POVODOM DEKLARLACIJE O GENOCIDU NAD SRPSKIM NARODOM

Aleksandar Sekulovic

Navodno obnarodovana (urbi et orbi) Deklaracija protiv genocida nad srpskim narodom ima jedan jasan cilj koji predstavlja konstantu u strategiji novog srpskog nacionalizma.

Naime, od samog pocetka svoje politicke ekspanzije (1986), srpski nacionalizam je stupio u vezi s jednim brojem jugoslovenskih Jevreja koji su se nalazili na pozicijama ekstremne desnice i religioznog fundamentalizma i s kojima je, usled mentalne slicnosti, ostvarena tesna saradnja i zajednicki politicki angazman.

Sprega ova dva ekstremizma bila je izvor razlicitih fantazmagoricnih predstava i obicnih stupidnosti. U doba pripremanja za rat u Hrvatskoj, sredstva informisanja u Srbiji bila su preplavljena tekstovima o “tradicionalnom" prijateljstvu Srba i Jevreja, a jos vise o njihovom zajednickom stradanju, narocito u Hrvatskoj. Stvorena je sintagma “Srbi i Jevreji" ciji je cilj bio da se poistovete njihovo stradanje, njihova sudbina i njihovi nepriajtelji, odnosno progonitelji. Srpski nacionalizam je odjednom, bez ikakvog racionalnog objasnjenja, za glavne neprijatelje srpskog naroda proglasio one za koje se smatralo da su glavni neprijatelji i jevrejskog naroda: Nemacka, Hrvatska, Vatikan (katolicanstvo), Islama i Kominterna.

Ova identifikacija Srba i Jevreja nije se svodila samo na stradanje, vec je, u skladu shilijastickim zanesenjastvom njenih protagonsita, nudila i veliku dozu optimizma i vere u konacnu pobedu. U periodu 1989-91. beogradska stampa bila je prepuna obecanja, naravno opet lisenih bilo kakve racionalne podloge, o procvatu srpsko-izraelske ekonomske saradnje, o dolasku nevidjenog broja bogatih jevrejskih turista, o ogromnim sumama jevrejskog kapitala koji ce biti investiran u privredu Srbije itd. Gradovi u Srbiji poceli su da se takmice u uspostavljanju veza pobratimstva s gradovima u Izraelu, a vrhunac je dozivljen kada je januara 1991. ekipa sastavljena od 16 gradonacelnika srbijanskih gradova, predvodjena gradonacelnikom Beograda Miloradom Unkovicem, otisla u Izrael da izrazi solidarnost jevrejskom narodu zbog toga sto je tih dana jedna iracka raketa porusila krov nekog magacina na severu Izraela. Nije bilo dana da u Beograd nije dosao neki predtavnik jevrejskog ekstremizma i fundamentalizma ili pak jevrejske mafije koja taj ekstremizam i sponzorise. Pocele su da se odvijaju i tajne operacije, cije dimenzije i karakter verovatno nikada nece biti obelodanjeni (transfer novca u izraelske banke, saradnja tajnih sluzbi, kupovina oruzja, Dafiment banka, Jugoskandik, Parking-servis itd.), ali za koje se sasvim sigurno moze reci da su srpsku stranu kostale teske milijarde dolara.

U Beogradu se tih dana, u razgovoru sa srpskim nacionalistima, moglo cuti da Srbi treba u svemu, a narocito u odnosu na svoje neprijatelje, da postupe kao Jevreji, tj. da osvoje teritorije i formiraju Veliku Srbiju, a svet ce, na kraju, i pored gundjanja, prihvatiti fait accompli; da Srbija nema cega da se boji jer je na njenoj strani Izrael, a to znaci i SAD; da Srbi treba da realizuju efektnu vojnu pobedu nad Hrvatima i Muslimanima i time ce dobiti simpatije SAD jer SAD “vole pobednike"; da ce Srbi u sukobu sHrvatima i Muslimanima imati podrsku medjunarodnog finansijskog kapitala i svetskih mas-medija jer se oni nalaze pod kontrolom Jevreja.

