Urbana levicarska gerila

Momci (i devojke?) su prvo ukrasili fasadu Gradske skupstine parolama tipa "Vraticemo se" (odakle?!), "Smrt fasizmu", "Peta kolona" i slicnim usklicima, obecanjima, pretnjama te uvredama Onima Koji Su Skinuli Zvezdu. Nesto kasnije, 25. maja, priredili su i lep vatromet; gledali smo s prozora u nebo nad Beogradom prosarano svetlecim raketama i pokusali da dokucimo sta se desava:

Teofil Pancic

Beograd je, definitivno i neopozivo, velegrad: nakon sto je sredinom osamdesetih dobio svog davitelja (srecom, samo filmskog), sada se, evo, suocava i s urbanom levicarskom gerilom kakvu poznaju sve ozbiljne metropole, a u delovima Berlina i Pariza je odavno osvojila neku spontanu "lokalnu samoupravu". Radi se, naime, o rubnom gradskom fenomenu s globalnim pretenzijama: momci (i devojke?) su prvo ukrasili fasadu Gradske skupstine parolama tipa "Vraticemo se" (odakle?!), "Smrt fasizmu", "Peta kolona" i slicnim usklicima, obecanjima, pretnjama te uvredama Onima Koji Su Skinuli Zvezdu. Nesto kasnije, 25. maja, priredili su i lep vatromet; gledali smo s prozora u nebo nad Beogradom prosarano svetlecim raketama i pokusali da dokucimo sta se desava: pobedila Zvezda? izgubio Partizan? stigle penzije? Nista od toga. Bilo je to, necete verovati, obelezavanje Dana mladosti! Secate se, to je ono kada su Titu prinosili Stafetu za rodjendan jer su se svi pravili da ne znaju da mu to uopste nije pravi ro|endan. Posle su neki poceli da tvrde da ni Tito nije bio pravi. Sto, ako nista drugo, objasnjava zasto nije mogao da se seti kada je rodjen.

Sta ovim (nabedjenim?) gerilcima znaci taj datum, kad je vecina njih bila u pelenama za poslednjih godina Titovog zivota i vladavine? Pa, upravo u tome je stos: oni znaju (receno im) da su pelene tada bile mnogo kvalitetnije, a i bilo ih je u izobilju! Osim toga, Josip Broz nije dozvoljavao da svakakva fukara defiluje gradom, buci, prostaci i pistanjem ometa njihov prvi san u Ulici Narodnog Fronta. Da je tome tako, svedoci i razgovor reportera "Blica" s jednim od (anonimnih) clanova ilegalne organizacije za koju neki tvrde da se zove "Otpisani". Mladic japijevskog izgleda ovako opisuje krug svojih neoSKOJ-evskih drugara: "To je skup ljudi koji imaju zanimljive ideje i trude se da ih u zavisnosti od mogucnosti i realizuju. Nije u pitanju teroristicka ultralevicarska organizacija kako neki zele da je prikazu. To je vise podsecanje na neka lepsa vremena". Posto ta "lepsa vremena" sigurno nisu ona kada su se nekaznjeno mogle ispisivati parole protiv vlasti, pa makar i lokalne (za to se islo u 'aps i fasovao se dozivotni beleg "neprijatelja"), ostaje nam da zakljucimo ono napred receno, glede pelena.

Naravno, odmah su krenule spekulacije o tome da li iza ove grupe politicki, finansijski, organizaciono, kadrovski i logisticki stoji JUL (a eventualno i Sluzba). Nareceni mladic odbija organizacionu povezanost, mada priznaje da vecina clanova grupe ima odgovarajuce partijske knjizice. A Partija je jedna! Dobro, u kontekstu ove price i nije tako bitno da li se ovde radi o solistima ili drzavnom orkestru. Zanimljivije je videti sta ove postmoderne skojevce, digitalne ilegalce s ugradjenim fajlom "Povratak otpisanih", obozavaoce virtuelnog Tita s kojim komuniciraju preko Interneta kao njihovi preci preko Kominterne, tera da se bakcu s ideoloskom arheologijom tuznog balkanskog XX veka? Kome su jos potrebne krpice i djindjuve jedne neslavno propale epohe?

