Privatizacija i priliv inostranog kapitala

Dosadasnja iskustva pokazuju da privatizacija protiv interesa zaposlenih nema izgleda na uspeh. Stoga ce potencijalni inostrani investitori koji sigurno nece zeleti da svoj kapital ulazu u poduhvate sa sumnjivim ishodom, nastojati da provere i da li model privatizacije koji ce biti primenjen zadovoljava ovaj kriterijum

Pise: Prof. dr Djordje Popov

Prva godina poslovanja privrede SR Jugoslavije posle ukidanja sankcija Saveta bezbednosti morala je dokazati (i najvecim zagovornicima "nezavisnog" razvoja "osloncem na sopstvene snage") da bez priliva inostranog kapitala i ukljucivanja u medjunarodne ekonomske organizacije nema apsolutno nikakvih sansi za ozbiljno preokretanje dugorocnih negativnih razvojnih trendova jugoslovenske privrede.

Spoljnotrgovinski deficit od preko dve milijarde dolara koji je ostvaren u 1996. za rezultat je imao povecanje proizvodnje od svega nekoliko procenata, tako da je njen ukupan nivo jos uvek ispod 50 odsto nivoa ostvarenog 1990. Na zalost, visina spoljnotrgovinskog deficita je gotovo uporediva sa ukupnim obimom izvoza, s tim sto je kao izvoz statistika registrovala i kretanje robe u Republiku Srpsku i Makedoniju.

Koliko je zabrinjavajuce stanje na podrucju spoljnoekonomskih odnosa, ali i nivoa proizvodnje, govori i podatak da je izvoz iz 1990. (5,2 mlrd. dolara), zajedno sa razmenom sa bivsim jugoslovenskim republikama, gotovo jednak ukupnom nivou drustvenog bruto proizvoda u 1995. i 1996.

Vazno je napomenuti da u 1996. zbog neregulisanih odnosa sa MMF, jos uvek nije otpocelo servisiranje spoljnog duga, cija glavnica prema razlicitim procenama varira izmedju 9,5 i 11,5 mlrd. milijardi dolara. Druga procena duga prema inostranim poveriocima opasno se priblizava ukupnom nivou DBP SR Jugoslavije. Prema istom izvoru servisiranje obaveza prema inostranstvu sa pripisanim kamatama, moglo bi da dostigne i cele tri milijarde godisnje.

To znaci da, cak i kada bi bila tacna niza procena duga prema inostranstvu, u slucaju ponovnog aktiviranja clanstva u medjunarodnim finansijskim organizacijama, obaveze servisiranja mogu da se priblize ukupnom ostvarenom izvozu. Koliko je ovo znacajno govori cinjenica koja je poznata cak i onim ekonomistima kojima medjunarodne finansije nisu uza specijalnost, da se kao gornja podnosljiva granica opterecenja neke zemlje servisiranjem obaveza prema inostranstvu smatra 25 odsto ostvarenog izvoza.

Nuznost priliva inostranog kapitala proistice i iz drasticnog tehnicko- tehnoloskog zaostajanja jugoslovenske privrede koje je bilo evidentno i pre izbijanja jugoslovenske krize, kao i potreba hitnog prestrukturiranja privrede. Samo domacim sredstvima to ce biti nemoguce izvesti, narocito ako se ima u vidu da u SR Jugoslaviji trenutno od oko 11 miliona stanovnika i priblizno milion izbeglica, a svega nesto vise od dva miliona zaposlenih u drzavnom i drustvenom sektoru (od toga prema nekim procenama 900.000 predstavljaju tehnoloski visak), i nesto preko 200.000 u privatnom sektoru.

Broj penzionera prelazi milion i po, ima oko milion nezaposlenih, ne racunajuci tu 300.000 do 400.000 radno sposobnih izbeglica. Pri svemu tome su evidentirani gubici u privredi iz godine u godine sve veci.

Privatizacija, pokazuju to i dosadasnja iskustva zemalja u tranziciji, moze predstavljati jedan od nacina za privlacenje stranog kapitala. Stoga je nemoguce diskusiju o izboru mehanizama i tempa privatizacije odvojiti od pitanja kako privuci toliko nuzan strani kapital i obezbediti neophodnu integraciju u svetsku privredu.

Losa iskustva i pravna nesigurnost

Ozbiljan problem u privlacenju stranaca predstavljace nereseno pitanje ranijih privatizacija. Naime, svima je poznato da je posle usvajanja Zakona o reviziji svojinskih promena u Srbiji, iz 1994. on za posledicu imao drasticno smanjivanje udela akcionarskog kapitala u ukupnom kapitalu, a u korist drustvenog kapitala. Ovo resenje izazvace kod svakog potencijalnog stranog investitora najmanje nekoliko pitanja.

Prvo, postavice se pitanje opste pravne sigurnosti. Usvajanje Zakona sa retroaktivnim dejstvom nije normalna pojava u zemljama sa razvijenim trzisnim privredama. Cinjenica da je to jednom bilo moguce, ukazivace na mogucnost ponavljanja, i pred svih, eventualnih, ubedjivanja u sigurnost garancije stranim investitorima. Narocito ozbiljne posledice ovog cina osetice se usled toga sto je Zakon o reviziji ranije izvrsenih privatizacija donet upravo u toku procesa tranzicije koji se odvija u svim bivsim socijalistickim zemljama. Ionako slabi investicioni rejting zemlje sigurno je time zadobio jos jedan tezak udarac.

