Ista meta isto odstojanje

Aleksandar Djordjevic

Najkraci rezime posete americkog drzavnog sekretara Medlin Olbrajt Beogradu mogao bi da se sazme u njenu konstataciju da Jugoslavija i Srbija imaju ozbiljnih problema, koji doduse jesu njihova licna i unutrasnja stvar, ali da je najveci problem u liderima koji ih vode u pogresnom pravcu. Bivsa Beogradjanka je na ovaj nacin, verovatno nesvesno, odgovorila na artiljerijsku pripremu za njen dolazak koja je prosle nedelje obavljena iz kabineta predsednika Zorana Lilica (“Problem Kosova ne postoji") i portparola vladajucih socijalista Ivice Dacica (“SRJ nece izrucivati optuzene u Hag") na zadate teme - Kosovo i haski Tribunal.

Mete njene kritike naravno da nisu bili ni Lilic ni Dacic, nego njen glavni beogradski sagovornik na Andricevom vencu, koji kao potpisnik Dejtonskog sporazuma na sve moguce nacine pokusava da izvrda nesto sto, to je valjda posle ove posete potpuno jasno, tesko da ce moci da se izbegne. Doduse, moze da se izbegne, ali su konsekvence za izbegavanje dalja medjunarodna izolacija u kojoj SRJ i dalje jeste, ako ne i njeno produbljivanje.

Predsedniku Srbije svakako da je jasno, i to ne od subote, da povratka u svet nema bez saradnje s tim istim svetom, a ta saradnja se trenutno svodi, i to imperativno, na kupovinu tri, a uskoro mozda i nesto vise avionskih karata za glavni grad Holandije. Price o nasem Ustavu i zakonodavstvu koje sprecava da nasi gradjani odu tamo gde postoji sansa da se krivica za zlocine personalizuje i tako skine sa celog jednog naroda nemaju nikakvu svrhu. Posle novembarskih lokalnih izbora ovdasnje pravosudje, bar u svetu koji zna sta je zakon, niko ne shvata ozbiljno.

U svakom slucaju, ono sto je posle Medlin Olbrajt po ko zna koji put kristalno jasno vidljivo, na zalost ne i gledaocima i citaocima drzavnih medija, jeste cinjenica da je Jugoslavija spoljnopoliticki talac svoje unutrasnje politike. Razgovor o normalizaciji odnosa Beograda i Vasingtona, koju su po direktivi svi drzavni mediji istakli u prvi plan, je pitanje kome uopste nije posvecena nikakva paznja. Jer jednostavno, lista preduslova stoji od Dejtona, malo je dopunjena Gonsalesovim izvestajem, a u medjunarodnoj zajednici vlada konsenzus oko toga da bez Haga i unutrasnje demokratizacije Beograd u njoj nema sta da trazi.

Kao uteha srpskom egu i poslovicnom inatu moze goditi izjava Nikolasa Bernsa da je Slobodan Milosevic bio najtezi sagovornik do sada, ali tu se treba prisetiti i teze s pocetka teksta da Jugoslaviju njeni lideri vode u pogresnom pravcu. Odsustvo jugoslovenskog predstavnika sa skupa NATO i njegovih partnera u Portugaliji prosle nedelje, gde je sustina price bila mnogo vise u politickoj nego vojnoj buducnosti Evrope, radja upozoravajuce podsecanje na neke “santirane kordone" oko problematicnih i opasnih regiona poznate iz proslosti.