Dr Bosko Mijatovic, Ekonomski institut u Beogradu

Ova vlast, namerno ili nenamerno, stvorila je jedno gangrenozno stanje i sada poput nekog nervoznog hirurga kaze - moramo da secemo. Prvo, tu se postavlja pitanje odgovornosti za gangrenu, a zatim - da li je seca nuzna, ili su moguce i neke druge terapije

Dimitrije Boarov

Poznati beogradski ekonomista dr Bosko Mijatovic jedan je od dobrih poznavalaca nase novije ekonomske istorije. Zato razgovor o mogucnostima privlacenja stranog kapitala u SRJ i pocinjemo pitanjem da li je nasa drzava ikad mogla da se razvija bez spoljne pomoci?

- Nasa zemlja je uvoznik stranog kapitala vec vise od jednoga veka. I to je sasvim prirodno i normalno jer je rec o nerazvijenoj zemlji sa malom stednjom, slabo razvijenim finansijskim i trzisnim institucijama, dakle sa stalnom potrebom da pozajmljuje novac i podstice svoj razvoj. No,.istorija srpskih, odnosno jugoslovenskih zajmova nije sasvim svetla. Nazalost i pre Prvog svetskog rata, a i posle Drugog svetskog rata dominirali su drzavni zajmovi u inostranstvu, a drzava nije najbolji korisnik zajmova. Ona se ne ponasa racionalno, onako kako se ponasaju privatni ekonomski akteri. Pre svega zbog toga smo jos pre sto godina imali duznicke krize. Isto je bilo i izmedju dva rata. U poslednje dve decenije imamo prakticno neprekinutu duznicku krizu, to jest nesposobnost drzave da vraca spoljne dugove. Otuda taj stalan interes za novim spoljnim zajmovima.

Manje je poznato da je i neposredno posle Drugog svetskog rata Jugoslavija trazila spoljnu pomoc. Istina, ona je odbila ucesce u Marsalovom planu, ali je primila znatnu pomoc preko UNRRE, a kasnije je dobila i znacajnu americku vojnu pomoc, nakon Rezolucije IB. Posle Staljinove blokade Jugoslavija se morala obratiti Zapadu i traziti pomoc kako bi se Tito odrzao iznad vode. U stvari, postojala je dugorocna zavisnost od stranih ulaganja i sve do pred kraj sedamdesetih godina drzava se stalno zaduzivala sve dok nije pala u krizu servisiranja tekucih obaveza.

Dakle, problem neracionalne upotrebe stranih drzavnih zajmova je bio stalan. Jedino u jednom razdoblju izmedju dva rata porastao je udeo privatnog investiranja u nasu zemlju, pa su rezultati odmah bili bolji. Iz toga se mora izvuci pouka.

Sta danas nedostaje sistemu da smanji drzavno i poveca privatno zaduzenje u inostranstvu?

- Glavno je privuci vlasnicko ulaganje. To je stara prica. Mora se stvoriti podsistem koji ce stimulisati strano vlasnicko ulaganje. Moraju biti jasne garancije sigurnosti kako stranim, a naravno i domacim ulagacima. U stvari, mora se harmonizovati unutrasnji sistem sa evropskim, mora se usvojiti nova ekonomska filozofija. Pre svega se privreda se mora privatizovati, ali ne na neki mutan "drzavno-samoupravni" nacin.

Dakle, tek kada nasa drzava po svojim trzisnim institucijama bude licila na Cesku ili Madjarsku, mozemo racunati na veci priliv pravog komercijalnog stranog kapitala - koji se ne povodi za politickim ili spekulativnim motivima, vec trazi jedan razuman profit.

Stice se utisak da se posle decenija stalnog spoljnog priliva kapitala ovde razvio nekakav gotovo "parazitski duh" i da se popreko gledaju oni koji u svetu nece da daju bezuslovne pozajmice?

- Imam osecaj da je ovde rasiren osecaj bespomocnosti. Samo se ceka strani kapital, sa jednim orijentalnim fatalizmom. Ako dodje, dobro je - prezivecemo. Ako ne dodje, propali smo. Moje je misljenje drugacije i smatram da mi i ne treba da prihvatimo spekulativni kapital. Ne treba, na primer, da prodajemo udeo u telekomunikacijama koji vredi, na primer, tri milijarde dolara, za jednu i po milijardu. Ne vredi uzimati drzavne zajmove, ako ce oni biti neproduktivno potroseni, to jest ne treba uzimati kredit sa sedam do osam odsto kamate, ako ce on odbacivati manju stopu profita. Znaci prvo duboke reforme, pa tek onda prodaja "javne srebrnine", a ne sve da sada prebacimo na buduce generacije.

Neki posmatraci domacih "kapitalnih tokova", da se tako izrazimo, kazu da je vladajuca elita prvo stvorila sloj bogatasa i dozvolila mu da kapital iznese u inostranstvo - a sada racuna da privlaci taj kapital privilegijama. Da li se slazete?

- Ova vlast je, da li namerno ili nenamerno, stvorila jedno gangrenozno stanje i sada poput nekog nervoznog hirurga kaze - moramo da secemo. Prvo je tu pitanje odgovornosti za gangrenu, a zatim - da li je seca nuzna ili su moguce neke druge terapije, alternativne tehnike lecenja. Dakle, ponavljam, nisam za drzavnu rasprodaju kiparskim bogatasima ili stranim spekulantima.

Ako privlacenje stranih investicija pokusamo da pogledamo u sirem medjunarodnom kontekstu - da li Vi smatrate da bi SRJ morala oficijelno da se izjasni da hoce u Evropsku uniju, da hoce u NATO (sto takodje ima ekonomski efekat) i da eventualno obnaroduje neke geostrateske odluke o orijentaciji na prisniju saradnju sa onim delom sveta koji moze dati pozajmice i obezbediti velike investicije?

- Na dugi rok verujem da cemo uci u evropsku integraciju kad o tome ne budu odlucivali oni koju vuku rentu od izolacije. Mi zaostajemo u procesu integrisanja. Podsetio bih da su zemlje juzne Evrope, Grcka, Portugalija i Spanija, ne tako davno po razvijenosti bile na nasem nivou a poslednjih godina su toliko odmakle da se sa njima vise ni u cemu ne mozemo porediti.

Uslovi koje svet postavlja za reintegraciju SRJ zadiru u krupna unutrasnjo- politicka pitanja. Stice se utisak da ni opozicija ne izlazi na cistac sa svojim stavom povodom tih uslova. Kako komentarisete tu okolnost?

- Medjunarodna zajednica na celu sa SAD postavlja odredjene uslove za uklanjanje takozvanog "spoljnog zida" sankcija. Jedan deo tih uslova, onaj koji se tice unutrasnje demokratizacije i ekonomskih reformi, bar za mene, nesporan je. Problem je, naravno, sto aktuelna vlast koristi reformsku retoriku, ali u sustini koci te reforme.i ne povlaci reformske poteze.

S druge strane postoje zahtevi koji se ticu drzavnih i medjunacionalnih problema koji su osetljiviji po politickim implikacijama. Oko tih pitanja ni u demokratskoj opoziciji ocigledno ne postoji puna saglasnost.Opozicija se sa delom tih zahteva ne slaze, a i prihvatanje svih uslova ne bi bilo dobro prihvaceno kod glasaca.