Sudski sporovi koji traju u vezi sa Zakonom o reviziji ranijih privatizacija, cine da je konacna struktura kapitala vecine preduzeca uglavnom nejasna. Tesko je ocekivati od bilo koga, a pogotovo od nekoga iz inostranstva da ulaze u nesto za sta se ne zna jasno kome pripada.

Zakon o reviziji ranijih privatizacija iz 1994, na zalost, jasno je pokazao inostranim investitorima da garancije koje daje Zakon o stranim ulaganjima u slucaju izmene propisa, ne moraju u praksi mnogo da znace. Naime, u postojecim zajednickim ulaganjima sa strancima nije diran ulog stranog partnera, ali je revalorizovanjem vrednosti drustvenog kapitala, u praksi Agencije Vlade Srbije za privatizaciju, smanjeno ucesce stranih investitora u ukupnom kapitalu preduzeca sa postojecim stranim ulaganjima.

Vladinim sluzbenicima, koji su takve procene donosili, ipak bi moralo biti poznato ili ih je neko morao na to podsetiti - da je poverenje u poslovnom svetu stvar koja se stice teze od novca. Zato ce se stete od Zakona o reviziji svojinskih promena, a narocito nacina njegove primene, kada je rec o dugorocnom poslovanju sa inostranstvom tek osetiti.

Neregulisano vlasnistvo

Ako se stranci u ovako relativno dugom periodu uzdrze od ucesca u procesu privatizacije, postavlja se pitanje kako ce preduzeca u medjuvremenu obezbedjivati obrtni kapital. A nedostatak obrtnog kapitala je upravo osnovni problem preduzeca u Srbiji. Izostanak stranaca na jednoj strani, a na drugoj strani objektivna nemogucnost zaposlenih koji vec sedam godina imaju izuzetno niske plate (ako ih uopste dobijaju) ucinice da ce u medjuvremenu, vrlo malo svezeg novca biti ulozeno u preduzeca koja se privatizuju.

Stoga se cini da se ova resenja svakako moraju promeniti ako se, ponavljam, zaista zeli da se i inostrani kapital intenzivnije ukljuci u proces privatizacije u Srbiji.

Tacna je konstatacija izneta u Predlogu "Grupe 17" da je ulazak stranog kapitala kroz privatizaciju "spor", cime oni izmedju ostalog zele da pruze argumentaciju za svoj predlog dominantne uloge "vaucerskog" modela privatizacije.

Medjutim, ipak se ne bi smele olako ispustiti iz vida cinjenice kao sto su: da je u Madjarsku, dakle zemlju velicine Srbije, prevashodno kroz proces privatizacije u poslednjih sedam godina investirano 14 milijardi dolara inostranog kapitala, u Cesku sest, itd. Naravno da postoje i suprotni primeri, ali teznja svake zemlje, pa prema tome i autora zakonskih resenja bi svakako trebalo da budu usmerena ka postizanju onih rezultata koje su u privlacenju stranog kapitala postigle uspesnije zemlje.

Vredi takodje ukazati i na to da se priliv inostranog kapitala u zemlje tranzicije od pocetka toga procesa pretezno odvijao kroz proces privatizacije, a da je ucesce "novih" tkzv. "greenfield" investicija zanemarljivo.

Iskustva Ceske i Madjarske

Do identicnog zakljucka o posrednom povoljnom uticaju inostranih investicija moze se doci i ako se u obzir uzme i podatak da su npr. u Madjarskoj gde u 91 od 200 najvecih firmi postoji strano ucesce te firme povecale svoje prodaje za 43 odsto dok su istovremeno cisto domace firme imale pad proizvodnje od pet posto.

Jedan od nacina da se povecaju prihodi od prodaje vlasnistva stranim firmama, ako za to postoji volja, znanje i potrebna sredstva, moze biti i da se preduzeca pre ulaska u proces privatizacije prestrukturiraju. Na taj nacin, ako se u njima otklone najznacajniji strukturni deficiti, pojavice se mogucnost da se postigne bolja cena.

Takodje, kako to pokazuju dosadasnja inostrana iskustva potencijalni inostrani investitori, narocito "strategijski" ce verovatno traziti odredjene pogodnosti, a vlada ce - ako zeli da ih privuce - da ucinite ustupke. Jer, nikako se ne sme izgubiti iz vida da velike inostrane kompanije posluju u uslovima globalnog svetskog trzista.

Vazno je isto tako istaci da je potrebno razvijati istrazivanja i informacioni sistem o privatizacionoj praksi inostranih kompanija, jer one cesto, zavisno od grane i zemlje porekla, mogu imati razlicite strategije. Tako je, na primer, zapazeno da firme poreklom iz SAD po pravilu insistiraju na vecinskom vlasnistvu, za razliku od kompanija nekih zapadnoevropskih zemalja.

Izrada strategije razvoja, kao i vodjenje razvojne i industrijske politike pokazale su se kao nuznost u zemljama tranzicije. Tesko je ocekivati da koordinacionu ulogu odmah preuzme jos nedovoljno izgradjeni trzisni mehanizam.

Iskustva zemalja koje su poslednjih decenija imale najvise uspeha u privlacenju inostranog kapitala kao i najvise stope rasta pokazuju da upravo spoj dobre industrijske politike i podsticaj ulaganjima daju najbolje ekonomske rezultate.