Naravno, postoji ono najlakse objasnjenje dnevnopoliticko-zaverenickog karaktera, ali vec smo rekli da cemo to ostaviti po strani. Moraju i tabloidi od necega da zive. Bice da se ovde, cak i ako se - sto je vrlo verovatno - radi o manipulaciji smisljenoj u glavi nekog kabinetskog mudraca koji je jos Drugu Marku pisao govore, radi o (ne)vestoj upotrebi jedne autenticne ljudske potrebe za idealizacijom proslosti. Cesto je, naizgled paradoksalno, najjaca upravo idealizacija traumaticnih vremena obelezenih ili represijom ili nemastinom, ili i jednim i drugim. A to je upravo ono sto su posleratne Es-Ef-Er-Jot generacije prozivele. Francuski teoreticar bugarskog porekla Tzvetan (Cvetan) Todorov pise, u eseju "Na dva koloseka", o "post-totalitarnoj melanholiji", bizarnom osecanju koje je zahvatilo mnoge njegove bugarske i, uopste, istocnoevropske prijatelje nakon pocetne euforije zbog pada monopartijskih rezima. Korene te melanholije Todorov nalazi "u teskoci da se apsorbuje skorasnja proslost i u zabrinutosti koju izaziva neposredna buducnost", ne propustivsi da izanalizira vlastita osecanja nakon sto se slegla prasina oko srusenog Berlinskog zida, a Todor Zivkov vec navikao na kucni pritvor: "...posle nekoliko nedelja, opazio sam da su mi osecanja radosti pomesana sa izvesnom melanholijom - koja nije imala niceg zajednickog sa nostalgijom za totalitarizmom. Ta melanholija nije stajala u vezi ni sa politickim komentarima i ekonomskim analizama: ona je bila u ravni iskustva koje su jedinke prozivele, u ravni odredjenog psiholoskog procesa, ujedno i licnog i zajednickog". Todorov, zapravo, opisuje stanje posle katarze - neko sklon erotskim paralelama mogao bi ga nazvati postorgazmickom prazninom - a nas problem je utoliko dublji i slozeniji sto katarze nije ni bilo! Najpre, sam rezim je kod nas bio prilicno benevolentan, putovalo se na zapad (makar do famoznog Trsta), nosio se Levis, slusali su se Stounsi (svirali u Zagrebu jos 1975!), a buduci SKOJULOVCI su se valjali po kolevci u Pampers pelenama. To nije zanemarljiva razlika u odnosu na lager, kao sto robijasu uopste nije svejedno da li ce iza resetaka boraviti u Svedskoj ili Turskoj... jedini problem je u tome sto veciti robijas s vremenom, logicno, stekne robijasku psihologiju, pa zaboravi da je ipak najbolje ne biti ni u kakvom zatvoru. A to je, bogami, nas slucaj - razmazio nas je nas Koka-kola-Marlboro-Suzuki totalitarizam, i to na najpodmukliji nacin, ucinivsi nas kentaurskim bicima - razmazenim robovima! Takva bica ceznu za izobiljem i sigurnoscu, ali se ustrucavaju, pa cak i gade, slobode i njojzi pripadajuce odgovornosti. Utoliko je ovdasnja nostalgija za titoizmom i pripadajucom simbolicko-ideoloskom skalamerijom zapravo vrhunac onoga sto doktrinarni levicari najvise preziru: filistarsko-ciftinske potrebe za ususkanom udobnoscu, bez obzira na moralnu i svaku drugu cenu takvog izbora.

Bio jednom jedan Tito, bio je veliki, svi su ga voleli i cenili, i zivelo se sjajno! Trebalo je samo malo da pognes glavu, da cutis o dve-tri stvari, i bice medenih kolaca... 'Ajde da rasteramo ovu bandu i ponovo napravimo Dembeliju!

Koruptivnost neznog totalitarizma je notorna stvar. Ono sto je bio vrhunski majstorluk zrelog titoizma bilo je njegovo uspokojavajuce zracenje koje deluje i mnogo godina posle odlaska njegovog tvorca i simbola i korumpira nove i nove generacije. Da, secam se: udobna zabokrecina olovnih sedamdesetih, Suzi Quatro i Zagor Te Nej, Sasa Zalepugin i Zalosna Sova, Stane Dolanc i Milka Babovic s njenim "trostrukim akslom", Beni Hil i Miki Jevremovic... Ne, hvala, nikada vise. Uostalom, "revolucija je nesto drugo od obicnog, mirnog zivota". Nije li tu tautologiju izrekao sam Tovaris Tito?