Zakon i albansko-srpski promet nekretninama

Uprkos zakonu o zabrani prometa nekretninama koji se tice kupoprodaje izmedju Albanaca i Srba, ugovori se sklapaju uz najrazlicitija dovijanja i kombinacije ali i uz stalni rizik da se ostane bez imovine

Ibrahim Redzepi

Davne 1989. godine, srpska Skupstina usvojila je Zakon o zabrani prometa nekretninama, u slucaju kada su kupac i prodavac pripadnici razlicitih nacionalnosti. Iako se ovaj Zakon, koji nema pokrice u srpskom Ustavu, jer ogranicava slobodu gradjana da upravljaju svojom imovinom, odnosi na celu teritoriju Srbije, on se ipak primenjuje uglavnom na Kosovu i to jedino u slucajevima kada je prodavac Srbin, a kupac Albanac. Ukoliko je slucaj obrnut, onda se smatra da niko nije prekrsio ovaj Zakon.

Odmah nakon donetog Zakona, pravnici i druge strukture stanovnistva i vlasti na Kosovu, dali su konkretne primedbe. I Ustavni sud Srbije ga je tada osporavao, ali to nije sprecilo primenjivanje. Nacinom kako se ovih dana radi po raznim Odborima i Komisijama SPS-a, postoji realna bojazan da ce on proizvesti velike posledice i jos vise opteretiti ionako osetljive odnose izmedju Srba i Albanaca. Ali, vlast i Miloseviceva partija rade po svom arsinu i interesu: po svaku cenu zadrzati onaj mali broj Srba i Crnogoraca na Kosovu, po mogucnosti dovesti i izbeglice iz Hrvatske i Bosne. Bas sada kada su Srbi sa ovih prostora uplaseni da ih je drzava koja ih je dovela u ovu situaciju, ostavila na cedilu, zaboravljajuci na poznati politicki marketing, koji je Beograd uvek koristio kada je trebalo pokazati da se "oni gore brinu za one dole", i obecavaju im "brda i doline", zbog potrebnih im glasova.

No, iako je ovaj Zakon bio na snazi, kupoprodajni odnosi izmedju Srba i Albanaca nisu ni prestajali niti su se brojcano smanjili. Ugavnom su Srbi na "trzistu" nudili stanove, kuce, zemljiste, poslovne prostore... Advokati ili agencije koje se bave prometom nekretninama obecavale su potpunu sigurnost u ovim transakcijama. Tu su korisceni mnogi modaliteti: Ugovor na 99- godisnje koriscenje stana ili drugih nekretnina ili su Srbi svoju nekretninu stavili pod hipoteku, za neki fiktivno-kreditni odnos sa Albancima. U stvari, Albanci su placali cenu nekretnina, ali se u Ugovorima, koji su se uglavnom overavali i u Sudu, nigde ne pominje kupoprodaja. Stranka u Ugovoru, zbog "nemogucnosti" podmirivanja obaveza prema kreditoru, u ovom slucaju Albancu, daje hipoteku.

Interesantno "resenje" je pronadjeno i kada je u pitanju zemljiste. Ima slucajeva kada Albanci Srbima nude u zamenu zemljiste, uglavnom u Vojvodini. Jedan od njih, koji ocekuje sudski poziv zbog nepostovanja srpskog Zakona o zabrani prometa nekretninama, ispricao kako se takvi "poslovi" zavrsavaju. U Vojvodini, Albancima nije zabranjeno da kupe zemljiste. Tamo, se za beznacajnu sumu novca kupuje neobradivo zemljiste, uglavnom mocvarno, za koju "vlasnik ne zna ni gde se nalazi". Ali, obezbedi se papir i to se daje Srbinu kao pokrice za zamenu zemljista. No, cena je visestruko veca u odnosu na stvarnu vrednost vojvodjanskog rita. Ono sto je bitno je da se rec "kupoprodaja", opet nigde ne pominje.

Medjutim, svi ovi slucajevi nisu mogli da odu dalje od nekog Ugovora ili obecanja da ce se sve lako i brzo zavrsiti kod srpskih organa vlasti, odnosno Ministarstva za finansije, koji daje saglasnost za promet nekretninama. Kada se tu i tamo, ipak, dobije saglasnost, kupac-Albanac, postaje vlasnik sa svim vlasnickim pravima. No, ovo ministarstvo, iako je bilo informisano o raznim kalkulacijama, uglavnom nije davalo svoju saglasnost, ali nije ni protestovalo. Tako kupac i prodavac sticu ubedjenja da ce se sve precutno resiti, bez nekih problema.

