Pola veka Marsalovog plana

Sadasnja Evropa ima jedinstvenu sansu da prigrli "zalutalu bracu" i da im svima podjednako pruzi ruku prijateljstva i konkretne finansijske pomoci. I to sama, ne cekajuci na Ameriku, koja ce se zatim sigurno pridruziti. To je pitanje samopostovanja i svake dobre pedagogije, sto je najdirektnije potvrdio i predsednik Bil Klinton u toku ovonedeljne kratke evropske turneje: "Mini Marsalov plan je u nadleznosti Evropske unije"

Dragan Milinkovic

Proslo je 50 godina od kada je americki drzavni sekretar Dzordz Marsal najavio svetu takozvani Evropski program oporavka. Dogodilo se to 5. juna 1947. na inicijalnoj ceremoniji u Harvardu, kada je tadasnji ministar inostranih poslova i ratni sef kabineta predsednika Trumana objavio da ce Sjedinjene Americke Drzave u okviru tog programa dodeliti nepovratno evropskim zemljama novcana sredstva za obnavljanje njihovih ekonomija.

Rec je o jedinstvenom aktu u istoriji, koga je Marsalovim planom prozvao prvo britanski ratni premijer Vinston Cercil, da bi zatim pod tim imenom postojao i bio zapamcen u proteklih pola veka. Precizni podaci govore da je u okviru Marsalovog plana izmedju 1948. i 1952. Evropi isplaceno 13,3 milijarde dolara, sto bi prema danasnjoj vrednosti novca predstavljalo najmanje 100 milijardi dolara.

Vreme "Trumanovih jaja"

Rec je istovremeno o jednom od najsvetlijih (i najkontroverznijih) poduhvata u istoriji SAD, zbog koga deo evropskih zemalja i danas smatra da ima razloga za negovanje osecaja zahvalnosti prema americkom narodu. Onaj ko nije video ako je svet izgledao posle Drugog svetskog rata, tesko da moze da razume kakve su strahote i stete pocinile evropske zemlje jedna drugoj u periodu izmedju 1939. i 1945. Osim nevidjenih fizickih stradanja, posebno u Nemackoj, koja je na kraju rata najsurovije kaznjena i pretvorena u rusevine i kolektivna groblja, na kontinentu je zavladalo potpuno ekonomsko i finansijsko siromastvo. U toku iscrpljujuceg petogodisnjeg rata potroseno je ili opljackano zlato, umetnine i rezerve cvrste valute, a zarade su bile sasvim zanemarljive.

Kako je to izgledalo kod nas, secaju se oni rodjeni do i neposredno posle rata. Sir, marmelada, mleko u prahu i famozna "Trumanova jaja", ostace zato starijim i tadasnjoj, najmladjoj generaciji, u vecnom secanju. Jedinstveni miris americkog sira iz velike zute konzerve i cvrstina njihove marmelade, koji su se sekli nozem u fine kompaktne kriske, se naprosto ne moze zaboraviti. I nikada kasnije nista nije tako mirisalo i toliko znacilo kao tadasnja blagorodna i nestrpljivo iscekivana "Unra".

Kako je to izgledalo u Evropi, priseca se ovih dana Dzon Kigen, urednik za odbranu u londonskom "Dejli telegrafu": "U zimu 1947. bilo je vecih restrikcija nego za vreme rata. Struja je stalno iskljucivana, nije bilo benzina niti privatnih kola, a cvrstih goriva ni za lek. Otac je stalno sa decijim kolicima moje sestre odlazio na lokalno gradiliste da bi otuda dovukao vrecu velikoj porodicnoj kuci. Kada su konacno poceli da stizu paketi od prijatelja iz Amerike, bili su to glavni dogadjaji za sve nas", priseca se kolega Kigen.

Od Unre do gradjanskog rata

I, cinilo se, opet ce iza toga stajati Amerika kao najmocnija svetska sila, ovog puta potpomognuta od Evrope kojoj je prethodno pomogla da stane na svoje noge. Susretali su se drzavnici i strucnjaci, pravljeni su planovi, podeljene uloge, formirane neke nove "administracije", ali je "novi Marsalov plan (za Balkan)" ostao uglavnom mrtvo slovo na papiru. Jer, novac je, uprkos raznih obecanja i mnogo "dobre volje", ubedljivo ostajao u americkim i evropskim bankama. Evropa je, zapravo, javno ocekivala da Amerika ponovo sudbinski podmetne ledja, dok su sa one strane Atlantika smatrali da ovaj puta Evropa treba da pokaze da je naucila lekciju iz solidarnosti.