Ova naprasna ljubav za Jevreje dostigla je svoju kulminaciju kada je za ambasadora u Izraelu imenovam Budimir Kosutic, licnost koja je u to vreme bila ljubimac srpske nacional-socijalisticke nomenklature. Ali, u isto vreme javljaju se i prve naprsline u ovoj ljubavnoj vezi koje ce ubrzo dovesti do njenog splasnjavanja, opet simbolicno izrazenog neslavnim povratkom pomenutog Kosutica. Vec januara 1992. tadasnji istaknuti predstavnik nacional-socijalisticke nomenklature Rados Smiljkovic, po povratku iz Izraela, izjavljuje:

“Izgleda da su Srbi preveliki romanticari u odnosu na Izrael. Ovo je racionalan narod prema svima, pa i prema nama. Mi moramo na duzi rok, a ne namah imati razradjen prilaz Jerusalimu. Ukratko, ne vredi verovanje da ce Srbima Jevreji ’zavrsiti posao’. Imaju oni svoja posla".

Usledilo je zatim tesko razocarenje sposetom Eli Vizela, pa odlucan angazman grupe francuskih intelektualaca jevrejskog porekla protiv srpske agresije u Bosni, a ispostavilo se da ni jevrejska zajednica u Srbiji nije isto sto i par njenih pripadnika, mitomana ekstremne desnice.

Sta se zapravo dogodilo? Srpski nacional-socijalizam se, usled svoje notorne stupidnosti, poveo za tvrdnjom jevrejskih fundamentalista da oni predstavljaju celu jevrejsku zajednicu, pa i zvanicni Izrael, te da svi Jevreji u svetu stoje iza sarlatanske teze o Srbima kao “nebeskom narodu". Ova zabluda je, naravno, skupo placena, narocito kada se radi o zvanicnom Izraelu cije se hladno drzanje prema “srpskoj stvari" granicilo s otvorenom odbojnoscu. Stvar je u tome da Izraelu, koji muku muci da izbegne opstu osudu medjunarodne zajednice, uopste ne prija drustvo nekoga ko takodje tera inat medjunarodnoj zajednici. On, kako rece Rados Smiljkovic, ima svoja posla i uopste nije u situaciji, bez obzira na mornarska obecanja jevrejskog fundamentalizma, da brine tudje brige.

Zbog cega onda srpski nacional-socijalizam u ovom trenutku ponovo aktivira “jevrejsku kartu"?

Razloga za to ima vise. Pre svega, ostalo je neporomenjeno uverenje da je ovo valjana karta na koju svakako treba igrati, ali da treba ispraviti neke takticke greske koje su u prvom turnusu napravljene. Zato sada akcenat nije na drzavno- politickom planu, vec na nacionalno-duhovnom, Deklaracija ne tezi ostvarivanju brzih politickih koristi, vec se na njih cilja zaobilazno i “na duzu stazu", kako je savetovao Rados Smiljkovic. Dakle, u prvom planu je identifikacija nacionalnih sudbina Srba i Jevreja, a ako se u tome uspe, onda ce koristi po drzavno pitanje Srba doci same po sebi.

Drugi razlog je taj sto je procenjeno da medjunarodna zajednica vec pomalo zaboravlja i Srebrenicu i Sarajevo, i Vukovar i Dubrovnik i sve ono drugo sto je srpska strana pocinila u ratu koji je sama izazvala, te da je dosao momenat da se vojnicki poraz u tom ratu prikaze kao genocid nad srpskim narodom.

Na kraju, vazan je i unutrasnji politicki aspekt. Ideolozi nacional-socijalizma procenjuju da je doslo do zabrinjavajuceg splasnjavanja emocionalnog naboja uz pomoc kojeg su oni uspeli da izazovu rat, te da taj proces treba pod hitno zaustaviti.

Kakve su perspektive i moguci efekti ove Deklaracije?

Njena osnovna ambicija, da dovede do identifikacije imidza Srba simidzom Jevreja, predstavlja obicnu opsenu. Osim malog broja fundamentalista, koji imaju svoju racunicu, nema Jevrejina koji ce pristati da se zrtve Ausvica uporede s Karadzicem i Mladicem. Uostlaom, placljiva retorika ove Deklaracije lici na tragediju Jevreja koliko i turbo-folk muzika licni na simfoniju. Zato ce njen glavni efekat biti na unutrasnjem planu, gde ce za neko vreme zaustaviti proces osvescivanja naroda.