Poslednjih dana tu temu su aktuelizovali kosovski socijalisti, koji su razmatrali ovu problematiku i ustanovili da kupoprodaja izmedju Srba i Albanaca ne prestaje, sto dovodi do zakljucka da nije mali broj Srba i Crnogoraca koji se iseljavaju sa Kosova. Zbog toga, sve opstine treba da formiraju komisije ciji ce zadatak biti da preispitaju sve ugovore, da ih poniste ili predloze mere koje treba preduzeti prema kupcu, u ovom slucaju Albancu. Sa tim revizijama treba ici "do kraja i beskompromisno" zakljucili su kosovski socijalisti.

Javnost je vec upoznata sa prvim "rezultatima" rada ovih komisija. Dvadesetorici Prizrenaca je nalozeno da "oslobode stanove", sa napomenom da ce krivicno odgovarati zbog "nepostovanja zakonskih odredbi". U Pristini Halit Ahmetaj, Albanac, izdrzava zatvorsku kaznu u trajanju od dva meseca, jer je kupio stan od jednog Srbina. Ne iskljucuje se da ista sudbina ocukuje i dvadesetcetvoricu Pristinaca, medju kojima su samo jedan Srbin i jedan Musliman, jer su "uticali na iseljavanje Srba i Crnogoraca". U Klini je opstinska komisija stavila katanac na 13 trgovackih i zanatskih radnji, jer su one izgradjene samo za Srbe, a oni su ih izdali Albancima na koriscenje na odredjeno vreme. Pre izvesnog vremena jedan lekar iz Pristine, takodje Albanac, morao je da se iseli iz kuce, u kojoj je ziveo sedam godina jer ju je svojevremeno kupio od jednog Srbina. Nakon razvoda, reagovala je njegova supruga prodavacica, "jer je prodaja izvrsena bez njene saglasnosti i to je bio uzrok da se ona iseli u Beograd". Jedna albanska porodica, negde pocetkom 70 -tih godina sisla je sa Rugovskih planinskih masiva da bi se nastanila negde blizu Peci. Od jedne starice crnogorske nacionalnosti kupila je dva hektara zemlje. Oni nisu imali nikakvih problema sve do poznatih dogadjaja 1981. godine i tadasnjih politickih stavova o pritisku Albanaca na Srbe i Crnogorce. Tada se javila cerka pomenute starice, koja je zivela u Kragujevcu. Potpisnik Ugovora o kupoprodaji i deklaracije da zemlju prodaje bez ikavih pritisaka "izgubila se" ali je njena cerka u zalbi navela da je njena majka bila u dubokoj starosti i da su Albanci na nju vrsili pritisak kako bi ona prodala zemlju u bescenje. Time je ova albanska porodica izgubila pravo vlasnistva i vodi se spor oko materijalne kompenzacije.

Problemi su se javili i posle unistavanja zemljoradnickih zadruga i podele njihovih imanja kao kompenzaciju onima koji su izgubli zemlju nacionalizacijom. Srbi, dobijene oranice nude, za kosovske prilike, po veoma niskim cenama. Desilo se da jedan Srbin iz sela Zegra u okolini Gnjilana, kao kompenzaciju dobio jedno brdo iznad sela, koje je do tada korisceno za pasu. On je to dao na prodaju, ali Albanci tradicionalisti, kako bi sprecili da ga neko drugi kupi, otkupili su brdo sami. Tako su svesno usli u rizik da izgube i novac imovinu. Ili, u centru Pristine gradi se stambeni prostor koji se finansira iz budzeta poznatog "YU programa o Kosovu". Medjutim, sve je na prodaju, bez obzira na izvor sredstava za takvu investiciju. Hoce li mozda i buduci vlasnici imati problema sa srpskim vlastima, kada se zna koja je namena i cilj ovog Programa?

Nekibe Keljmendi, advokat iz Pristine, rekla je da je Zakon o zabrani prometa nekretninama izmedju razlicitih nacionalnosti, koji vazi za celu Srbiju, ali se primenjuje samo na Kosovu, najbolji dokaz o diskriminaciji Albanaca, ali i segregaciji koju srpska vlast uredjuje i zakonskim putem. Koje ce pravne posledice proizvesti sve ovo, ostaje da se vidi, ali cinjenica je da su neki raniji kupci, znaci Albanci, izgubili pravo nad vlasnistvom, a njihov zahtev za materijalnom kompenzacijom, godinama se odugovlaci po sudovima. I albanske politicke partije upozoravaju Albance da ne kupuju nekretninu od Srba i raznih preduzeca koja su pod srpskom upravom, jer tako uzlaze u veliki rizik. Dr Ibrahim Rugova, predsednik Demokratskog saveza Kosova, rekao je da sudski postupak protiv 22 Albanca iz Prizrena i njih 13 iz Kline, koji su kupili stanove od Srba ili privremeno koristili poslovne lokale, predstavlja jos jedan vid pritisaka na Albance i pljacka se njihova imovina od strane srpskih vlasti.

(AIM)