste pristalica teorije zavere.

- Nisam siguran, ne znam. Postoje zavere koje se otkriju mnogo godina kasnije. Ali mislim da je Holbrukova namera da bude tvrdji od svojih prethodnika iz UN ili evropskih organizacija bilo ono sto je sve preokrenulo. Ostavljam to otvoreno, mozda nije tako, ali zaista verujem da u odredjenim trenucima individue u istoriji prave neku razliku. Ja se ne divim Holbruku. Pricalo se da je Holbruk postao drzavni sekretar isao bi na Kipar pa bi i tamo rekao cuvenu recenicu: sami sredite svoje probleme!

Amerika nece biti ovde beskrajno angazovana. Jednom ce reci: mi se povlacimo. Do tada vasi politicari moraju nesto da smisle i naprave neku vrstu dogovora.

Imate li Vi neki predlog?

- Ja ne znam kakvi su vasi lideri kada pricaju medjusobno, ali se desavalo da su ljuti neprijatelji bili prisiljeni da razgovaraju. To se desilo i u mojoj zemlji, Juznoj Africi, kada je Deklerk morao da razgovara sa Mendelom. Takodje kada su Amerikanci rekli Izraelcima da moraju da rese problem sa Arafatom. To jos uvek ne funkcionise. Ali cinjenica je da Arafat moze da bude u istoj sobi sa Netanjahuom i da razgovaraju. Americki predsednik moze da pozove obojicu u Vasington i onda ce ih prisiliti da razgovaraju. To se dogodilo Izetbegovicu, Milosevicu i Tudjmanu. Ne znam koliko su oni spremni na dogovor i izgleda mi verovatnije da ce ljudi koji ce ih zameniti postici nesto.

Vi smatrate da su oni zamenljivi?

- Kada budu suoceni sa realnom situacijom i kada im savetnici objasne da je neophodno da razlicite nacije zive zajedno bez obzira na to sto se ne vole oni ce postati fleksibilniji ili ce ih takvi zameniti. Najtezi problem je u Kasmiru i on nikada nije bio resen, konstantno preti rat izmedju Indusa i Pakistanaca. Ali sadasnji indijski ministar ulazi u neposredne pregovore s Pakistanom. Dakle, potrebno je puno vremeno. U kasmirskom slucaju bilo je potrebno 40 godina. S obzirom na to, mi stvarno ne znamo koliko ce vama trebati da resite te probleme.

Sta savetujete na osnovu Vaseg iskustva kada je rec o toleranciji?

- Mislim da ne treba terati ljude bilo na segregaciju bilo na disperziju. Morate da pustite ljude da izaberu. Vazno je da se ljudi solidarisu po klasnoj, a ne po nacionalnoj osnovi.

R. Stanic
P. Ber