Rec je, zapravo, o jednom tihom diplomatskom ratu koji na relaciji SAD- Evropa traje od samog pocetka izbijanja jugoslovenskog sukoba. Kako je Amerika uporno ponavljala da je balkanski sukob u nadleznosti Evropske zajednice i svih evropskih drzava, sa kontinenta je kao odgovor lansirana teza da je i Marsalov plan imao za cilj iskljucivo da finansira americki izvoz. Teza u sustini nije ni nova ni originalna a oslanja se na Cercilovu tvrdnju da je u pitanju bio "proracunat akt". Tako je "lukavi lisac", koji je Jugoslaviju tako nemilosrdno upotrebio kao robu u svojim teritorijalnim potkusurivanjima sa Rusima i Amerikancima, zapravo svesno ostavio "ideolosku minu", kao sopstveni alibi za sve sto je radio, ali i kao garanciju da Staljin nece vise podvrgnuti komunizmu ni pedalj evropske zemlje.

Jer, Amerika je, za razliku od Evrope, iz rata izasla apsolutno ekonomski ojacana. Kada je 1941. poceo rat, ostalo je svega tri od ukupno 12 miliona nezaposlenih iz vremene Depresije. Na kraju rata, posla je bilo vise nego radne snage, zemlja je cvetala, a nacionalni dohodak je bio ravan onome koji je ostvarivao kompletan ostatak sveta. Posleratna Amerika je, u tom smislu, bila apsolutno samodovoljna zemlja, sa beznacajnim izvozno-uvoznim potrebama, obzirom na ogromno unutarnje trziste potrosne robe i veliku potrebu za novim kucama, putevima i industrijskim postrojenjima.

Prema tome, pomenuta teza zvuci krajnje cinicno, pa i kada bi bila tacna, bio bi to jedinstven primer isplative i dugorocne investicije. Kao sto je neubedljiva i tvrdnja da je Marsalov novac ucestvovao sa svega jedan posto u rastu evropske ekonomije, koja je uskoro napredovala po stopi od sest posto godisnje. Zato je vaznije od simpaticne tvrdnje da je "americki novac posluzio kao ulje za podmazivanje - a ne kao pogonsko gorivo", to sto je Marsalova pomoc vratila poverenje medju tadasnju i sledece generacije Amerikanaca i Evropljana. Amerika je tako 1947. postala most, a ne barijera nove transatlantske saradnje.

Sansa Evrope

A, sve je to, zapravo gotov scenario koji bi Evropa mogla i morala da primeni u bivsoj Jugoslaviji, a narocito u onom njenom delu koji insistira da je jedini nastavljac te zemlje. Poslednji je trenutak da lideri na kontinentu, koji trose enormnu energiju i enormne novce ne bi li nekako stavili na noge svoju poprilicno "retardiranu" federalnu Evropu, konacno shvate prekomorske poruke - da Evropa nije ono sto oni sami izaberu. Evropa je i Rumunija i Albanija i Bugarska. A narocito zemljice bivse Jugoslavije, ma kako one sebe danas nudile i nazivale. Jer, samo konkretna i velikodusna pomoc, kakvu je Evropa dobila Marsalovim planom, moze da povrati poverenje i odstrani zavadjenost i podele na kontinentu. Zato Balkan, kao deo tog kontinenta, ne vredi vise kaznjavati. On je na tom planu stekao vekovni imunitet, pa cak ima i ciklicne potrebe za samokaznjavanjem, koje su mnogo tragicnije i opasnije od sadasnjih pokusaja "stare dame" da izvrsi potpunu komunisticku i nacionalisticku dekontaminaciju neuspesne jugoslovenske drzavne tvorevine. Slabima je uvek nedostajala porodica, zastita i pokroviteljstvo, pa su u nedostatku realnih izmisljali nepostojece prijatelje i zastitnike. Ali i neprijatelje i protivnike.

Zato sadasnja Evropa ima jedinstvenu sansu da prigrli "zalutalu bracu" i da im svima podjednako pruzi ruku prijateljstva i konkretne finansijske pomoci. I to sama, ne cekajuci na Ameriku, koja ce se zatim sigurno pridruziti. To je pitanje samopostovanja i svake dobre pedagogije, sto je najdirektnije potvrdio i predsednik Bil Klinton u toku ovonedeljne kratke evropske turneje: "Mini Marsalov plan je u nadleznosti Evropske unije", porucio je lider poslednje svetske velesile. A, Amerika ce nastaviti da brine o miru i vojnim pitanjima, jer ni to Evropa jos nije naucila da radi.

Po onoj cuvenoj Dzordza Vasingtona: "Ne mozemo beskonacno ciniti ni za prijatelje ono sto bi oni mogli i morali konacno da urade sami za sebe", sasvim je izvesno da Klinton nece propustiti priliku da evropske partnere konacno natera da nauce lekciju iz solidarnosti, kao i da ostroumnije analiziraju ponavljanje istorijskog tocka, koji cesto ume da pregazi nespremne i ohole, bez sanse za popravni ispit i eventualno iskupljenje. A Evropa je, igrom slucaja, dobila i tu drugu sansu. Balkan je, nema sumnje, poslednja sansa i veliki evropski ispit savesti pred celokupnom istorijom.